„Verujte u sebe i svoje želje“

Rođena je u Vranju 1996. godine i nakon završene Gimnazije „Bora Stanković“ školovanje je nastavila na Fakultetu dramskih umetnosti. Na odseku za dramaturgiju diplomirala je 2019, a godinu dana kasnije i masterirala. Trenutno je na doktorskim studijama, na smeru dramske i audiovizuelne umetnosti, takođe na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Godina 2020. za Aleksandru je bila veoma plodonosna, jer se okitila brojnim nagradama i priznanjima u oblasti književnosti, izdvojivši se na književnom nebu Srbije kao nešto sasvim novo i drugačije. Želeli smo da saznamo, pre svega, kako je otkrila ljubav prema čitanju i pisanju i zašto se opredelila za FDU i dramaturgiju, jer činjenica je da nije čest slučaj da se mladi iz unutrašnjosti bave ovim pozivima.

 

„Mislim da je izvesno da svako ko upiše, u ovom slučaju Fakultet dramskih umetnosti, ali i bilo koju akademiju za umetnost, u Srbiji ili regionu, poseduje određene kvalitete i veštine, ma odakle da je došao. Nama iz unutrašnjosti put je teži, jer je kultura kao i mnoge druge delatnosti, centralizovana i ograničena na prestonice i veće gradove. Iz toga proizilazi ono uverenje da su studenti iz unutrašnjosti uporniji i radoznaliji. Ipak, ja na to ne gledam kao na kompliment, već kao nuždu. Prosto, mora se biti takav da bi se makar dosegla početna prednost koju imaju drugi. Moja ljubav prema pisanju i čitanju, postoji, čini mi se oduvek i na njeno negovanje uticale su brojne stvari tokom odrastanja. Na ove delatnosti gledala sam kao na buduću profesiju, ne hobi i mislim da je to upravo bilo odlučujuće“, počinje svoju priču Aleksandra.

 

„Zanimljivo je što sam, kao i većina, poznavala smerove na Filološkom fakultetu, još u osnovnoj školi, a za FDU sam čula tek u prvoj godini srednje, što je još jedan dokaz o neobaveštenosti i pristizanju informacija u gradove unutrašnjosti. FDU je, za razliku od smerova gde se izučava književnost kao nauka, zanatski fakultet i njegovo glavno obeležje je praksa. Mene je zanimalo pisanje, konkretno u pozorišnim, filmskim i televizijskim oblicima, mada su romani ostali moja prva ljubav, želela sam da odem na mesto gde ću steći znanja i veštine pisanja uz teoriju naravno, a da to ne bude izučavanje sa distancom. Takve su bile moje potrebe i njih sam ispunila, ali to ne važi za sve. Mnogima odgovara program na Svetskoj književnosti na primer i mnogi pisci izlaze sa Filološkog i sličnih fakulteta. Dodala bih ipak, da je za nekog, koga prvenstveno zanima sedma umetnost, FDU ili neka druga akademija sa sličnim programom, ipak pravi izbor“, naglašava ova talentovana devojka koja je prošle godine dobila prestižnu nagradu za pesničko stvaralaštvo „Mladi Dis“ i nagradu Politikinog zabavnika za najbolju knjigu namenjenu mladima, za roman „Crna ptica“.

 

Ovim romanom Aleksandra Jovanović je postala najmlađi dobitnik nagrade Politikinog zabavnika za 42 godine njenog trajanja, među čijim laureatima su veoma priznata imena srpske književnosti poput Grozdane Olujić, Milovana Vitezovića, Svetlane Velmar - Janković, Ljubivoja Ršumovića, Moša Odalovića i mnogih drugih.

 

„Poređenje sa nekim kao što je Grozdana Olujić na primer, može biti veoma varljivo. Ipak sam na početku stvaralaštva i imam još mnogo da naučim. Lepo je i laskavo moći reći: Dobila sam nagradu koju je dobio taj i taj, ali nagrade, koliko god važne bile, stalno treba pravdati. To je divan izazov i na njemu sam zahvalna. Meni lično, nagrade su donele ogromnu radost i potvrdu da ovo što radim, ipak ima nekog smisla. Za karijeru ćemo tek videti, budući da je od jedne nagrade prošlo manje od jedne godine, a od druge tek mesec dana“, kaže Jovanovićeva. Na našu konstataciju da su se ona i njena „Crna ptica“ sa nagradom Politikinog zabavnika našle na skoro svim portalima i rubrikama koje se bave kulturom, Aleksandra kaže da pažnja svakako prija i da bi lagala kada bi tvrdila da nije tako. Ipak, dodaje, sve je to samo podsticaj za dalji rad. Trenutno radi na više projekata i ima još toliko u glavi, tako da nema vremena za zadržavanje i odmaranje. „Pisanje je lep posao, ali ga to ne čini manje zahtevnim’’, ističe ona.

 

Iako je mnoge oduševila činjenica da se Aleksandra, za razliku od velikog broja mladih ljudi, vratila u rodni grad i počela profesionalno da se ostvaruje u vranjskom teatru, ona naglašava da je njen povratak u Vranje samo delimičan.

 

„Još uvek primarno živim u Beogradu i tako će najverovatnije ostati. U svoj rodni grad se rado vraćam, a rad u našem pozorištu je velika i divna stvar. Raduje me što sam deo “kuće” koju sam zavolela još u detinjstvu i što mogu da učestvujem u njenom rastu i oblikovanju. Nekako je bilo prirodno da krenem od mesta gde sam odrasla, to je dobar podsetnik za budućnost. Mišljenja sam da ljudi treba da neguju to parče zemlje, odakle su potekli, makar i da su preko okeana“, ističe Aleksandra.

 

Kada su planovi za budućnost u pitanju, ova mlada i talentovana Vranjanka kaže da je trenutno fokusirana na rad u pozorištu i na fakultetu, kao istraživač pripravnik. Zatim, tu su same doktorske studije, pisanje novog romana i zbirke pesama, a ostalo, kako kaže, kad stigne.

 

„Volela bih da svi mladi pronađu način da ne sumnjaju u sebe i svoje želje. Znam da je to dug i često mukotrpan proces, jer su na svakom koraku prepreke. Volela bih da, ukoliko su te želje nešto van “uobičajnog” spektra, ne odustaju od njihovog ostvarivanja i da znaju da su njihove potrebne validne i da uvek zaslužuju poštovanje i razumevanje“, poručuje mladima za kraj Aleksandra Jovanović, književnica i dramaturškinja iz Vranja.