Gazela sa Đetinje

Na atletsku stazu izašla je sa 13 godina. Trideset godina posle, vlasnica je sedam još uvek aktuelnih državnih rekorda u sedam disciplina, pet puta je trčala na Olimpijskim igrama, a u istoriji kraljice sportova upisana je i kao najbolja Evropljanka u maratonu na Olimpijskim igrama u Atini 2004, ali i kao evropska rekorderka na stazi od 10.000 metara za mlađe seniorke. U njenoj riznici je i pet bronzanih medalja sa kros trka na šampionatima Evrope, kao i pet medalja sa Mediteranskih igara. 

 

Olivera Jevtić je prva sportistkinja koja je osvojila prvu medalju za Srbiju od kada je postala samostalna 2006. godine, na atletskom prvenstvu Evrope u Geteborgu.

 

„Od Splita do Geteborga niko nije uzeo atletsku medalju za Srbiju, meni je to pošlo za rukom posle punih 16 godina. Bio je to veličanstven osećaj ponosa”, seća se Olivera.

Evropa će je pamtiti i kao najbolju kros trkačicu kontinenta, a koliko je puta bila prvak SCG, Srbije, Balkana, koliko je trčala polumaratona ili pobeda ostvarila u dresu reprezentacije, odnosno kao pojačanje u dresu srpskih klubova na raznim evropskim takmičenjima, teško da neko može izbrojati. 

 

Olivera je potekla iz porodice u kojoj je majka spremačica, a otac zidar, sa bratom i sestrom.

 

Prvi novac zarađen na trkama donirala je užičkoj bolnici u kojoj joj je majka radila kao spremačica.

 

„Trčala sam 1994. polumaraton u Beogradu, pored mene je bio moj trener Slavko Kuzmanović i sav novac od nagrade, ako se ne varam 700 maraka, uplatila sam na račun bolnice. Imala sam potrebu da to uradim iako smo teško živeli kao porodica“, priča Olivera.

 

Od početka karijere je u Atletskom klubu „Mladost“ u Užicu. Njen trener je i danas Slavko Kuzmanović. Njemu, kaže, duguje što traje već tri decenije na atletskoj stazi.

 

„Ja trajem zato što je moj trener  dobro radio, nije žurio, nije mi dozvoljavao da kao pionirka trčim ulične trke. Na početku smo zajedno trenirali i često mi je govorio da kad njega pobedim na treningu, uzeću medalju na takmičenju. Nismo imali logistiku i podršku, ličili smo na nekog ko je u juriš na tenk krenuo sa lukom i strelom. Nikada nisam imala lekara ili ekipu stručnjaka oko sebe, ali imala sam srce za svetski rekord“, ističe Olivera.

 

Nada se da će dogodine učestvovati na svojim šestim Olimpijskim igrama. Pre pokušaja da nastavi niz započet još 2000. godine u Sidneju, pa nastavljen 2004. u Atini, 2008. u Pekingu, 2012. u Londonu i 2016. u Rio de Žaneiru, vredno trenira.

 

„Trčaću ja dogodine ako bude Igara. Imala sam ja normu i za Atlantu 1996, ali nisam otišla, trener mi je tad pričao da ima vremena za mene. A da jesam, Olimpijske igre u Tokiju bi bile sedme. Vredno treniram i nadam se najboljem. Mislim, prvenstveno na zdravlje. Svih nas. U ovom trenutku nema preče stvari od toga” , poručuje Olivera Jevtić.

 

Za izvanredne sportske rezultate Oliveri je Skupština opštine Užice kao nagradu dodelila stan. Više puta je bila proglašavana za sportistu godine grada, a nosilac je i nacionalnog priznanja.