Uvek otvorena vrata iskusnog obućara

Decembra 1939. godine porodica čuvenog rudničkog opančara Milana Miletića i njegove supruge Dare postala je bogatija za još jednog člana. Rodio im se sin Ivan, četvrti po redu i osamnaest godina mlađi od najstarijeg brata. Detinjstvo je proveo na Rudniku, gde je završio osnovnu školu,a na zanat se uputio u Gornji Milanovac. Kako je već tada pokazivao izuzetan talenat i ljubav prema obućarstvu, na nagovor majstora Žula Topalovića, kod koga je učio, odlazi u Beograd, da se usavrši i iskoristi svoj dar za ozbiljnije bavljenje zanatom. Počinje kao kalfa u zadruzi na Dušanovcu, gde se ističe preciznošću i veštinom.

 

„Majstori su mi pokazali detalje koje ne znam, zanat se očima krade, ali je ipak drugačije kad ti pokaže neko. Tada smo radili cipele za robnu kuću “Nama” u Knez Mihajlovoj. Svako od nas je imao svoj broj ispisan na đonu, ja sam imao broj 7. Naš rad se ocenjivao, ja sam za godinu dana bio drugi po ocenama“, priseća se Miletić.

 

Ivan kasnije u Ustaničkoj ulici otvara svoju obućarsku radnju i pamti vreme kada se od posla kojim se čitav život bavi živelo pristojno. Kaže da je par kvalitetne obuće bio dostupan za svaki džep. Radio je za čuvene firme, svraćali su u njegovu radionicu poznati Beograđani i na svoj rad nije nikada imao primedbe i reklamacije. Dolazio je kod Ivana Ljubiša Samardžić, a i čizme Jovanke Broz prerađivao je po želji. Devedesetih godina se vraća na Rudnik i nastavlja da se bavi svojim zanatom o kome i danas govori sa žarom. Nisu ni cipele, ni ljudi kao nekada, ali ljubavi prema poslu ne nedostaje i poručuje mladima da profesiju biraju srcem. Što se izbora cipela tiče, pravilo je isto, bez obzira na to kakve su trenutno u modi, Miletić kaže da je dobra cipela-kožna cipela.

 

“Pogledaj mu obuću, pa ga pusti u kuću” - ta izreka važi i danas i izrečena je tačno kako treba. Lepa i čista cipela će i na ženi i na muškarcu pre da se primeti nego šešir ili kravata. Ranije su se nosile kvalitetnije cipele, ima ih i sada, ali nisu jeftine“, kaže Miletić.

 

Danas Ivan živi sam, supruga Ljiljana je preminula pre sedam godina. Sin, snaha i unuka mu često prave društvo. Sa ponosom pokazuje kožne čizmice i patofnice koje je izradio za svoju unuku kad je bila mala. Iako mu samoća nije laka, Ivan kaže da se snalazi, voli da kuva, da se druži, a rado i zasvira usnu harmoniku. Veruje da mladost traje sve dok se čovek tako oseća. Oficirke, gojzerice, duboke i poluduboke cipele, muške i ženske, godinama su izlazile iz Ivanove radnje. Vrata su i dalje otvorena, uz osmeh i dobrodošlicu, obućar Miletić sačekuje mušterije, voljan da preradi omiljene cipele i da, na zadovoljstvo vlasnika, opet zablistaju kao nove.