Harmonija drveta, duše i muzike

Otac i stričevi Jana Nemčeka od kraja Drugog svetskog rata činili su Nemček kvartet. Tada nisu imali para da kupe violine, pa su ih pravili i svirali su prema sluhu. Dedina i očeva želja bila je da sa rođenjem unuka ili unuke - dete bude muzički opismenjeno. Prema svojoj i želji svoje porodice, i sa muzikom u genima, Jan Nemček završava Muzičku školu Mokranjac.  Njegova želja bila je da postane muzički pedagog, te je neko vreme radio u školi kao nastavnik muzičkog vaspitanja.  Bio je umetnički rukovodilac u Domu kulture 3. oktobar u Kovačici, učestvovao u radu Rosičke, orkestra koji i dan danas postoji i koji je bio jedan od najboljih u Vojvodini.

 

Imao je želju da poseduje kvalitetnu violinu. Kraljevski instrument za koji se, posebno kod Slovaka, veruje da je božanski, Jan Nemček napravio je sam. Zanat je „ukrao“ od svog dede Đure. U međuvremenu je nabavio dleta i literaturu o izradi violina. 

 

 

"Kad dobijete stručnu literaturu, onda vas to povuče, motiviše", kaže Jan Nemček.

 

U određenom trenutku, kaže, morao je da odluči – prosveta ili gradnja violina. Najveću podršku da nastavi da gradi violine pružila mu je supruga - Eva Nemček, čijim unikatnim rukotvorinama je posvećen prvi deo salona Kuće umetnosti Nemčekovih u Kovačici. Sem nje, nije imao veliku podršku i zato danas o njoj govori sa puno ljubavi i poštovanja. Između ovog bračnog para, Eve i Jana, i dan danas postoji mnogo razumevanja koje se temelji na zajednički provedenim godinama tokom kojih su vredno gradili svoj dom posvećen violinama, slikarstvu, vajarstvu i umetnosti uopšte.

 

Jan Nemček ne propušta da pomene još jednu ženu, koju naziva drugom majkom. Beograđanka Lidija Paržik Tanasijević bila je prva žena graditeljka violina, govorila je pet jezika i bila jedan od najcenjenijih procenitelja na svetu. Potomkinja je Karla Paržika, kraljevskog graditelja violina, čija je dleta nasledio Jan Nemček. Od tog trenutka, od njihovog zajedničkog susreta, Nemčekova umetnost izrade violina bila je na višem nivou, sa dletima koje je koristio kraljevski violinar. Znao je da mu je pripala velika čast i odgovornost.

 

Nemček je do sada je dobio mnoga priznanja i nagrade, ali izdvaja ono od Ministarstva kulture za umetnički rad i zahvalnicu Muzičkog festivala Carevčevih dana za 17 poklonjenih violina pobednicima tog festivala.

 

Danas njegovu kuću posećuju brojni turisti iz čitavog sveta, a on ih ostavi bez daha svojim uzbudljivim pričama o nastanku violine, načinu biranja drveta od kog će ona nastati, dopunjujući priču različitim anegdotama o velikim umetnicima i virtuozima violine sa kojima je poznanik i prijatelj. A za drvo iz naše zemlje kaže da je najbolje je za violinu.