Najbolje iz Srbije
05.03.2021. - 09:32
Lepota muzike i duh davnih vremena
Vokalni ansambl Vozglas iz Ćuprije svoj muzički izraz pronašao je u horskom crkvenom pevanju
Kada troje mladih i nadasve nadarenih ljudi udruži svoje talente onda nastane Vozglas. Inače, vozglas je deo liturgijskog pojanja, naglašeni deo bogosluženja, a veza između interesovanja mladih ljudi i crkvenog pevanja nije nimalo slučajna. Naprotiv, to troje mladih ljudi odlučilo je da svoje talente usmeri ka pravoslavnoj duhovnoj muzici, ili kako to oni vole da kažu, srpskoj srednjovekovnoj umetničkoj muzici. Kako su sedišta umetničke muzike (i ne samo muzike već umetnosti uopšte) u Srbiji u doba Nemanjića bili manastiri, u „Vozglasu“ su namerili da to kulturno blago sačuvaju od zaborava, a da nadahnuće za to potraže baš u jednom manastiru.
To je misija „Vozglasa“, a oni su Jelena Stanojević - Kačavenda osnivač i umetnički rukovodilac ansambla, Predrag Kačavenda i Jovan Stanojević. „Vozglas“ je kao vokalni ansambl osnovan 2017. godine u Kragujevcu, gde su se Jelena i Predrag nalazili na studijama solo pevanja, a njima, odnosno „Vozglasu“ se nešto kasnije priključio Jelenin mlađi brat Jovan. Tako je počelo, sa velikim idejama i ambicijama, kakve su uvek kod mladih ljudi...
Za Jelenu i Jovana se oduvek znalo da će se baviti muzikom, samo ne kojom i u kojoj meri. Potiču iz muzičke porodice u kojoj se oduvek sviralo, rasli su tik pored mesta na kome je 1805. godine Milenko Stojković sa svojim ustanicima porazio regularnu tursku vojsku, a od dede su slušali priče o slavnim junacima sa Ivankovca, pa se verovatno tu negde i začela ljubav ka tradiciji i istorijskom nasleđu.
Predrag je takođe imao redovan muzički put samo daleko od Ivankovca i Ćuprije. U Zrenjaninu, gde je rođen, završio je srednju muzičku školu, a onda, pošto je i njemu rečeno da mu muzika bude i ljubav i životni poziv, upisao je Filološko-umetnički fakultet u Kragujevcu. Tu je upoznao Jelenu, a na ideju da formiraju ansambl koji će se baviti liturgijskim pevanjem uticalo je nešto što se desilo dve godine ranije.
Na poziv i kao stipendista Ruske pravoslavne crkve i ruskog ministarstva kulture, Jelena je deo 2015. godine provela u Sankt Peterburgu gde je učila liturgijsko pevanje.
„Nema boljeg mesta na svetu od hramova u Rusiji gde ćete ne samo naučiti nego gotovo i fizički osetiti svu snagu i lepotu crkvenog pojanja. Tu ne peva samo hor, već i zidovi, ikone, sve oko vas, tu prosto osetite trajanje... “, priseća se Jelena svog boravka u Rusiji. Put „Vozglasu“ bio je zacrtan kada su Jelena i Predrag, onu zajedničku ljubav prema muzici, kao i onu međusobnu koja ih je spajala, vezali bračnom zajednicom, a onda i dobili posao nastavnika solo pevanja u školi za osnovno muzičko obrazovanje u Ćupriji. Ne treba nikako propustiti činjenicu da je Jelena kao priznanje za svoj raskošan glas dobila stipendiju Dositej, Fonda za mlade talente Republike Srbije.
Na poziv igumanije manastira Ravanica osnovali su horski ansambl manastira. Sve do audicije, kada se hor manastira uvećao, na liturgijama nedeljom i velikim praznicima pevalo je samo njih troje, što je vrlo zahtevno. Crkveno horsko pevanje je u svojoj prirodi višeglasno, malo je notnih zapisa za pojanje u tri glasa, pa je potrebno mnogo sati vežbanja i saglašavanja. Ipak vredelo je, kaže Predrag, jer je to bila sjajna prilika da se još više uđe u tajne crkvenog horskog pevanja. A koliko su u tome odmakli priznanje nije trebalo dugo čekati. Na prošlogodišnjim majskim muzičkim svečanostima u Bijeljini, inače prestižnom festivalu horskog pevanja u regionu „Vozglas“ je u kategoriji vokalnih ansambala osvojio zlatnu medalju. Više nego zasluženo, rečeno je u odluci žirija. Bilo je to njihovo prvo učešće na nekom takmičenju, prva nagrada i dokaz, kako zaključuje Jovan, da to što rade, rade dobro. I da treba da rade još više.
„Vozglas“ i horski ansambl manastira Ravanica redovno vežbaju u prostorijama manastira. Nedeljom i velikim praznicima pevaju na svetim liturgijama. Ako nekog namernika baš tih dana put dovede do manastira Ravanica, nikako ne bi smeo da propusti da ih čuje. U tih sat i nešto, koliko luturgija traje, moći će da oseti ne samo lepotu srpske duhovne muzike, već i prožimanje burnih vekova sabijenih u zidine svetinje.
Sa sobom će iz manastira poneti spokojstvo i mir. I pojanje „Vozglasa“, da ga to spokojstvo duže prati.