Najbolje iz Srbije
16.12.2020. - 09:30
Ipak se okreće
Selo Brđani je jedno od retkih na teritoriji milanovačke opštine u kome i dan danas postoje kovač, šnajder, stolar, duborezac, pesnik…. Jedan od takvih je i 85-godišnji Tomislav Savić zahvaljujući kome je opstao i vodeničarski zanat
„Moji su se bavili mlinarstvom preko 150 godina. Pradeda je započeo, pa deda, pa moj otac. Ja sam poslednji koji je to nastavio. Sada sam penzioner i ovo mi dođe kao odmor za dušu i prisećanje na neka lepša vremena. Pomalo meljem ovde, pre svega iz ljubavi, a ne da bih zaradio nešto”, priča Tomislav Savić.
Vodeničarski točak na reci Dičini pokrenuo je još Tomislavljev pradeda pre nešto više od 150 godina, a potom su to nastavili deda, pa zatim otac. Tomislav je četvrta generacija iz porodice Savić koja je nastavila da održava u pogonu brđanski mlin.
„Bio mi je još otac živ kada sam sa njim dolazio ovde u mlin. Pomagao sam njemu i uz njega naučio kako se obavlja ovaj posao. Bio sam dosta mali, gotovo da se ni ne sećam tačno kada sam prvi put sam samleo neko žito. Kasnije, kada sam se oženio i dobio sina, isto sam kao što je moj otac mene, počeo dovoditi njega i kao svoj uspeh smatram to što sam uspeo da prenesem na njega svoje znanje i ljubav prema ovom poslu”, nastavio je deka Tomislav.
Kako pamti, nekada je mlin bio jedan od centara okupljanja meštana. Prosto se u redovima čekalo da se preda žito za mlevenje, a danas je to daleko manje, ali ipak se okreće. I što je još bitnije, sve su prilike da će se okretati još dugo, s obzirom na to da i deda Tomin sin ima želju da održi mlin u funkciji.
„Mlelo se mnogo ranije. Dan i noć je radila vodenica. Narod je u redovima čekao po 24 časa da dođe na red da samelje svoje žito. I niko nije odlazio kući, već bi sačekao da prođe njegova tura, da se završi meljava, pa tek onda. Bilo je to mnogo lepo vreme, mnogo lepih priča, druženja pamte zidovi ove vodenice. Ubeđen sam da će moj sin kada on ode u penziju nastaviti ovaj zanat i da će još dosta godina i još puno kukuruza proći kroz ovaj mlin”, priča deda Toma.
Gledajući vedar duh i volju Tomislava nadamo se da će se vodeničarski točak na reci Dičini još dugo okretati i da će samleti još dosta žita, ako ni zbog čega drugog, onda prosto da se ne zaboravi lepota tog zvuka i ukus proje napravljene od baš tog brašna.