Više od 150 godina brinu o tačnom vremenu

Užičani još od polovine 19. veka satove popravljaju u zanatskoj radnji Petrovića. Porodičnu priču je započeo Sreten Petrović koji je pravio predmete od srebra za kućnu upotrebu, a ubrzo su u radnju stigli i prvi satovi. Kujundžija Sreten Petrović i njegovi potomci, u skladu sa vremenom u kome je svako do njih živeo i radio, sačuvali su zanat i radnju, otvorenu 1870. godine.

 

Najznačajnije delo kujundžije Sretena Petrovića je putir, kojim se, između ostalog, Srbija predstavila na svetskoj izložbi 1900. u Parizu, a koji se danas čuva u beogradskom Etnografskom muzeju kao i više njegovih pafti. One iz zbirke užičkog muzeja, kao i drugi proizvodi i alat kojim je radio najpre kao kujundžija, a potom kao zlatar, predstavljene su 2019. godine na izložbi "Vreme, proticanje i oticanje - zanatsko Užice kroz istorijat radnje „Petrović i sinovi" u Narodnom muzeju u Užicu, posvećeno jednom od najznačajnijih zanatlija Užica iz druge polovine 19. veka, koja je zapravo hronika i porodice Petrović i grada kroz proteklih 150 godina.

 

Zanatsku tradiciju Petrovića danas čuva Sretenova snaja koja je bila udata za njegovog praunuka, koja radi kao časovničarka, u radnji u kojoj još uvek važi garancija na satove sa žigom „Petrović i sinovi".

„Sreten je krenuo sa nakitom, a onda su se pojavili satovi. To su bili prelepi, nemački Junghas zidni satovi koji i dan danas rade. Čukundeda je imao tri sina, zato se radnja zove Petrović i sinovi, a u to vreme zanat se završavao u Pešti i Bratislavi“, kaže Svetlana Petrović.

 

Dva sina su nastavila da se bave porodičnim zanatom i preneli znanje na nove generacije, a Svetlana je ovaj zanat zavolela kada je došla u porodicu Petrović.

„Moja generacija je iz 1950. godine, kada nije svako imao sat, i gledali smo na crkveni sat koji su 1910. postavile užičke sajdžije Ćelović, Petrović i Zjajić. Ja danas, kao i prvog dana, sa radošću radim ovaj posao i - ono što je najlepše - i moja deca vole da rade ovaj posao“, dodaje ona.

 

Posle nedavne smrti supruga Svetlana radi sama, ali za budućnost porodičnog zanata ne brine jer je sigurna da će njena deca nastaviti tradiciju.

 

„Mnogo je lepo kad nešto sami radite, kad znate nešto da radite i to vas ispunjava neobjašnjivom srećom. I kad bi se ponovo rodili, svi bismo se opet bavili ovim zanatom, iako je danas teško održati radnju, posla je sve manje i manje, jer se mehanički satovi više i ne rade. Ranije se radilo čišćenje, podmazivanje, menjanje ključa, naručivali su se delovi za satove, danas se samo menja baterija, kaiš, ili mehanizam“, zaključuje Svetlana.

 

I pored svega, kada nešto odoleva protoku vremena - znači da je vredno i važno, jer je i danas, kao i pre 150 godina, svima neophodno da znaju tačno vreme.