Stari lav iz Bukovičke banje

Tokom austrougarske okupacije, nakon izgnanstva srpske Vlade i vojske u Prvom svetskom ratu, brojni savremenici tog doba svedoče o raznim zlodelima čiji je cilj bio da se srpski narod ponizi i obeshrabri. Jedan od takvih pokušaja desio se i u Aranđelovcu kada je izdato naređenje austrougarskih vlasti da se u parku Bukovičke banje postavi skulptura lava, kao simbol moćne države okupatora.

 

Najverovatnije da je idejni tvorac skulpture bio Peter Ginter, austrougarski oficir, koji je zamislio da Lav bude uzdignut na postament sa kojeg će gaziti srpsku zastavu. Klesanje je povereno srpskim zarobljenicima, stacioniranim u obližnjem majdanu, ljudima vičnim radovima od kamena. Za materijal izrade je odabran čuveni beli mermer sa aranđelovačke planine Venčac.

 

Radovi su počeli 1916. godine i trajali dugo, sve do pred kraja Velikog rata. Prema nekim informacijama, zarobljenici - klesari su odugovlačili taj posao, potajno se nadajući slobodi, a delom i zato što im je taj posao bio neuporedivo lakši od teškog kuluka u majdanu.

 

Ipak, kako to obično biva na prostorima u kojima živi naš narod, snažna volja je prevagnula i nošeni ljubavlju prema otadžbini naši preci izvojevali su slobodu. Tada se srpska zastava ponovo vinula visoko, a Lav u parku Bukovičke banje ostao je nezavršen na svom postamentu, bez isklesane ugažene crveno, plavo, bele zastave. Umesto toga, isklesano je cveće u čast pobede i slave srpskog naroda, u inat izjalovljenim nadama okupatora.

 

I kako to, opet, obično biva sa ljudima iz Šumadije, prihvatili su austrougarskog Lava kao svog prijatelja. Često su lokalni dokoličari zbijali šale o tome kako Lav ni za šta nije kriv i kako, eto, baš tu među stoletnim stablima u parku i kraj točionice mineralne kisele vode paviljona Knjaz Miloš, on i treba da bude. Na taj način je kohezija mirnog suživota Lava i meštana Aranđelovca trajala više od dve decenije, sve dok novi ratni vihor nije zahvatio nemirni Balkan.

 

Počinje Drugi svetski rat i neki novi vojnici stranih sila dolaze da završe posao svojih prethodnika. Domišljati meštani naše varošice, 1941. godine zakopali su Lava u šumi nedaleko od parka Bukovičke banje. Prema jednoj od priča lokalnih ljudi, Lav je skinut sa postamenta, a Nemci, revoltirani time što skulpturu Lava nisu našli i onemogućeni da završe klesanje ugažene srpske zastave, miniraju postolje na kome je bio. Druga pripovest, pak, veli da je postolje takođe sakriveno, ali da nikada nije pronađeno. Govorilo se i da se zbog velike elementarne nepogode formiralo klizište od vlažne zemlje koje je otkrilo mesto zakopanog Lava, a da nije toga bilo, pitanje da li bi on ikada bio pronađen. Kako god, nakon rata, Lav je vraćen na svoje mesto, doduše bez postamenta, gde je i danas.

 

Protokom vremena, ostario je i naš Lav. Možda više nije tako lep kao nekada. A možda je još lepši. U svakom slučaju, svašta je preživeo i svega se nagledao. Na žalost, vremenom je ostao bez donje vilice. Međutim, ne varajte se, opasan je on i dalje. I dalje je veran čuvar svog parka. Bilo je želje da se vrati na postament na kome je nekada bio.

 

Inicijativom ljudi iz lokalne samouprave sazidano je postolje slično onom na kome je nekada bio. Ipak, zbog bezbednosti i dalje je pitanje da li će biti vraćen na te visine ili će biti nađeno neko bolje rešenje. Postoji ideja i da se skulptura restaurira i vrati donja vilica kako bi ponovo bio snažan kao nekada.

 

Naš Lav je tu. I ostaće zauvek u svom parku. Čekaju ga bolja vremena kada će i on, čarima estetske hirurgije, biti ponovo lep i mlad. Samo ovog puta neće biti opasnosti od nekih novih skrivanja i negativnih simbolika.

 

Vreme ratova je, duboko verujemo, iza nas, a simbol epohe stradanja i hrabrosti, naš verni drug - Lav, je tu i čeka, obazrivo, da vidi svoje Aranđelovčane i sve drage goste. Da čuva i bdi kao i svaki pravi zaštitnik. Naš, i svačiji!

 

Živeo nam, Lave, još mnoge vekove!