Cipele po meri čoveka

Zanat je uvek bio zlata vredan, posebno ako je redak u današnje vreme. Obućara koji ručno prave cipele po meri i želji kupca u Srbiji ima tek nekoliko, a u zapadnoj Srbiji je samo jedan. To je Dejan Ramić, obućar iz Užica, koji je nastavio tradiciju svog oca Zorana koji je šezdesetih godina pravio obuću po meri.

 

Dejan je počeo sa popravkom obuće, štedeći novac za nabavku mašina za proizvodnju, da bi kasnije i otvorio radionicu za izradu obuće, isključivo od kože.

 

„Kada pravite nove cipele ili čizme, mnogo je kreativnije i mnogo je veći izazov nego kada popravljate stare. Kada naručim nove kalupe i počnem da pravim novi model, onda zaboravim na vreme, ostanem u radionici skoro celu noć samo da završim i da vidim kako će to da izgleda, da li je onako kako sam želeo”, priča četrdesettrogodišnji obućar Dejan Ramić.

 

Kožu nabavlja iz Italije, a cipele pravi većinom ručno i još uvek na Singerici i Adleru. Kvalitet mu je obezbedio kupce, ne samo iz Užica, već iz cele Srbije, ali i Crne Gore.

 

„Izazov mi je da održim tradicionalni način proizvodnje obuće od pre 50 ili 100 godina. Nisam hteo da kupim industrijske mašine i pravim cipele za pola sata. To mi ne bi predstavljalo nikakvu satisfakciju. Meni to pruža ručno pravljenje obuće“ , ističe Dejan.

 

Priliku da svom zanatu doda i novu crtu umetnosti dobio je izradom čizama i cipela za pozorišne predstave Narodnog pozorišta iz Užica „Kralj Lir” i „Mandragola”.

 

„Bilo je zahtevno i zanimljivo raditi za pozorište, izazov je bio veliki. To je bila i čast za mene. Ali, u svakom zanatliji krije se neki mali umetnik koji želi da ispolji svoju kretivnost. Sve je urađeno od kože visokog sjaja i nikada do tada nisam radio ništa slično. Jednom sam samo iznajmio neke svoje mašine proslavljenom reditelju Emiru Kusturici za potrebe snimanja filma Zavet”, priča Ramić.

 

On ističe da zanati moraju da evoluiraju da ne bi zamrli.

 

„Zanati izumiru, ne popravlja se loša obuća, jer se nema računa raditi i nije u interesu mušterije. Sa druge strane se otvaraju nove mogućnosti u proizvodnji gde nudiš autentičan proizvod od vrhunskih materijala. Zadužen si za odabir materijala, dizajn, proces proizvodnje i radiš i daješ sve od sebe da bi uradio kvalitetan proizvod. Kada neko želi da naruči cipele od kože aligatora, takvi materijali su skupi pa je time i izrada skuplja. To ne može svako sebi da priušti.U svojoj radnji obuću izrađujem samo od kože. Bilo da je obična ili od noja, aligatora, bitno je da je kvalitet na prvom mestu”, naglašava Ramić.

 

Dejan Ramić je nastavio posao kojim se bavio njegov otac koji je počeo da uči zanat 1954. godine kod poznatog užičkog obućara Dragoljuba Simeunovića i završio ga za četiri godine. Posle toga je pravio obuću u zanatskoj radnji zajedno sa kolegom. Međutim, kada je obućarska industrija doživela ekspanziju, zanat je napustio, ali mu se ponovo, 1995. godine vratio, kada je otišao u penziju. Pomagao je i Dejanu i što je najvažnije, otkrio mu sve tajne ovog zanata.

 

Dejan takođe ima sina i nada se da je on sledeći kome će u porodici Ramić obućarstvo biti profesija.