Opančići, sitan vez

Gore, kod Jasena, na Mačkovom putu ka Klatičevu, već četrdeset godina opančar Želimir Damljanović rihta kožne kalupe, provlači i prepliće užad i izrađuje opanke raznih veličina, sa vrhom, bez vrha, dečje, ženske ili one male, šumadijske suvenire koji se kače u autu ili krase drugo mesto u kući ili radionici.

 

Tajnu štavljenja kože, prema narodnom predanju, opančarima je otkrio sveti Sava, kog opančari smatraju svojim zaštitinikom i slave na Savindan, 27. januara.

 

Majstor Želimir Damljanović imao je samo šesnaest godina kada je počeo da uči opančarski zanat, kod Đurđa Ivanovića u Gruži. Učenje se pretvorilo u veliku ljubav prema ovom zanatu, a ushićenje posle izrade prvog para opanaka, prema rečima majstora, ne može se opisati. Iako je svoj radni vek proveo u preduzeću, posle završenog radnog dana žurio je onom što ga čini srećnim, izradi i pravljenju opanaka, a i da „zaradi neki dinar“.

 

„Ovo volim da radim, jer volim opančarski zanat“, kaže Želimir i dodaje da ako nešto voliš, možeš da naučiš, a ako ne voliš, ništa od svega. Radio je posle radnog dana u preduzeću za brojne majstore, primao porudžbine za folklor, inostranstvo, izlagao i prodavao na vašarima.

 

Nekada je bilo više opančara u Milanovcu, seća se majstor, pominjući Vojka, Milomira, opančare koji su dolazili iz Čačka i izlagali svoju robu na vašaru.

 

Pored strpljenja i iskustva, za jedan par opanaka potrebno je puno materijala, utroška kože, kaiščića, gume, premeta, tu je šivenje, što poskupljuje gotov proizvod. Pre nego što počne sa izradom opanaka, majstor pripremi kožu koja se prethodno kiseli u vodi, da bi se lakše obradila i savila.

 

„Krojim sitne kožice, krojim premet i preplićem, krupnije kožice bolje služe“, kaže majstor pokazujući alat za izradu opanaka. „Radim ovim šilom za prepletanje, nožem za rihtanje, provlačim i skrojim uže, provlačim i pravim premet. Kalup odigne potrebnu veličinu opanka. Potrebna su mi dva do tri dana da napravim jedan par opanaka“, objašnjava Želimir.

 

Otkako je, kaže majstor, „udarila“ korona posao je stao, a nema ni vašara, na kojima je izlagao i prodavao. Iako je Želimir puno puta bio rešen da opanke okači o klin, a šilo i alat stavi pod ključ, nevidljivi opančarski kaiščići upleli su mu se u planove, ne puštajući ga da odustane. Tako to biva kada se radi posao koji se voli. Onda ništa nije teško.

 

Cena jednog para opanaka je prilično visoka, za majstora je realna, zbog utroška materijala, kože i vremena tokom izrade. Opanak je autentični srpski suvenir koji daje pečat celokupnoj narodnoj nošnji.

„Par opanaka, broj 43 košta oko 15.000 dinara, treba da se uklopim i ja, pretpostavi, skup je materijal, a moj rad, vreme? Ovi opančići - suveniri koštaju 500 dinara, njih sam dosta prodavao na vašarima i za inostranstvo“, kaže majstor Želimir.

 

Iz opančarske radionice opančići su “odšetali” u Francusku, za kulturno-umetnička društva i ansamble koji neguju tradiciju srpskog narodnog folklora.

 

Za bavljenje opančarskim zanatom, kaže majstor Želimir, treba da bude “čovek na mestu”, strpljiv i staložen. Mnogi su pokušavali da uče ovaj zanat, ali bezuspešno.

 

„Još da ti kažem, ovo ko ne voli, ne treba da počinje“, kaže majstor i prisećajući se kaže da je dolazio jedan da uči, pa mu nikako nije išlo. „Kaže, Želimire, ja sam nešto napravio, ali ovo ni na šta ne liči, iznervirao se i sve batalio. U izradi opanaka ne moraš da budeš mnogo precizan, važno je da radiš sa guštom i strpljenjem“, priča ovaj zanatlija.

 

Nema broja opancima koje je majstor Želimir izradio. Ko zna koliko je narodnih igara i kola u njima odigrano i u koliko kulurno-umetničkih društava i ansabala je učestvovalo. Supruga Negosava je opančaru Želimiru velika podrška i najbolji saradnik.

 

Gore, na brdu, na Mačkovom putu, iz radionice jedinog opančara u milanovačkoj opštini igraju opančići, sitan vez.