Najbolje iz Srbije
18.12.2020. - 09:32
Jedini čuvar kovačkih iskri
Svako je kovač svoje sreće, a sreća za majstora Radovina Lazarevića je u njegovoj radionici u Gornjem Milanovcu
Jedini majstor svog zanata u milanovačkoj opštini, čuvar tradicije u kovačnici na kraju Takovske ulice u Gornjem Milanovcu iz koje varniče zvezde i čuju se prepoznatljivi zvuci čekića, ovaj gorštak u devetoj deceniji života i dalje radi. Jedini majstor svog zanata u milanovačkoj opštini, čuvar tradicije u kovačnici na kraju Takovske ulice u Gornjem Milanovcu iz koje varniče zvezde i čuju se prepoznatljivi zvuci čekića, ovaj gorštak u devetoj deceniji života i dalje radi.
Privatna arhiva
Prolazile su i prolaze brojne mušterije, a duh prošlih vremena ostao je u plamenu, nakovanju i mašinama od kojih su neke stare i po dvesta godina.
O tome „kako se kalio čelik“, kako je učio i naučio kovački zanat, razgovarali smo sa starim majstorom.
„Otišao sam sa petnaest godina na zanat, a zavšio ga sa osamnaest. Prvu kovačku radnju otvorio sam u selu Ručići“, priseća se majstor Radovin Lazarević. U to vreme okovao je preko pedeset volovskih kola, ralica i radio oklepavanje raznih alata.
„Ima posla, samo ne mogu da primim tolike porudžbine, „birkam“ posao. Uradim i po neku furunu, kantar“, kaže on.
Nekada je u milanovačkoj opštini bilo nekoliko kovača, ali su tradicionalne kovačke alate, mašine i mehove, zamenili aparati za varenje i moderna tehnologija, što je uticalo da se kovački zanat polako gasi. Ipak, ono što ne može da zameni mašinu jeste klepanje, tu je kovački majstor neophodan.
Privatna arhiva
„U Milanovcu su bila četiri profesionalna kovača: Miljan Maksimović, Vojo Petrović, Milovan Vasiljević i Bogoljub Jelić, a danas sam jedini koji se ovim poslom profesionalno bavi“, priča Lazarević.
Godinama je majstoru Radovinu pomagala pokojna supruga Julijana, koja je uz njega naučila veštine ovog posla. Kovački zanat nije lak, ali ako se voli, onda je umetnost, a veština i autentičnost majstora se vidi kroz sve što je uradio. I kantar se radi sa voljom, prema rečima majstora, a za kovanje jedne sekire potrebno je oko pola sata. Jedan od svakako najdelikatnijih procesa u kovačkom zanatu je kaljenje.
„Kaljenje se ne može naučiti, to je stvar decenijskog iskustva i prakse“, objašnjava majstor i dodaje da postoji tačna boja čelika da se zna da je posao urađen kako treba.
Privatna arhiva
Kako je kovač Radovin savremeni korisnik interneta, pronašao je na jednom sajtu, kako se konstruiše tarup, priključak za traktor za sitnjenje trave, kojim u selu Ručići kosi travu i krči vrzinu oko svog voćnjaka.
Dobar majstor, komšija i deda Radovin je dobitnik brojnih priznanja, simboličnih nagrada i plaketa od opštine Gornji Milanovac za svoj dugogodišnji rad i čuvanje kovačkog zanata.
Kada bi moralo sve iz početka opet bi bio kovač, kaže naš sagovornik, ne bi tu ništa menjao. Kao nekada, kada je kao petnaestogodišnji dečak sasvim slučajno ili onako kako je trebalo da bude otišao na zanat kod čuvenog kovača Milorada Erovića iz Slavkovice.
