Prašumski vilenjak – Stevan Gajić iz Braničeva

,,Zvanično sam poreklom iz Braničeva, sela kraj Golupca. Nezvanično sam rođen iz vode jednog skrivenog kanjona koji krase brojni vodopadi.

 

Odrastao sam u dodiru sa prirodom, što je gotovo neizostavno na selu, i takav način života je uticao na oblikovanje moje ljubavi, poštovanja i svesti o prirodi. U detinjstvu sam uživao u istraživanju brda, šuma i livada u okolini i sa oduševljenjem izučavao biljni i životinjsi svet.

 

Vremenom sam postao snalažljiv i prikupio dosta znanja o jestivim i lekovitim biljkama. Žudeo sam za što višim vodopadima i vrhovima, većim kanjonima i dužim pećinama, ali sam ubrzo shvatio da nije smisao u tome. Lepotu prirode možete naći u prastarom stablu koje odoleva smrti vekovima, u običnom potoku koji klizi kroz šumu, pogledu koji otkrije brežuljak ili u livadskom cvetu.

 

Kako su godine prolazile tako sam otkrivao nove bisere prirode naše zemlje. Često su to mesta koja su skrivena duboko u šumama, kanjonima, iza zidova od divljih kupina i ruža, mesta koja nisu poznata široj javnosti i mesta gde ljudi retko zalutaju.

 

Baš zato takva mesta krasi sirova, netaknuta lepota prirode koju je nemoguće opisati, a koju možete samo osetiti. Određene dragulje naše prirode koje sam otkrio sebično čuvam jer želim da ostanu što duže skrivena, a pojedina mesta vredi posetiti samo u određenom periodu i pri određenim vremenskim uslovima, jer samo tada se ispoljava njihova moć i najjače se može osetiti energija prirode, a mi šumska bića znamo kada je to“ - rekao nam je Stevan Gajić i pozvao nas je da hodamo bosi, da se tuširamo ispod vodopada, zakoračimo u šumu i jednostavno da istražimo prirodu.

 

 

„U prirodu ne idem samo kao gost, već kao deo same prirode. Nemam opremu, ni štap, najčešće ni obuću, ne nosim flašicu vode sa sobom, a hrane ima pregršt u divljini. Ne plašim se prirode i izazova koje stavlja pred mene.

 

Mislim da sam najveći spokoj, sigurnost i bezbrižnost osetio u trenutku kada sam noćio potpuno sam u šumi udaljen sat vremena vožnje od ljudi i asfalta. Često prijatelji žele da pođu sa mnom u pustolovine, ali nisu baš uvek u stanju da me isprate. Ne dešava se retko da mi se i nepoznati ljudi priključe.

 

Voleo bih da više ljudi oseti život koji teče u našim venama. I sirovu snagu života koja se krije u nama. Želim da osete vatromet u telu kada ugledaju vodopad. Želim da osete sigurnost i spokoj kada se nađu u šumi, a ne strah. Želim da još više vole, cene i poštuju život. Želim da osete savršenstvo prirode. Želim da osete koliko smo voljeni od strane prirode. Jer to je nešto što bi mnogo toga promenilo – da osetimo koliko smo voljeni“ – poručuje Stevan.