Na čelu Srbije

 

Višeslav – prvi poznati arhont (knez) Srba. Pripadao je porodici koja je vladala Srbima još pre dolaska na Balkan. Iz vremena vladavine Višeslava, njegovog sina Radoslava i unuka Prosigoja nisu poznati nikakvi određeni podaci. Prema sačuvanim izvorima Srbi su za vreme njih trojice živeli u miru sa Bugarima.

 

Radoslav– sin Višeslava

 

Prosigoj– sin Radoslava

 

Vlastimir– sin Prosigoja. Prvi vladar Srba o kojem je sačuvano nešto više podataka i čiju vladavinu je moguće približno hronološki odrediti. Tokom njegove vladavine došlo je do trogodišnjeg rata sa Bugarima kojima je tada vladao kan Presijam (836-852). Poznato je da su ga sinovi nasledili još za Presijamovog života, te se pretpostavlja da je kraj njegove vladavine padao najkasnije u 851. Vlast srpskih kneževa se tokom Vlastimirove vladavine proširila i na drugu stranu dinarskog masiva. Udao je kćerku za Krajinu, sina Veloja, župana Travunije. Zetu Veloju je dao titulu kneza. Tako je očuvana lokalna travunjanska dinastija, naravno pod vrhovnom vlašću kneževa Srbije. Vlastimir je imao tri sina: Mutimira, Strojimira i Gojnika.

 

Mutimir – kneza Vlastimira su nasledila trojica sinova koji su podelili državnu teritoriju. Mutimir je, kao najstariji, bio glavni vladar. Protiv Srbije je tokom njegove vladavine zaratio bugarski kan Boris. Srbi su porazili bugarsku vojsku i zarobili 12 velikih boljara i najstarijeg kanovog sina Vladimira. Nešto kasnije, Mutimir je izašao kao pobednik iz sukoba sa braćom, koje je, da bi ih onemogućio, predao bugarskom vladaru Borisu. Zadržao je Gojnikovog sina Petra, koji je ubrzo uspeo da pobegne u Hrvatsku. Mutimir je umro oko 891/892. Imao je tri sina Pribislava, Brana i Stefana.

 

Pribislav– sin Mutimira. Došao je na vlast posle očeve smrti 891/892, ali je vladao samo oko godinu dana. Zbacio ga je sa vlasti brat od strica Petar Gojniković. Pribislav i njegova braća su utočište našli u Hrvatskoj.

 

Petar Gojniković – sin Gojnika. Na vlast je došao 892/893. godine. Posle tri godine, 895. ili 896. uspeo je da porazi, zarobi i oslepi Mutimirovog sina Brana koji ga je napao. Nedugo zatim, 897. ili 898, kao novi suparnik pojavio se Strojimirov sin Klonimir koji je odranije živeo u Bugarskoj. Petar ga je porazio i ubio. Naredne dve decenije vladao je uglavnom mirno. Proširio je vlast na zemlju Neretljana. Kada je bugarski car Simeon saznao da pregovara sa Vizantincima poslao je u Srbiju vojsku na čelu sa Pavlom, sinom Brana. Bugari su zarobili Petra i odveli ga u Bugarsku gde je do kraja života bio zatvorenik.

 

Pavle Branović – sin Brana. Došao je na vlast 917. kao štićenik bugarskog cara Simeona čiju je vrhovnu vlast priznavao. Vladao je do 920. Vizantinci, nezadovoljni promenama u Srbiji i bugarskim uticajem, pokušali su da ga zbace uz pomoć Zaharije, sina Pribislava, koji je živeo u Carigradu. Pavle ga je zarobio i predao Bugarima. Kasnije je Pavle priznao vrhovnu vlast vizantijskog cara i time postao neprijatelj Bugarske. Sa prestola ga je 920, uz pomoć Bugara, proterao Zaharije.

 

Zaharije Pribislavljević– sin Pribislava. Uz pomoć Bugara došao je na vlast 920. Učvrstivši se na vlasti prišao je Vizantiji. Pred bugarskom vojskom bio je primoran 924. da se skloni u Hrvatsku. Bugarski car Simeon je sa vojskom poslao u Srbiju i Časlava, sina Klonimirovog. Župani koji su bili sazvani da prime novog kneza bili su zarobljeni i odvedeni u Bugarsku. U Bugarsku je u zatočeništvo odvedeno i brojno srpsko stanovništvo. Deo stanovništva je pobegao u Hrvatsku, a deo se sklonio na vizantijske teritorije. Srbija je 924. posle gotovo čitavog veka otpora osvojena od strane Bugarske. Srpske kneževine u Primorju bile su pošteđene od bugarskog osvajanja.

 

Časlav – sin Klonimira. Iskoristio je smrt cara Simeona (927) da pobegne iz Bugarske. Zavladao je Srbijom uz pomoć malog broja pristalica i priznao vrhovnu vlast vizantijskog cara. Uspeo je da obnovi i znatno ojača zemlju opustošenu unutrašnjim borbama i najezdama susednih država. Po legendarnom kazivanju poginuo je u sukobu sa Mađarima. Sa Časlavom se prekida niz poznatih vladara iz najstarije srpske dinastije i dotadašnji politički život u granicama jedne prostranije srpske države. Država kneza Časlava prostirala se na severu do Save, na zapadu prema Vrbasu, na istok do Ibra, na jugu do planina koje su je odvajale od primorskih srpskih zemalja koje su činile Paganija (oblast Neretljana), Zahumlje, Travunija i Duklja. U njenom sastavu se nalazila i Bosna, koja je tada obuhvatala dolinu istoimene reke.

 

Vukan – veliki župan. Dukljanski kralj Bodin je osamdesetih godine XI veka postavio Vukana i Marka za župane u Srbiji, a Stefana u Bosni. Od njegovog vremena Srbi počinju da se šire na oblast Kosova i prema jugoistoku. Privremeno je osvojio Lipljan, prodirao prema Pologu, Skoplju i Vranju. Na kraju je morao da se pokori vizantijskom caru Aleksiju I Komninu i preda taoce među kojima su bila i njegova dva sinovca Uroš i Stefan Vukan, kao i dvadeset najviših predstavnika srpske vlastele (1094). Vukanov uticaj u srpskim zemljama je naročito porastao nakon smrti kralja Bodina (1101). Raška je postala najmoćnija srpska oblast i za nju se sve više vezuje pojam Srbija. Ne pominje se nakon 1106. kada je vodio nove borbe sa Vizantijom.

 

Uroš I – veliki župan. Preuzeo vlast nakon Vukanove smrti. U pokušaju da se oslobodi zavisnosti od Vizantije stupio je u tešnju vezu sa Ugarskom. Ugarski kralj Stefan II (1116-1131) oženio je sina Belu II (1131-1141) Uroševom kćerkom Jelenom. Pregovori o braku okončani su godinu–dve pre Belinog stupanja na presto. Uroš I je izgleda bio u rodbinskim vezama i sa dukljanskim kraljem Đorđem, koji ga je jednom prilikom oslobodio iz zatočeništva u koje su ga bacili srodnici. Imao je tri sina Uroša II, Beloša i Desu. Pored Jelene imao je i kćerku Mariju koja je bila udata za kneza Konrada od Znojma, člana češke vladajuće dinastije Pšemislovića.

 

Uroš II – veliki župan. Sin Uroša I. Sigurno se na položaju velikog župana nalazio 1146. Poražen je u sukobu sa Vizantijom 1150. i bio primoran da obnovi vazalske obaveze prema vizantijskom caru. Srbija je ranije bila dužna da u slučaju rata u Aziji uputi caru odred od 300 vojnika, a sada je taj broj povećan na 500. U slučaju vojnih operacija u Evropi taj broj je ostao isti – 2000 ratnika. Uroš II je privremeno zbačen sa vlasti 1155. za vreme nemira koji su zahvatili zemlju i samu velikožupansku porodicu. Uz podršku vizantijskog cara uspeo je da se vrati na vlast, ali nije poznato koliko dugo je još vladao.

 

Primislav– veliki župan. Pominje se šezdesetih godina XII veka kao raški veliki župan. Prema pisanju vizantijskog istoričara Jovana Kinama, koji ga jedini pominje, vladao je do 1162. Deo istoričara smatra da je Primislav ustvari Uroš II. U suprotnom reč je o četvrtom sinu Uroša I.

 

Beloš – veliki župan. Sin Uroša I. Beloš je za vlade mađarskog kralja Bele II (1131-1141), čija je žena bila njegova sestra Jelena, otišao na ugarski dvor gde je zauzimao istaknute položaje. Dobio je titulu duksa koja je dodeljivana članovima vladajuće dinastije. Jedno vreme je vršio dužnost hrvatsko-dalmatinskog bana (1144-1157). Postao je 1145. palatin, što je bila najveća dvorska titula. Bio je vešt državnik i istaknuti vojskovođa. Napustio je Ugarsku posle marta 1157. Za velikog župana izabran je 1162. Posle kratkotrajne vladavine povukao se na svoje posede u Sremu, gde je osnovao benediktinski manastir Sv. Stefana. Umro je pre 1198. godine.

 

Desa – veliki župan. Sin Uroša I. Upravljao je Zetom i Trebinjem, a izgleda i Zahumljem. Uspeo je nakratko 1155. da dođe na velikožupanski presto. Kako nije imao podršku vizantijskog cara, na kraju je morao da se zadovolji pograničnom oblašću Dendrom (Dubočicom). Car Manojlo I Komnin ga je 1162. postavio za velikog župana obavezavši ga na vernost i vraćanje Dendre. Desa se povezivao sa vizantijskim protivnicima (Ugarska, Venecija, Nemačka) zbog čega je 1163. optužen za izdaju, zatvoren i odveden u Carigrad. Izgleda da je kasnije uspeo da se izbavi zatvora i vrati u Srbiju.

 

Tihomir – veliki župan. Najstariji od četiri sina Zavide. Veliki župan je verovatno postao nakon zbacivanja Dese 1163. Vladao je sve dok ga nije zbacio mlađi brat Stefan Nemanja.

 

Stefan Nemanja – veliki župan(1166-1196). Osnivač dinastije Nemanjić. Rođen je u Ribnici u Zeti oko 1112/1113. kao najmlađi sin Zavide. Kao udeoni knez upravljao je župama Ibrom, Rasinom, Toplicom i Rekama. Na vlasti je bio 1168, a najverovatnije je veliki župan postao još 1166. Nemanjinim vladavinom započinje novo doba u istoriji srednjovekovne Srbije koje se ogleda u osamostaljivanju od Vizantije, širenju granica i sređivanju unutrašnjih prilika. Nemanja se u velikoj meri oslanjao na crkvu. Sagradio je više crkava i manastira – Sv. Nikolu i Sv. Bogorodicu u Toplici, Đurđeve Stupove, Studenicu itd. Bogato je darivao crkve u Jerusalimu, Vitlejemu, Rimu, Carigradu i Solunu. Sa vlasti se povukao 1196. i zamonašio pod imenom Simeon. Na Svetu Goru je, na poziv sina Save, otišao 1197. Tu su njih dvojica uz dozvolu vizantijskog cara obnovila manastir Hilandar u kojem je i umro februara 1199. Sa suprugom Anom imao je tri sina (Vukana, Stefana i Rastka) i tri kćeri (samo Vuki znamo ime). Srpska crkva ga je proglasila za sveca.

 

Stefan Prvovenčani– veliki župan (1196-1217), kralj (1217-1228). Oženio se 1190. Evdokijom, kćerkom vizantijskog cara Aleksija III Anđela dobivši pri tome vizantijsko dostojanstvo sevastokratora. Stariji brat Vukan ga je zbacio s prestola 1202. uz pomoć ugarskog kralja Emerika čiju vrhovnu vlast je priznao. Od tada je Srbija ušla u ugarsku kraljevsku titulu i ostala tu sve do 1918. Stefan se uz pomoć bugarskog cara 1204/5. vratio na presto. Nakon pada Carigrada 1204. okrenuo se zapadu. Drugi put se oženio se Anom, unukom mletačkog dužda Dandola. Od pape Honorija III dobio je 1217. kraljevsku krunu, dok je njegov mlađi brat Sava 1219. u Nikeji izdejstvovao autokefalnost srpske crkve. Stefan je umro septembra 1228. Prethodno se zamonašio i uzeo ime Simon. Najpoznatija zadužbina mu je Žiča koja je postala i sedište srpskog arhiepiskopa. Napisao je Žitije Svetog Simeona. Imao je četiri sina (Radoslava, Vladislava, Predislava i Uroša) i jednu kćerku (Komninu). Srpska crkva ga je proglasila za sveca.

 

Stefan Radoslav– kralj (1228-1233). Najstariji sin Stefan Prvovenčanog. Bio je oženjen Anom, kćerkom epirskog cara Teodora I. Od detinjstva je vaspitavan u vizantijskom duhu. Uz svoje ime je dodao prezime Duka koje je koristio u grčkim potpisima na poveljama i natpisima na kovanom novcu. Svrgnut je sa prestola u jesen 1233. Sklonio se najpre u Dubrovnik, a zatim u Drač. Vratio se u Srbiju gde ga je Sava zamonašio pod imenom Jovan. Umro je posle 1235.

 

Stefan Uroš I – kralj (1243-1277). Najmlađi sin Stefana Prvovenčanog. Oko 1250. oženio se francuskom princezom Jelenom sa kojom je imao tri sina (Dragutina, Milutina i Stefana) i dve kćerke (Brnču). Na početku vladavine uredio je odnose sa Dubrovnikom. Uspeo je da suzbije pokušaje Dubrovačke arhiepiskopije da rimokatoličku organizaciju u Srbiji potčini svojoj vlasti. Tokom njegove vladavine dolazi do snažnog ekonomskog jačanja Srbije, koji se ogleda pre svega u razvoju rudarstva. Podsticao je naseljavanje nemačkih rudara Sasa. U spoljnoj politici uglavnom je istupao u savezu sa zapadnim silama protiv obnove vizantijske moći. Stariji sin Dragutin, zet ugarskog kralja, zbacio ga je uz pomoć Ugarske sa prestola 1276. Zamonašio se pod imenom Simon. Umro je 1277. Najznačajnija zadužbina kralja Uroša I su Sopoćani.

 

Stefan Dragutin– kralj (1276-1282). Najstariji sin kralja Uroša I. Na presto je došao zbacivši oca. Oženio se 1270. Katalinom kćerkom ugarskog kralja Stefana V te je poneo ugarsku prestolonasledničku titulu mladog kralja. Imao je dva sina (Vladislava i Urošica) i pet kćeri (Jelisavetu, Katarinu?, Margaritu?, Ursu?). Najstarija kćerka Jelisaveta bila je udata za bosanskog bana Stefana I Kotromanića. Nakon pada sa konja kod grada Jeleča, predao je, na saboru u Deževu 1282, vlast bratu Milutinu. Od tada je vladao oblastima Arilja, Rudnika, Priboja i predelima severno od Zapadne Morave kao „sremski kralj“. Od ugarskog kralja je 1284. dobio Mačvansko-bosansku banovinu, Usoru, Soli i Beograd, koji se tada prvi put našao pod srpskom vlašću. Pred kraj života se zamonašio pod imenom Teoktist. Umro je marta 1316. Najznačajnija zadužbina kralja Dragutina je Sv. Ahilije u Arilju. Srpska crkva ga je proglasila za sveca.

 

Stefan Uroš II Milutin– kralj (1282-1321). Mlađi sin Uroša I. Na vlast došao po sporazumu u Deževu. Ženio se pet puta. Imao je dva sina (Stefana i Konstantina) i dve kćerke (Anu i Caricu). Sa Dragutinom je 1291. osvojio Braničevo sa Kučevom. Značajno je proširio srpsku teritoriju na račun Vizantije – osvojio je teritorije severno od linije Ohrid-Prilep-Štip. Uzdigao je moć države zahvaljujući snažnoj privredi, trgovini i zakonodavnoj delatnosti. Tokom Milutinove vladavine dolazi do snažnog vizantijskog uticaja u državi i društvu. Podigao je veliki broj zadužbina, između ostalih: Gračanicu, crkvu Vavedelja Bogorodičnog u Hilandaru, crkvu Joakima i Ane u Studenici, Sv. Đorđa u Starom Nagoričanu, Sv. Stefana u Banjskoj, Bogorodicu Ljevišku u Prizrenu. Umro je oktobra 1321. Srpska crkva ga je proglasila za sveca.

 

Stefan Uroš III Dečanski– kralj (1321-1331). Najstariji sin kralja Milutina. Pokušao je da 1314. zbaci oca sa prestola, ali je poražen, oslepljen i prognan u Carigrad. Vratio se posle sedam godina. Pošto mu vid nije bio trajno oštećen uključio se nakon Milutinove smrti u borbu za presto iz koje je izašao kao pobednik. Tokom njegove vladavine trajno je izgubljeno Zahumlje koje je ušlo u sastav bosanske države. Kod Velbužda 1330. je porazio Bugare, a potom je osvojio više važnih utvrđenja od Vizantije. Sa vlasti ga je 1331. zbacio sin Dušan. Zatvoren je u Zvečan gde je ubrzo umro. Ženio se dva puta, Imao je tri sina (Dušana, Dušmana i Simeona) i dve kćerke (Jelenu i Todoru). Najznačajnija zadužbina kralja Stefana su Dečani. Srpska crkva ga je proglasila za sveca.

 

Stefan Uroš IV Dušan – kralj (1331-1345), car (1345-1355). Sin Stefana Dečanskog i njegove prve žene Teodore, kćerke bugarskog cara Smilca. Bio je oženjen Jelenom, sestrom bugarskog cara Ivana Aleksandra Asena, sa kojom je imao sina Uroša. Za vreme Dušanove vladavine srpska srednjovekovna država doživela je najveći teritorijalni obim, privredni i kulturni uspon. Početkom 1333. ustupio je Dubrovniku Pelješac sa Stonom i primorje od Stona do dubrovačke granice. Proglasio se za cara na Božić 1345, a svečano krunisao na Uskrs 1346. u Skoplju. Prethodno je srpska arhiepiskopija uzdignuta na rang patrijaršije. Dušan je, po ugledu na Vizantiju, svojim najbližim saradnicima dodelio najviša carska dostojanstva despota, sevastokratora i kesara, uveo vizantijski ceremonijal i organizaciju državne uprave. Izvršio je kodifikaciju prava 1349. i 1354. (Dušanov zakonik). Dušanovo carstvo se prostiralo od Save i Dunava na severu do Ahaje na jugu, i od doline Meste na istoku do Drine i Dubrovnika na zapadu. Umro je krajem 1355. Poput prethodnika pomagao je, branio i štitio crkvu. Dušanova glavna zadužbina je manastir Sv. Arhanđela kod Prizrena. Bogato je darivao svetogorske manastire, kao i Sv. Arhanđele u Jerusalimu, Sv. Nikolu u Bariju.

 

Stefan Uroš V– car (1355-1371). Sin cara Dušana. Prilikom očevog krunisanja za cara bio je određen za savladara i naslednika i dobio je kraljevsku krunu. Nasledio je veliku, ali nedovoljno homogenizovanu državu koja je postepeno počela da se raspada na teritorije oblasnih gospodara. Septembra 1365. proglasio je Vukašina Mrnjavčevića za savladara i dodelio mu kraljevsku titulu, a njegovom bratu Uglješi titulu despota. Car Uroš je umro krajem 1371. Bio je oženjen Anom, kćerkom vlaškog kneza Aleksandra. Smrću cara Uroša ugašena je loza Nemanjića. Srpska crkva ga je proglasila za sveca.

Lazar – knez Moravske Srbije. Otac mu je služio kod cara Dušana kao logotet, dok je Lazar kod oba cara bio stavilac. Bio je oženjen Milicom, kćerkom velikog kneza Vratka koji je navodno bio potomak Nemanjinog sina Vukana. Sa njom je imao dva sina (Stefana i Vuka) i pet kćeri (Maru, Iliveru, Draganu, Teodoru i Jelenu). Vremenom je izrastao u najmoćnijeg oblasnog gospodara. Igrao je značajnu ulogu prilikom izmirenja Carigradske i Pećke patrijaršije 1375, što mu je donelo podršku crkve. Njegova oblast prostirala se u slivu Zapadne Morave. Političke odnose produbio je orođavanjem sa okolnim vladarima i velikašima. Kćerke je udao za Aleksandra, sina bugarskog cara Šišmana, mačvanskog bana Nikolu Gorjanskog Mlađeg, Vuka Brankovića i Đurđa Stratimirovića Balšića. Poginuo je 28. juna 1389. u Kosovskom boju. Najznačajnija zadužbina kneza Lazara je manastir Ravanica. Srpska crkva ga je proglasila za sveca.

 

Stefan Lazarević– knez (1389-1402), despot (1402-1427). Do 1393. (do punoletstva) u njegovo ime vladala je majka Milica. Kao turski vazal učestvovao je u bitkama na Rovinama (1395), Nikopolju (1396) i Angori (1402). Vizantijski car Jovan VII Paleolog dodelio mu je 1402. titulu despota. Iskoristio je sukobe oko prestola u Turskoj da se okrene Ugarskoj postavši njen vazal (1403). Za uzvrat je dobio Beograd koji postaje nova prestonica Srbije (sve do 1427). Ugovorom sa sultanom Mehmedom I (1413-1421) obezbedio je mir koji je trajao sve do pred njegovu smrt. Zahvaljujući tome dolazi do privrednog i društvenog razvoja Despotovine. Bio je član viteškog Zmajevog reda koji je osnovao ugarski kralj 1408. Na saboru 1426. za svog naslednika odredio je Đurđa Brankovića. Umro je jula 1427. od srčane kapi. Bio je oženjen Jelenom, kćerkom Frančeska Gatiluzija gospodara Mitilene. Najznačajnija zadužbina mu je manastir Resava (Manasija). Bavio se književnošću. Najznačajnija dela su mu Natpis na stubu kosovskom i Slovo ljubve. Srpska crkva ga je proglasila za sveca.

 

Đurađ Branković– despot (1427-1456). Sin Vuka Brankovića i Mare, kćerke kneza Lazara. Najpre je vladao oblašću koja je obuhvatala Kosovo i Metohiju, deo Polimlja i Pešterske visoravni. Ženio se dvaput: prvi put imenom nepoznatom sestrom trapezuntskog cara Jovana IV Komnina, a drugi put Jerinom (Irinom), kćerkom Teodora Kantakuzina. Imao je četiri sina (Todora, Grgura, Stefana i Lazara) i tri kćerke (Jelenu, Maru i Katarinu). Preuzeo je despotski presto nakon smrti despota Stefana. Na početku svoje vladavine sazidao je grad Smederevo, novu prestonicu srpske države (1430). Turci su 1439. zauzeli Despotovinu. Zbog otpora koji je pružao sultan mu je oslepeo sinove Grgura i Stefana. Obnovio je državu 1444. uz ugarsku pomoć. Nakon toga je vladao kao veran turski sultan. Turci od 1454. postepeno osvajaju Despotovinu. Naredne godine su zauzeli njen južni deo čime je prekinuta veza sa Zetom. Despot Đurađ je umro krajem 1456.

 

Lazar Branković– despot (1456-1458). Najmlađi sin despota Đurđa Brankovića. Bio je oženjen Jelenom, kćerkom morejskog despota Tome Paleologa, sa kojom je imao tri kćerke (Jelenu, Irinu i Miulicu). Tokom njegove kratke vladavine Despotovina je bila pred padom iscrpljena dugogodišnjom borbom sa Turcima, glađu i epidemijama. Da bi obezbedio opstanak sklopio je 1457. mir sa turskim sultanom kojim mu je bila zagarantovana cela Despotovina osim Novog Brda. Posle njegove smrti 20. januara 1458. u ime njegove kćerke vladalo je namesništvo.

 

Stefan Branković– despot (mart 1458 – april 1459). Sin despota Đurđa. Bio je slep te po srednjovekovnim pravilima nije mogao biti na prestolu. Zato je oca nasledio mlađi brat Lazar. Posle smrti brata bio je član Namesništva koje je upravljalo zemljom. Despotsku titulu i srpsko načelstvo primio je od ugarskog kralja. Proteran je nakon što se bosanski kraljević Stefan oženio Lazarevom kćerkom Jelenom. Bio je oženjen Angelinom, kćerkom Arijanita Komnina, sa kojom je imao dva sina (Đorđa i Jovana) i jednu kćerku (Mariju). Srpska crkva ga je proglasila za sveca.

 

Stefan Tomašević– despot (21. mart 1459 – 20. jun 1459), kralj Bosne (1461-1463). Sin kralja Stefana Tomaša. Proglašen je za despota 21. marta 1459, a 1. aprila se oženio Jelenom, kćerkom Lazara Brankovića. Predao je 20. juna Smederevo Turcima, čime je prestala da postoji srpska srednjovekovna država.

 

 

Karađorđe Petrović, vožd (1804-1813). Rođen je u šumadijskom selu Viševcu 1762. Pre nego što je izabran za predvodnika Prvog srpskog ustanka na zboru u Orašcu u februaru 1804. učestovao je u austrijsko-turskom ratu (1788-1791) tzv. Kočinoj krajini, a posle toga bio je trgovac stokom i jedan od najuglednijih ljudi u Šumadiji. Uspešno je predvodio ustaničku vojsku u gotovo svim bitkama za vreme Prvog srpskog ustanka (Drlupa, Ivankovac, Mišar, Deligrad, Suvodol, Varvarin i Loznica). Protiv opozicije borio se do 1811. kada je suzbio njen uticaj. Rodonačelnik je dinastije Karađorđević kada mu je 1808. priznato pravo nasledstva. Diplomatija je bila slabija strana njegove vladavine. Napustio je Srbiju 1813. i prešao u Austriju, pa 1814. u Rusiju. U nameri da u savezu sa heterijom pokrene novi ustanak prešao je u Srbiju gde je ubijen 1817. u Radovanjskom lugu.

 

Miloš Obrenović, knez Srbije (1815-1839).Rođen je u Srednjoj Dobrinji u Užičkoj nahiji 1783. Uz polubrata Milana Obrenovića ratovao je u Prvom srpskom ustanku i nametnuo se za vojvodu. Zajedno sa Turcima učestvovao je u gušenju Hadži-Prodanove bune 1814. Za predvodnika Drugog srpskog ustanka izabran je na zboru u Takovu 1815. Predvodio je ustaničku vojsku u bitkama na Ljubiću, Paležu, Požarevcu i Dublju. U jesen 1815. sporazumeo se sa turskim vezirom Marašli Ali-pašom, čime je Drugi srpski ustanak primiren. U prvim godinama vladavine surovo je suzbijao opoziciju. Uz pomoć ruske diplomatije izradio je da Porta 1830. prizna autonomiju Srbije, a mimo ruske podrške potvrđen je za vladara sa naslednim dostojanstvom. Rodonačelnik je dinastije Obrenović. Uspeo je da Porta 1833. prizna granice Srbije iz Prvog srpskog ustanka. Pod pritiskom opozcije, koja je svoje ideje ugradila u Ustav iz 1838, napustio je Srbiju 1839.

 

Milan Obrenović, knez Srbije (1839). Najstariji sin kneza Miloša, rođen u Kragujevcu 1819. Na presto je stupio posle očeve abdikacije, iako već teško bolestan. Veći deo svoje „vladavine” od 25 dana preležao je u krevetu, pa iza njega nije ostao nijedan potpisan dokument. Zbog njegovog teškog zdravstvenog stanja Državni savet je obrazovao namesništvo u kojem su bili Avram Petronijević, Jevrem Obrenović i Toma Vučić Perišić (jun 1839 - mart 1840). Nasledio ga je mlađi brat Mihailo koji je u to vreme bio sa ocem, knezom Milošem, pa je namesništvo ostalo na vlasti do Mihailovog povratka u zemlju u martu 1840.

 

Mihailo Obrenović, knez Srbije (1839-1842).Mlađi sin kneza Miloša, rođen je u Kragujevcu 1823. Vlast je preuzeo od Namesništva po povratku u zemlju u martu 1840. Njegova prva vladavina protekla je u borbi sa opozicijom-ustvaboraniteljima koji su ga Vučićevom bunom iz 1842. prognali sa vlasti. Boravak u emigraciji iskoristio je za dodatano obrazovanje i putovanja po Evropi, što mu je omogućilo da stečena iskustva primeni u vreme druge vlade.

 

Aleksandar Karađorđević, knez Srbije (1842-1858).Rođen je u Topoli 1806, a Srbiju je napustio 1813. Mladost je proveo u Rusiji. U zemlju se vratio 1840. i postao je ađutant kneza Mihaila. Na vlast su ga prevratom iz 1842. doveli ustavobranitelji. Dva puta je biran za kneza. Prvi put na skupštini koja je održana na Vračaru u septembru 1842, a drugi put, usled pritiska Rusije koja je njegov izbor smatrala revolucionarnim činom, na skupštini u Topčideru u junu 1843. Srbijom je vladao kao izborni knez. Njegova vladavina je značajana po nizu zakona kojima je utemljen pravni poredak u Srbiji, ali i osnažen birokratski aparat. Vodio je opreznu spoljnu politiku, kojom su u njegovo ime rukovodili Avram Petronijević i Ilija Garašanin. Sačuvao je neutralnost Srbije u Krimskom ratu (1853-1856). Pred kraj vladavine glavni spoljnopolitički saveznik postala mu je Austrija. Grupa savetnika u jesen 1857. pripremala je atentat na njega (Tenkina zavera). Zavera je otkrivena, ali je označila početak kraja njegove vladavine.

 

Miloš Obrenović, knez Srbije (1858-1860). Po drugi put na vlast je došao odlukom Svetoandrejske skupštine koja je održana u Beogradu u decembru 1858. Slavodobitno je dočekan u Srbiji. Obračunao se sa političkim protivnicima i nastojao je da promeni Ustav iz 1838, povrati nasledno kneževsko dostajanstvo svojoj porodici i da protera preostale Turke iz Srbije. Nastavio je sa apolutističkim načinom vladavine, zbog čega je od sebe odbio liberale. Preminuo je u Beogradu 1860.

 

Mihailo Obrenović, knez Srbije (1860-1868). Po drugi put na presto je stupio posle očeve smrti u septembru 1860. Njegova druga vladavina obeležena je reformama u unutrašnjoj upravi (zakon o centralnoj upravi, vojsci, osnovnim školama..), a na spoljnom planu obrazovao je Balkanski savez u nameri da se povede rat protiv Turaka. Najznačajnija tekovina njegove vladavine je proterivanje turskih garnizona iz Srbiji 1867. Vladavina prosvećenog apsolutiste kako je predstavljana druga knez Mihailova vladavina naišla je na otpor liberala i omladine (Ujedinjena omladina srpska). Ubijen je u atenatu u junu 1868. Pošto u braku sa mađarskom plemkinjom Julijom Hunjadi nije imao poroda, za kneza Srbije proglašen je Milan Obrenović.

 

Milan Obrenović, knez Srbije (1872-1882), kralj (1882-1889). Rođen je u Manasiji u današnjoj Rumuniji 1852. Sa njim je počela vladavine bočne loze Obrenovića, pošto je on bio unuk Jevrema Obrenovića, knez Miloševog brata. Budući da je na presto Srbije stupio sa 14 godina obrazovano je namesništvo (Milivoje Petrović Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović) koje je vladalo do 1872. Namesništvo je 1869. donelo novi ustav. U vreme Velike istočne krize (1875-1878) uveo je Srbiju u rat. U prvom ratu 1876/77. Srbija je poražena, ali je u drugom 1877/78. stekla teritorijalno proširenje na jugu i jugoistoku. Na Berlinskom kongresu 1878. Srbiji je priznata nezavisnost. Od 1879. poveo je austrofilsku politiku, pa je 1881. potpisao Tajnu konvenciju, a 1882. uz podršku Austro-Ugarske proglasio se za kralja. Radikali su predstavljali snažnu opoziciju i sa njima se beskompromisno obračunao u vreme Timočke bune 1883. U jesen 1885. objavio je rat Bugarskoj, ali je Srbija u tom ratu poražena. Bio je primoran na donošenje Ustava 1888. kojim je zaveden parlamentarizam u Srbiji. Abdicirao je 1889. posle čega je povremeno uzimao učešća u političkom životu. Umro je Beču 1901.

 

Aleksandar Obrenović, kralj Srbije (1893-1903). Rođen je u Beogradu 1876. Na presto je, poput njegovog oca, stupio kao maloletnik, zbog čega je ponovo obrazovano namesništvo (1889-1893) koje su prvobitno činili Jovan Ristić, Kosta Protić i Jovan Belimarković. Iako ne bez političkog talenta, njegova vladavina obeležena je unutrašnjim političkim potresima. Vlast je preuzeo državnim udarom 1893. kada je pre punolestva smenio namesništvo i preuzeo kraljevsku vlast. Naredne 1894. ukinuo je Ustav iz 1888. i na snagu vratio Namesnički ustav iz 1869. Nastojao je da međupartijske sukobe u Srbiji neutrališe formiranjem tzv. neutralnih vlada. Njegova ženidba sa udovicom Dragom Mašin (rođena Lunjevica) s negodovanjem je prihvaćena u javnom mnenju. Novim, Oktroisanim ustavom iz 1901. uveden je dvodomni parlamentarni sistem u Srbiji. Ubijen je 11. juna 1903. u zaveri koju su skovali oficiri predvođeni Dragutinom Dimitrijević Apisom (Majski prevrat). Sa njim se ugasila vladavina dinastije Obrenović.

 

Petar I Karađorđević, kralj Srbije (1903-1918), kralj Kraljevine SHS (1918-1921). Rođen je u Beogradu 1844. Školovao se u Francuskoj i Švajcarskoj. Učestvovao je u francusko-pruskom ratu (1870/71) i bosanskom ustanku 1875/76. pod imenim Petar Mrkonjić. Na kraljevski presto Srbije izabrala ga je Narodna skupština posle Majskog prevrata 1903. Njegova vladavina 1903-1914. smatra se zlatnim dobom demokratije u Srbiji, koja je osnažena vraćanjem na snagu Ustava iz 1888. Uspešno je odoleo pritiscima Austro-Ugarske u vreme Carinskog rata (1906-1911) i Aneksione krize (1908/9). Komandovao je srpskom vojskom u Balkanskim ratovima (1912/13), zbog čega je dobio epitet Oslobodilac. Zbog slabog zdravlja u junu 1914. preneo je kraljevska ovlašćenja na sina, regenta Aleksandra. Učestovovao je u povlačenju srpske vojske preko Albanije. Preminuo je u Beogradu 1921.

 

Aleksandar I Karađorđević, kralj Kraljevine SHS/Jugoslavije (1921-1934). Rođen je na Cetinju 1888. Za naslednika prestola Srbije proglašen je 1909. U Prvom balkanskom ratu komandovao je І srpskom armijom, 24. juna 1914. postao je regent Kraljevine Srbije, a od 1. decembra 1918. i Kraljevstva Srba Hrvata i Slovenaca. Nosio je epitet Ujedinitelj. Stvaranjem jugoslovenske države učinjen je raskid sa dotadašnjim državotvornim razvojem Srbije. Posle očeve smrti preuzeo je kraljevsku vlast. Pokušavao je da izbalansiranom politikom suzbije separatističke težnje hrvatske političke elite, pa kako u tome nije uspeo, izvršio je državni udar 6. januara 1929. Unitarističkom i centralističkom politikom i ideologijom integralnog jugoslovenstva težio je da ostvari snažno državno jedinstvo kao nužan preduslov nacionalne integracije Jugoslovena. Kraljevina SHS je u oktobru 1929. promenila ime u Kraljevina Jugoslavija. Snažan centralistički kurs oslabio je posle donošenja Oktroisanog ustava 1931. kojim je ponovo uveden dvodomni parlamentarni sistem. U međunarodnim odnosima između dva svetska rata Jugoslavija je zahvaljujući njemu bila stameni član tzv. Versajskog poretka, te član Male Antante i Balkanskog pakta. Ubijen je u atentatu u Marselju 9. okobra 1934.

 

Petar ІІ Karađorđević, kralj Jugoslavije (1934-1945). Rođen je u Beogradu 1923. Na presto je stupio 1934, pa pošto je bio maloletan obrazovano je namesništvo koje su činili knez Pavle Karađorđević, Radenko Stanković i Ivo Perović. Namesništvo je upravljalo zemljom od 1934. do 1941. Državnim udarom 27. marta 1941. proglašen je punoletnim. Napustio je zemlju u toku agresije Nemačke i njenih saveznika aprila 1941. i sklonio se u Grčku, pa u Egipat i konačno u Englesku. Podržavao je antifašistički pokret Dragoljuba Draže Mihailovića u zemlji, ali je pod pritiskom Velike Britanije 1944. dao podršku Josipu Brozu Titu i partizanskom pokretu. Komunistička skupština (AVNOJ) na zasedanju u Jajcu 1943. zabranila mu je povratak u zemlju. U martu 1945. kraljevska ovlašćenja preneo je na tročlano namesništvo. Ustavotvorna skupština je 29. novembra 1945. ukinula monarhiju. Umro je u SAD 1970.

 

Josip Broz Tito, predsednik Jugoslavije (1944-1980). Rođen je u Kumrovcu u hrvatskom Zagorju 1892. Političku karijeru, rukovođen iskustvima boljševičke revolucije u Rusiji, gradio je kao član, a potom kao rukovodilac Komunustičke partije Jugoslavije. Posle nemačkog napada na Jugosaviju 1941. došao je u Beograd. U borbu protiv okupatora aktivno se uključio posle napada sila Osovine na SSSR 22. juna 1941. Komandovao je partizanskim pokretom otpora i iz rata je izašao sa činom maršala. Vladao je jugoslovenskom federacijom prvo kao predsednik vlade (1945-1953) a potom kao predsednik (1953-1980). Iako je za vreme njegove vladavine ostvaren nesporan napredak na polju obrazovanja, zdravstvene zaštite i životnog standarda, njegova vladavina je predstavljala revolucionaran raskid sa dotadašnjim društvenim razvojem Srbije, dok je u političkom pogledu Srbija Ustavom iz 1974. postala najslabiji član jugoslovenske federacije.

 

Ustavom SR Srbije od 25. februara 1974. uvedeno je kolektivno Predsedništvo Srbije iz čijih redova su se birali predsednici Predsedništva do 1989.

 

Dragoslav Marković(6. maj 1974 – 5. maj 1978). Rođen je u Popoviću kod Sopota 1920. Poticao je iz učiteljske porodice, levičarski opredeljene, pa je i on kao đak postao komunistički aktivista. Pre Drugog svetskog rata postao je član Komunističke partije Jugoslavije, a za vreme rata delovao je na prostoru Kosmaja. U posleratnoj Jugoslaviji obavljao je razne državne i partijske funkcije: bio je ministar građevina (1947) i rudarstva (1948) u Vladi NR Srbije, sekretar Gradskog komiteta Beograda, upravnik Radio Beograda, predsednik Ideološke komisije (1956), od 1960. član Izvršnog komiteta CK Srbije, ambasador SFR Jugoslavije u Bugarskoj (1963-1967), predsednik Republičkog veća Skupštine Srbije (1967-1969), predsednik Skupštine SR Srbije (1969-1974) i prvi predsednik Predsedništva SR Srbije. Na čelu Savezne skupštine bio je 1978-1982, a predsednik Predsedništva CK SK Jugoslavije (1983/84). Penzionisan je 1986. Umro je u Begradu 2005.

 

Dobrivoje Vidić (5. maj 1978 – 5. maj 1982). Rođen je u Čačku 1918. Kao student pristupio je levičarskom pokretu, zbog čega je isključen iz Učiteljske škole u Čačku, pa je školovanje nastavio u Banja Luci, Aleksincu i Osijeku. Postao je član KPJ 1938. Aktivan je učesnik u Drugom svetskom ratu, angažovan na partijskom radu u partizanskim jedinicama širom Jugoslavije (Dalmacija, Banija, Užice). Posle rata je obavljao razne funkcije: bio je sekretar Pokrajinskog komiteta u Vojvodini (1946-1951), član CK KP Srbije, ambasador u Burmi (1952/53), SSSR (1953-1956; 1965-1969) Velikoj Britaniji (1970-1973). Bio je član CK SK Srbije i Jugoslavije, član Predsedništva SFR Jugoslavije i predsednik Predsedništva SR Srbije. Preminuo je u Beogradu 1992.

 

Nikola Ljubičić (5. maj 1982 – 5. maj 1984). Rođen je u Karanu kod Užica 1916. Komandovao je u partizanskim jedinicima u Drugom svetskom ratu. Za narodnog heroja proglašen je 1953. Nosio je čin generala armije. Bio je savezni sekretar narodne odbrane od 1967. do 1982, a od 1982. do 1989. član Predsedništva i predsednik Predsedništva SR Srbije (1982-1984).

 

Dušan Čkrebić (5. maj 1984 – 5. maj 1985). Rođen je u Nišu 1927. Završio je Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Učestovao je u narodnooslobodilačkoj borbi od 1944. Kao član komunističke omladine (SKOJ) i Komunističke partije postepeno je gradio političku karijeru: bio je član je Gradskog komiteta u Kragujevcu (1945-47), član Univerzitetskog komiteta KPJ, direktor fabrike „Boris Kidrič“u Lukavcu, predsednik Izvršnog veća Skupštine SR Srbije (1974-1978), predsednik Skupštine SR Srbije 1978-1982, predsednik CK SK Srbije (1982-1984) i predsednik Predsedništva SR Srbije. Zaslužan je za početak radova na izgradnji Hrama Sv. Save u Beogradu, za šta je odlikovan najvišim odlikovanjem Srpske pravoslavne crkve.

 

Ivan Stambolić (5. maj 1985 – 14. decembar 1987). Rođen je 1936. u Brezovi kod Ivanjice. Završio je Pravni fakultet u Beogradu. Bio je direktor preduzeća Tehnogas u Beogradu (1965-1975), predsednik Privredne komore Beograda (1975-1976), sekretar Izvršnog komiteta Predsedništva CK SK Srbije (1976-1978), predsednik Izvršnog veća SR Srbije (1978-1982), predsednik Gradskog komiteta SK Beograda (1982-1984), predsednik CK SK Srbije (1984-1986) i predsednik Predsedništva SR Srbije (1986-1987). Nakon Osme sednice CK SK Srbije 1987. izgubio je politički uticaj. Kidnapovan je i potom ubijen na Fruškoj gori u avgustu 2000.

 

Petar Gračanin (14. dec. 1987 – 20. mart 1989). Rođen je u Jagodini 1923. Uoči Drugog svetskog rata postao je aktivni član komunističke omladine. Uključio se u belički partizanski odred, kasnije Drugu proletersku brigadu. Posle rata završio je Višu vojnu akademiju JNA i obavljao je visoke vojne dužnosti: bio je načelnik odseka Personalne uprave, načelnik štaba Sedme armije, načelnik Komandno-štabne akademije, komadnant Prve armije. Načelnik Generalštaba JNA bio je od 1982. do 1985. Aktivnu vojnu službu završio je 1985. Potom je obavljao dužnost predsednika Predsedništva SR Srbije (1987-1989) i funkciju Saveznog sekretara za unutrašnje poslove SFR Jugoslavije (1989-1991). Umro je u Beogradu 2004.

 

Vršilac dužnosti predsednika Predsedništva SR Srbije od 20. marta do 8. maj 1989. bio je Ljubiša Igić.

 

Slobodan Milošević (8. maj 1989 – 11. januar 1991; 11. januar 1991 – 23. jul 1997). Rođen je u Požarevcu 1941. Završio je Pravni fakultet u Beogradu i kao član Saveza komunista gradio je uspešnu karijeru političara i privrednika. Predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista postao je 1984, a dve godine kasnije predsednik Predsedništva SK Srbije. Posle Osme sednice SK Srbije 1987. postao je najuticajniji političar u Srbiji. Pošto su u martu 1989. godine usvojeni amandmani na ustav SR Srbije, Milošević je izabran za predsednika Predsedništva SR Srbije. Ustavom Srbije iz septembra 1990. proširena su predsednička ovlašćenja. Na izborima 1990. i 1992. Milošević je biran za predsednika Republike. Za vreme njegove vladavine desila se državna destrukcija Jugoslavije, ekonomski slom i izbili su međunacionalni sukobi u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Jedan je od potpisnika Dejtonskog mira 1995. kojim je zavrešen rat u Bosni i Hercegovini. Pošto po Ustavu Srbije nije mogao više od dva puta da bude biran za predsenika Republike Srbije, to je 1997. postao predsednik Savezne Republike Jugoslavije. Do predsedničkih izbora vršilac dužnosti predsednika Republike bio je Dragan Tomić (23. jul – 29. dec. 1997). Prilikom NATO agresije 1999. bio je vrhovni komandant oružanih snaga. Demonstracije 5. oktobra 2000. posle prvog kruga predsedničkih i parlamentarnih izbora označile su slom njegovog režima. Na Vidovdan 2001. je predat Hašakom tribunalu. U Hagu je preminuo u martu 2006.

 

Milan Milutinović (29. decembar 1997 – 29. decembar 2002). Rođen je u Beogradu 1942. Završio je Pravni fakultet u Beogradu. Kao član Saveza komunista Jugoslavije obavljao je dužnost predsednika opštinskog komiteta Saveza komunista Vračara i bio je član je Gradskog komiteta. Potom je bio republički sekretar za prosvetu i nauku, upravnik Narodne biblioteke Srbije (1983-1989). Ambasador u Grčkoj bio je od 1989. do 1995. Za predsednika Srbije izabran je u decembru 1997. Optužen je od strane Haškog tribunala za navodne zločine na Kosovu i Metohiji, pa se posle prestanka mandata dobrvoljno predao tom međunarodnom sudu u januaru 2003. U februaru 2009. Haški tribunal ga je oslobodio po svim tačkama optužnice.

 

Posle isteka predsedničkog mandata Milana Milutinovića i izbora novog predsednika Republike Srbije, na funkciji vršioca dužnosti bili su: Nataša Mićić (30. decembar 2002 – 4. februar 2004), Dragan Maršićanin (4. februar – 3. mart 2004), Vojislav Mihailović (3 – 4. mart 2004) i Predrag Marković (4. mart – 11. jul 2004).

 

Boris Tadić (11. jul 2004 – 5. april 2012). Rođen je u Sarajevu 1953. Završio je psihologiju na Filozofskom fakuletetu u Beogradu. Od 1990. je član Demokratske stranke. Bio je njen potpredsednik (2000-2004) i predsednik (2004-2013). Za predsednika Srbije biran je dva puta na predsedničkim izborima: 2004. i 2008. Demokratsku stranku je napustio početkom 2014.

 

Tomislav Nikolić (31. maj 2012 – 31. maj 2017). Rođen je u Kragujevcu 1952. Diplomirao je na Fakultetu za ekonomiju i inženjerski menadžment u Novom Sadu. Na predsedničkim izborima 2012.godine u drugom krugu izbora Tomislav Nikolić pobeđuje dotadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića sa 49,54% (1.552.063 glasova) naspram 47,31% (1.481.952 glasova) i time postaje predsednik Srbije. Polaganjem zakletve pred poslanicima Narodne skupštine na dužnost je stupio 31. maja 2012.godine.