Carski Beč zamenio je Homoljem

U blizini Majdanpeka, na zaravni sa koje se u daljini vidi ulaz u taj grad, ali i obrisi planine Stol, tu negde gde brazde zaoravaju granice između atara Jasikova i Laznice, na mestu koje putnike namernike lepota predela ostavlja bez daha, na porodičnom imanju, farmu jelena lopatara „Jelen Homolje“ podigao je Perica Simeonović.

 

Mladić kojem petnaest lepih godina u carskom Beču nije zasenilo pitomost, toplinu i mirise rodnog kraja, pre tri godine odlučio je da pokrene svoj posao. Ispunio je davnašnji san, da kao ljubitelj prirode i životinja podigne farmu jelena lopatara, zapravo, za sada, više uzgajalište.

 

„Za ovdašnje prilike to baš i nije uobičajeno, ali je u Češkoj i Slovačkoj unosan posao, a farme su brojne i u Austriji, Nemačkoj i drugim zemljama. Podrška roditelja na koju sam mogao da računam, nešto ušteđevine od višegodišnjeg rada preko granice, hektari porodičnog imanja i san o farmi životinja koje sam obožavao, motivisali su me da pokrenem nešto svoje“, kaže Perica i objašnjava da je za početak visokom ogradom zagradio osam hektara, podigao hranilište, kraj izvora proširio pojilo, napravio osmatračnicu i kupio početno stado od 15 grla jelena lopatara koje je nabavio u Vršcu.

 

Reč je o retkoj divljoj životinji koja se lako uzgaja u zatvorenom prostoru. Naziv je, kako objašnjava, dobila po rogu u obliku lopate, koja se iz godine u godinu povećava. U punoj zrelosti oko osme godine mužjak jelena lopatara narasta do 105, a ženka do 60 kilograma. Obično žive 13-14, a pojedini poznavaoci tvrde da mogu doživeti i 20 godina.

 

„U pitanju su mirne, pripitomljene, a opet i plahe životinje koje imaju kvalitetno meso, veoma skupo na Zapadu, a jeftino kod nas. Moj cilj je, međutim, uzgoj jedinki radi dalje reprodukcije, za promet žive divljači, za farme, lovišta, oplemenjivanja prostora. Planiram da uskoro nabavim i određeni broj muflona, da ovu složnu zajednicu životinja malo proširim“, priča ovaj mladić dok se u razgovor meša jato morki „zaduženih“ za čišćenje prostora i jedan paun za šepurenje.

 

U tom malom carstvu koje stvara životinjama i koje sa puno ljubavi posmatra i osluškuje, Perica veruje da će uživati i posetioci njegove farme. Jer, kaže, da nema lepšeg prizora od svitanja ili sumraka kada se na pojilu ili hranilištu pojavi jelen, košute, mladunci.

 

„Da bi ovo bilo uspešno, mora da se voli. Ako nema ljubavi prema životinjama, ništa ne vredi. Ovako, potpuno zaštićeni od prirodnih neprijatelja, sa obezbeđenom prehranom tokom zime, tonama kukuruza i puno sena, jeleni se brzo razmnožavaju, pa svake godine, svet ugleda sve veći broj novih jedinki. A Homolje postaje njihov pravi dom“, kaže vlasnik farme.

 

Perica, potpuno posvećen ovom poslu, svaki dan provodi na svojoj farmi. Gosti prijatelje i znatiželjnike i poručuje da na pomenutom neće stati. Razradio je planove i za deo lepog imanja koje samo put deli od farme. Uveliko priprema projekte za konkurs IPARD programa u delu koji se odnosi na ruralni turizam. Obećava da će naredne godine otvoriti restoran u brvnari, koju će za to izgraditi i još pripremiti par bungalova, apartmana za smeštaj turista, kao deo etno naselja koje bi tu podigao. Turističku ponudu će bazirati na zdravoj hrani koju proizvodi lokalno stanovništvo, u njegovom selu i okolnim, na neponovljivim specijalitetima ovog kraja i ugostiteljskom umeću kojim je dobro ovladao radeći na zapadu.

 

Za realizaciju ambicioznih planova ovaj mladi čovek ima dobre uslove. Njegova farma i imanje su na oko tri kilometara od asfaltnog puta koji od Debelog luga vodi ka Leskovu i gde se tokom lepih dana lako stiže i putničkim vozilom. Odatle je oko četiri kilometara udaljeno Jasikovo, selo u kojem Simeonovići imaju veliku porodičnu kuću. Taj, preči put, za razliku od obilaznog, nije u najboljem stanju i značilo bi da se, uz obećanu pomoć lokalne samouprave, popravi. To bi bilo dobro, jer bi i Laznica, selo u opštini Žagubica, tako bilo bliže. Uz bolju povezanost i farma jelena, jedina u ovom delu Srbije i buduće etno naselje, bili bi bliže turistima. Neki ljudi bi u poslu koji pokreće mogli da dođu do zaposlenja i ostanu u zavičaju, predelu koji krasi toliko lepote da mnogi mogu samo da zavide. Drugi bi mogli, da ga zavole, češće pohode, uživaju u toj oazi nenarušene prirode, izvornoj arhitekturi, narodnoj radinosti, sačuvanim običajima, blagodetima, a treći, možda da odluče da se, poput Perice, vrate iz inostranstva i na pradedovskim ognjištima pokrenu nove poslove koji bi ovaj deo Srbije učinili još privlačnijim, za turizam, ali i za život.

 

Perica Simeonović je preduzimljiv mlad čovek, koji veoma dobro razvija svoj posao, darujući zavičaju još jednu, među brojnim specifičnostima koje ga čine posebnim. Jer, nekada se zbog nepristupačnosti terena govorilo “Bez velike nevolje se ne ide u Homolje”, a ono što Perica radi, menja izreku, pa će se sve češće čuti “Od volje – u Homolje”.