Dušu jednog mesta čine njegovi stanovnici

Lepota jednog mesta se ogleda u bogatom kulturnom nasleđu, tradiciji, lepoti prirode, ali dušu tog mesta čine njegovi stanovnici.

 

Posebno su nam značajni najstariji članovi naše zajednice. Ovo je priča o najstarijem među nama, Branivoju Radovanoviću, stogodišnjaku iz Braničeva.

 

Rođen je 1921. godine, živi u Braničevu sa svojom porodicom i svedok je i učesnik u svim bitnim dešavanjima u našoj opštini u proteklih deset decenija. Nedavno je i napisan članak o njemu za sajt „Moje Braničevo“. U nastavku su delovi iz priče „Stogodišnji Branivoje iz Braničeva“.

 

„Deda Branivoje je rođen davne 1921. godine u obližnjem Kamijevu. Nije po rođenju Braničevac, ali je od malih nogu maštao o životu u Braničevu. Privukle su ga priče o braničevskim zadrugama. U periodu između dva svetska rata prenosio se glas o naprednim braničevskim zadrugarima. Često ih je slušao od samih Braničevaca koji su svraćali u njegovo rodno selo da prodaju lubenice. U Braničevu sam video svoju šansu da napredujem, jer u svom rodnom selu i drugim selima nisu zadruge bile razvijene”, priča Branivoje. 

 

„Ženidba je bila rešenje, ali valjalo je pronaći devojku. Bez provodadžije se nekada nije moglo. Džaba osećanja i mladalački zanos. Dogovor porodica je krojio sudbine mladih. Ključnu ulogu su imale provodadžije. Tako se zadesilo da je dolazio u Kamijevo moj budući komšija da traži devojku za sina, ali je, na kraju, provodadžisao i za mene. Jer, kad sam čuo da dolazi čovek iz Braničeva i kad sam čuo da ima devojka za udaju, ja sam počeo da pričam okolo o svojim namerama. Al’ ja nisam ni video moju Zoru. Prvo je video moj otac. Zora i ja smo se tek kasnije sreli”, objašnjava deda Branivoje.

 

Idiličan seoski život prekinuo je Drugi svetski rat u kome se deda Branivoje našao među partizanima. Kao i većina mladića iz Braničeva i on je bio mobilisan i posle kratke obuke poslat na front. Učestvovao je u oslobodilačkim borbama u zapadnoj Srbiji i Bosni, gde je ranjen. Imao je sreće, jer se petnaest Braničevaca nije vratilo svojim porodicama. U bolnici je dočekao završetak rata.

 

Najupečatljiviji događaj mu je spasavanje deteta od ustaških ruku nedaleko od Garevca u Bosni. Još uvek se živo seća vapaja majke i momenta kada je zgrabio dete pod paljbom iz ustaških redova. Spašenom detetu se nikada nije javio, iako se redovno raspitivao i slušao priče o njemu. Nije mogao da savlada tremu.

 

Posleratne godine deda Branivoje je proveo baveći se poljoprivrednom proizvodnjom na svom imanju. Rado se seća vremena kada je sve bilo drugačije. Danas je gotovo nemoguće zamisliti život bez struje, telefona, vodovoda i drugih tekovina savremenog doba.  Živeti na selu u doba kada svega ovoga nije bilo zahtevalo je drugačije navike i organizaciju vremena. U svakoj kući je postojalo vatrište, tj. odžak oko kog se spremala hrana i tu se okupljala porodica. Tu se i spavalo, naročito zimi. Šporeti su bili zidani, samo je metalna tabla bila preko, a hleb se pekao u furunama da traje pet-šest dana.  „Vodovoda nije bilo. Zimi smo se kupali u koritu, a leti na Peku”, kaže deda Branivoje.

 

Traktori i mehanizacija su svakako unapredili rad u poljoprivredi. Postalo je lakše obrađivati zemlju, štedelo se vreme, povećavali su se prinosi, ali se i dalje mnogo radilo. Tu se ništa nije promenilo. U poljoprivredi se nekad sve obavljalo uz pomoć krave. Služila je za prevoz, rad u polju i za hranu. Posle rata su došli traktori. Jeste, mnogo su olakšali, ali seljak uvek ima nešto da radi. „Koliko god mašina olakšala život, seljak opet nije dobio mnogo slobodnog vremena”, izričit je deda Branivoje.

 

Međutim, nije se samo radilo. Slobodnog vremena je uvek bilo, ali se sasvim drugačije provodilo. Deda Branivoje ga opisuje na sledeći način: „Nedeljom i praznicima išlo se u kolo. Za svaki praznik, bilo manji ili veći, igralo se kolo. Mnogo se išlo na vašare i zavetine. Na vašarima se pre podne obavljala trgovina, a popodne igranka. Svake godine, od Todorove nedelje pa sve do Ivandana, išlo se na izletišta. Nekoliko sela se okupljalo oko zajedničkih izletišta. Tu se sretnu momci i devojke pa se igraju kola. Jedno ili više”… I tako su se međusobno upoznavali.   

 

„Ne znam da li je nekad život bio teži ili lakši. Kakav god da je bio, mi smo ga živeli. Danas se ima, ne oskudeva se, pogotovu u hrani. Ali, opet to je sve nekako lično i okrenuto porodici, a nekada je to bilo uzajamno. Više su se ljudi družili i međusobno pomagali. Ide se kod drugoga i da se pomogne i da se gosti i da se našali i ispriča. Zapamtio sam kad je Ljubomor Miloradović rekao da nema bolje gozbe nego kad se ispeče cigla za gradnju nečije kuće. Skupi se familija, komšiluk, i staro i mlado, pa svi rade. Kad se završi, onda se pogoste. Tada imaš i apetit! Pa, onda vršaj! Okupi se narod, i žensko i muško. Prvo kod jednoga, pa kod drugoga… I tako redom, svakom se pomaže, dok svi ne završe”, priča deda Branivoje.

 

Prema njegovim rečima, nekad su svi radili za dobro svih. Akcije, izgradnje… Kakvi su samo domovi podignuti u selu! Zadružni, pa dom kulture, a sve da bi narod koristio. Nekad je bila milina da izađeš ispred doma kulture. Ljudi su se sastajali, priredbe održavale. Danas, samo neko inostranstvo i pare. Samo se gleda ko koliko para ima. Eto… A društveno se izgubilo.

 

Iako mu je stoti rođendan, deda Branivoje je dobrog zdravlja i dalje radi. Manje se kreće i retko viđa u selu, ali veći deo dana provodi obavljajući razne fizičke poslove u dvorištu. Pamćenje ga odlično služi. Recept za svoju razboritu dugovečnost vidi u umerenosti. Čovek treba normalno da se kreće, da ne puši i manje da pije alkohol. Treba da radi, al’ da se ne pravi heroj. Onako… kako mu snaga dozvoljava, objašnjava deda Branivoje.

 

U trci sa vremenom i za novcem, današnje generacije su spremne da štošta zanemare. Iako ih ne poznaje u dovoljnoj meri, ipak ima poruku za njih. Ona dolazi iz njegovog bogatog životnog iskustva. Nema sigurnijeg života, nego na poljoprivredi. Pogotovo u ovo nesigurno vreme. „Nema sigurnog života dok nemaš svoju kuću i njivu”, poručuje deda Branivoje i opet se okreće umerenosti. „Nije da možeš bogato da živiš od poljoprivrede, ali si siguran. Kad radiš za drugoga, više možeš da zaradiš, al’ nisi siguran. Ni zakoni te ne štite. Kad imaš kuću i njivu, niko ti ništa ne može. Niko ti ne može dati otkaz“, poručuje stogodišnji Branivoje.