Угрожена српско-византијска баштина на КиМ

Председник Србије Томислав Николић отворио је 23. Међународни конгрес византијских студија уз поруку да је српско-византијска баштина на Косову и Метохији данас угрожена неистинама и покушајима фалсификовања историјских чињеница, али и физичким уништењем.

Ваша светости, часни оци,
Уважени чланови Владе Републике Србије,
Представници академске заједнице,
Ваше екселенције,
Драги наши гости из целог света,

Добро дошли у византијски Сингидунум, потоњи Београд, српску средњовековну и нововековну престоницу која поносно баштини византијско наслеђе. Добро дошли у Србију, у чијим савременим државним симболима, на грбу и застави, то византијско наслеђе јасно препознајемо и читамо. Оно је уткано у нашу свакодневицу, живо и свеприсутно, идентитетски одређујуће, иако је земља Србија одавно кренула путевима савременог света. Зато је важно што се, после првог сусрета византолога у Београду, давне 1927. године, поново окупљамо у српској престоници.
Омеђен годинама другог и данашњег, двадесет трећег Конгреса, на овим просторима се неуморно развијао сплет медиевистичких научних дисциплина, одређен и прожет византолошким промишљањем. Један од кључних носилаца тог сталног развоја, од оснивача савремених византијских студија, академика Георгија Острогорског, од 1948. године до дана данашњег, је Византолошки институт Српске академије наука и уметности. Веома смо поносни на вишедеценијска научна достигнућа ове институције не само у оквирима наше земље, већ и на допринос који даје византијским студијама у свету.
Указано поверење Међународне асоцијације византолога, да управо Београд данас буде домаћин Конгреса, свакако је заслужено угледом Византолошког института САНУ у међународној академској заједници, али и традицији у организацији оваквих скупова чије се искуство показало успешним и у Београду 1927. и на Охриду 1961. године.
У данима пред нама, из Београда ће ка целом свету одлазити снажне поруке о дометима научних сесија, о промишљањима на која обавезује и тематско одређење 23. конгреса: „Византија - свет у променама“.
У том контексту желео бих са вама да поделим једну веома важну тему, важну за моју земљу колико и за цео цивилизовани свет, који би требало да буде заснован на праву и правди. Свет који би, да би могао да функционише, па и опстане, морао, а ви ћете то најбоље разумети, да заснива своје одлуке на научним чињеницама и истини.

Промене су у свету сталне, не дешавају се увек на добробит човечанства. Такав је и покушај самопроглашене Републике Косово да постане чланица УНЕСКО и да српску баштину на простору Косова и Метохије, која иначе највећим делом припада средњем веку, византијском наслеђу српског народа, мимо свих научних чињеница и артефаката припише народу коме не припада, и што је још погубније, да повери на чување светиње онима који их континуирано, деценијама руше и скрнаве. И по извештају самог УНЕСКА, четири српска манастира на Косову и Метохији из византијског периода налазе се на листи угрожене светске културне баштине. Угрожене од оних који се препоручују да је чувају!
Моја је дужност и обавеза да вас, као председник Републике Србије, али и као човек, подсетим на речена огрешења о научну истину и чињенице уверен да ћете, као научници посвећени својој струци и истини, свакако пронаћи мотив да се још више заинтересујете за двојако угрожену српско-византијску баштину на простору Косова и Метохије – угрожену неистинама и покушајем фалсификовања историјских чињеница, али и угрожену дословно до физичког уништења.
У супротстављању таквом контексту препознајем улогу научне мисли, научне честитости – вашу улогу!

Не претерујем, а све ово не говорим само из неког искључиво српског угла посматрања, иако су моја полазишта у том смислу јасна, већ због увида у ширу слику, поучен историјом Византије и њеним сломом за време Константина XI Палеолога, вама не треба да назначавам да је по својој мајци, српкињи Јелени Драгаш, био и Драгаш. Зар се није и он окренуо Европи и обратио за помоћ у борби против неверника, доживео да га опљачкају Крсташи, а Венеција из Византије однесе много уметничких ремек-дела.
За мене је болна опомена и упозорење то што је Света Софија, првобитно изграђена као хришћанска црква, у граду новог имена, Истанбулу, у своје доба постала најпознатији џамија.
Српско наслеђе на Косову и Метохији не припада само једном времену и само једној генерацији. Припада свима и заувек. Припада човечанству. На Косову се не чува само српска, чува се европска култура, светско памћење, чува се важан део византијског наслеђа човечанства. То, између осталог, значи право Србије као пуноправне чланице УНЕСКО да чува своје наслеђе стварано по византијском моделу и његовим изворним начелима.
Молим вас да нам помогнете у ношењу тог часног крста, сами смо и осећамо се као Драгаш.

Драги пријатељи,
Проблем који данас изгледа само као српски, сутра ће бити проблем неке друге, па треће, па ко зна које земље из круга византијског света и његовог наслеђа. Сведоци смо да се на многим странама атакује на саме темеље очувања византијског и хришћанског идентитета, а то значи и на неке од најзначајнијих културних вредности медитеранског и блискоисточног света.

Ви сте, пре свих, свесни значаја ових питања која се постављају пред научну светску јавност. На ваше ставове и научне одговоре ослањамо се сви ми којима је мисија, или би бар требало да буде, да креирају политичке путеве окренуте будућности и њеним изазовима. Јер, наслеђе и искуство византијског света, сачувано стотинама година после његовог физичког нестанка, садржи и преко потребне путоказе за те путеве. Зато од овог Конгреса очекујемо постављање кључних проблемских питања. Очекујемо континуитет у очувању порука и домета византијских студија, а то значи развоја научне мисли и бриге о византијском доприносу цивилизацијским тековинама које су, како рекох, не мало и не ретко, видљиво угрожене у овом нашем свету у покрету.

Драги пријатељи,
За сваку земљу је ретка част да буде домаћин овако угледних, престижних међународних научних сусрета, тим пре што се одржавају тек сваке пете године, што представљају пресек полудеценијске научне продукције медиевалиста и византолога целе планете и што препоручују основне смернице и тежишта научних истраживања до наредног Конгреса.
За Србију Светог Саве посебно.
Он је, вођен Божјом промишљу, обишао границе до којих је допрла тадашња византијска култура. Од Србије и Свете Горе преко Солуна, Цариграда, Никеје, све до Антиохије, Свете Земље и Јерусалима, Александрије и Каира, да би се са другог пута кроз Византију вратио преко Црног Мора у Бугарску и ту умро. У аманет нам је оставио Србију и византијско наслеђе у њој.

Желећи вам успешан рад и срдачну добродошлицу, проглашавам отвореним 23. Међународни конгрес византијских студија.