Kad bi svi...

Radno vreme Danijela i Maje Jovanović je vrlo rastegljivo. Određuje ga, pre svega, kalendar poljoprivrednih radova, koji traje od ranog proleća do kasne jeseni, vremenski uslovi, ali i mnogo drugih poslova kojih na selu uvek ima.

 

Ako od poljoprivrede živite, pa još to i volite da radite, onda se ne gleda u sat već da se taj posao završi. Pa kol`ko sati bude. Kako god, radno vreme ovog mladog bračnog para iz Supske kraj Ćuprije počinje uvek u šest ujutro, a završava se po pravilu u mraku, zimi nešto ranije, a leti često iza ponoći.

 

Ipak, oni sve stižu, ne žale se, jer gotovo u glas kažu da vole svoje selo i to što rade i da sve to ne bi menjali za neki drugi posao. Zbog toga je životna priča Maje i Danijela neubičajena, posebno u vreme kada se njihovi vršnjaci gotovo utrkuju da se kako god domognu inostranstva ili svejedno nekako pobegnu iz sela.

 

Počeli su pre pet godina, tek što su se uzeli, jednom malom radnjicom na ćuprijskoj pijaci u kojoj su prodavali kućnu hemiju. Ustvari, pravi početak je bio nešto kasnije, kad su, kao deca sa sela, odlučili da na toj istoj pijaci zakupe pijačnu tezgu i počnu da prodaju ono što sami proizvode. Danas, pet godina kasnije, ta tezga je nedovoljna da se smesti sve što proizvedu, pa sada više prodaju onlajn. A proizvode gotovo sve. Sa deset hektara, što svoje, što zemlje koje uzimaju u zakup, vredni Jovanovići proizvode hranu za sopstveni stočni fond i povrće i voće koje na pijacu ili na kućnu adresu stiže u svežem ili prerađenom stanju. Pa, kako vam volja.

 

Stočni fond u gazdinstvu vrednih Jovanovića taman za jednu manju farmu. U ovom trenutku, sa idejom da stočni fond još uvećaju, čuvaju sedam krava, oko 50 ovaca, koze, svinje, kokoške, svake godine izbace nekoliko turnusa tovne piladi. Ko je makar jednom ušao u štalu ili tor zna koliko vremena treba da se sva stoka nahrani i napoji, pomuzu krave i ovce, pa tek onda napravi sir. U svim poljoprivrednim poslovima Danijelu i Maji pomažu Danijelovi roditelji Jovanka i Novica. Često se, kaže Maja skromno, toliko trude i pomažu, da bi mlađi malo odmorili i posvetili se detetu. A dete, devojčica Danica, u aprilu je napunila sedam godina, a u septembru pošla u školu i ima detinjstvo, ubeđeni su njeni roditelji, na kome joj mnoga deca mogu pozavideti. Živi i raste sa prirodom, a to je privilegija koja je mnogima uskraćena. Nekima protiv svoje volje, a neki su sami od nje pobegli.

 

Na njihovoj tezgi, koja je bez sumnje najlepša na ćuprijskoj pijaci, šarenilo boja. Od svežeg voća i povrća i onog, još ukusnijeg, u teglama. Svake godine Maja, uz pomoć ostalih ukućana, proizvede više od tone zimnice. Počinje u proleće, sa prvim trešnjama i onda redom, kako koje voće stiže da bi se sezona zimnice završila u oktobru, sa poslednjim teglama ajvara. A onda počinje sezona kiseljenja kupusa sve tamo do pred zimu.

 

Kako je muški deo domaćinstva Jovanovića zadužen za žetvene radove, pošto imaju kombajne rade i uslužnu berbu, onaj ženski deo je sebi našao dodatni posao ili hobi, svejedno je. Maja i njena svekrva u plasteniku proizvode cveće, uglavnom hrizanteme, tek da se, kaže Maja, na pijaci još nešto ponudi i da tezga bude lepša. A kad dođu oni jesenji i zimski dani kad je, hteo ne hteo, posla manje, Maja je počela da pravi torte i kolače za proslave. Prvo za rođake i prijatelje, a sad jedva postiže da odgovori narudžbama. Zahvaljujući internetu, priča o njenim poslasticama se brzo proširila, pa se sad mušterije na pijaci raspituju kad stiže sledeća tura sitnih kolača.

 

Ono što ne ostavlja ravnodušnim, kad razgovarate sa Majom i Danijelom, je što kad kažu da su zadovoljni svojim životom, oni to zaista i misle. Iako mnogo rade, ne žale se, ne bi u inostranstvo čak ni za više para, a svoju Supsku ne bi menjali ni za drugo, lepše mesto. Ne maštaju o velikoj budućnosti, ići će kao i dosad, korak po korak, a recept za uspeh je jednostavan, nisu ga oni izmislili. Postoji od pamtiveka. Sloga i zajedništvo. Četiri generacije u domaćinstvu Jovanovića to i dokazuju. Zato oni stignu da sve te silne poslove završe i još da budu zadovoljni. Zato što su složni.

 

Sa pijačne tezge ćuprijske pijace ispratiće vas osmeh Maje i Danijela. A pratiće vas refren stare i nažalost, gotovo zaboravljene pesme „Kad bi svi...“.