Glasanje y Unesko pokazalo da svetu treba više razumevanja i razgovora

BEOGRAD - Predsednik Srbije Tomislav Nikolić izjavio je danas da Beograd, posle odluke Uneska da ne primi Kosovo u tu organizaciju, sa mnogo više optimizma može da ide u Brisel na pregovore sa Prištinom pod okriljem EU.

Mislim da oni koji su sponzorisali članstvo tzv. države Kosovo u Unesko i oni koji su ili iz svoje ideologije ili pod pritiscima odlučili da glasaju za članstvo, da su se preračunali i čini mi se da se ne bi upuštali u ovaj poduhvat kojim je postojala opasnost da se Unesko podeli da nisu bili sigurni da će Kosovo postati član Uneska. Ovo im je velika opomena, i kao što se ne usuđuju da iznesu pred Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija pitanje članstva Kosova u Ujedinjenim nacijama, tako bi trebalo da se uzdrže i od članstva u Unesku i u nekim drugim organizacijama, pošto time rizikuju da iskoriste najpre sav svoj uticaj koji imaju, potom da zgaze ponos pojedinih država i naroda u želji da se neka njihova ideja ostvari a ona ne bude ostvarena.

Mislim, da je ovo glasanje pokazalo da svetu treba mnogo više saradnje, razumevanja, razgovora nego jednostavnog dolaska na glasanje na kome će se odlučivati o sudbini i na kome će o sudbini ovog puta srpskog naroda i njegovoj baštini odlučivati ljudi koji možda ne znaju ni gde je Srbija. I nešto tu očigledno ne odgovara. U vreme posle II svetskog rata Ujedinjene nacije i njene organizacije mogle su da funkcionišu na način koji je i sada po pravilima, ali tada smo svi valjda bili jedinstveni u tome da ne dozvolimo da se ponovi zlo, da damo glas malim državama, pravo malim narodima da i oni odlučuju o svojoj sudbini pa i o tuđim. Ovog puta svet se ubrzano deli, i to vam je kao kad dođe do pukotine u zemlji – sve što se nalazi na jednoj strani ostaje na jednoj a ono što je na drugoj ostaje na drugoj, bilo da je u pitanju kultura, sport, politika, vojni objekti. Jednostavno podeli se. Zašto bi se UNESKO delio na pitanje članstva Srbije u UNESKO ako to nije političko pitanje? A otkud onda pravo drugima da politiku uvlače u UNESKO?
Mi smo se borili kao da je u pitanju najvažniji politički zadatak. Pošto, predstavnici Prištine nisu imali ni jedan argument koji bi bio argument za UNESKO. Ništa od toga što je Priština tražila zahtevom da uđe u UNESKO nije ni kulturno, ni naučno, ništa nije istorijski sve je bilo politički. I zato mislim da je to velika opomena. Istina je da kada dobijete jednu bitku vi mislite da li će da vas napasti ponovo? To je sudbina malih država. I ja uvek o tome razmišljam kada dobijemo bitke – da ne smemo da pomislimo da smo dobili rat, kad izgubimo bitku – da ne smemo da pomislimo da je rat izgubljen. Ovog puta smo pokazali da je u samo nekoliko godina upornog, strpljivog, sistematskog rada Srbija uspela da podigne svoj ugled među mnogim državama u svetu do mere da može da računa na njihovu podršku čak i kada je to suprostavljeno interesima velikih sila koje još uvek dominiraju u politici.

Dakle biće još mnogo toga što mora da se radi, nije sve prestalo zato što su predstavnici Kosova u ogromnom broju ili Prištine došli na to zasedanje ubedjeni da će status dobiti i računaju da kad god podnesu zahtev da ćemo ponovo imati istu ovoliku muku, da će svi koji su na njihovoj strani ostati na njihovoj strani a da će uspeti čitajući spisak onih koji su im se sada otrgli da će uspeti da ih uvuku bez malo u svoj tor pošto to ne smatram da su odluke da Kosova bude u članstvu u UNESKO da je to odluka zasnbovana na bilo kojoj nauci na bilo kojim odnosima koji trenutno vladaju, isključivo je to okupljanje onih koji su za Kosovo a protiv Srbije. I mi ćemo naravno, naš rad je trajao nekoliko meseci, i ja sam zahvalan svim saradnicima, svim savetnicima i drugim saradnicima na tome što smo potpuno ispunili plan koji smo u ovakvoj situaciji, u ovim okolnostima, u ovim odnosima mogli da smislimo, vi kažete oslonjeni na Rusiju, znate uz nas je većina čovečanstva. Pravila glasanja u UNESKO su takva da jedno malo ostrvo i Rusija imaju po jedan glas, pa tako vam tri ostrva nadvladaju ono što su učinile Rusija, Kina i Indonezija. Ali ja sam ponosan na to što mi nismo imali podršku samo onih koji nisu priznali nezavisnost Kosova i Metohije, mi smo ovog puta imali podršku i u tome što nisu bili za članstvo Kosova i neki koji su priznali nezavisnost Kosova i Metohije, uspeli da se otrgnu pritiscima, naše informacije iz Pariza i iz diplomatsko konzularnih predstavništva u svetu.
Govorili su da je vršen strahovit pritisak na zemlje članice, da su ljudi bivali izbezumljeni od pritisaka da Kosovo konačno treba da uguraju i rekao bih Srbiju da izguraju iz UNESKO-a. Ako nam Albanci čuvaju svetinje i baštinu na Kosovu i Metohiji, čime onda da se hvalimo? Da ćemo čuvati ono što je izvan Kosova? Dakle, ta naša borba neće prestati, sada samo imamo više vremena. Mi smo sarađivali sa ministarstvom spoljnih poslova, direktno smo zvali mnoge predsednike država, ne samo one za koje smo želeli da učvrstimo u stavu da ne priznaju članstvo Kosova u UNESKO, nego i one za koje smo mislili da prijateljska reč, da prijateljski ton može da pobedi pritiske, ucene ili obećanja koja su stizala od drugih i mi smo potpuno zadovoljni sa onom što smo uradili, mislim da i ministarstvo spoljnih poslova zna da
smo radili i po spisku koji smo od njih dobijali, spisku država za koje nisu imali dovoljno snage da sami sprovedu taj uticaj da budu na našoj strani i mi smo uz nekoliko obraćanja predsednicima država pismima koja su direktno glasila na ime, pa onda svakoj državi drugačije pismo zato što znamo šta otprilike možemo da očekujemo, a sve je počelo od mog istupanja na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija kada je Srbija prvi put pokazala da oseća koliko će to biti veliki problem u novembru, nastavilo se sve do današnjeg dana i sada tek ne sme da stane zato što su u pravu i oni koji upozoravaju da, kako kažu, imperija će pokušati da uzvrati udarac.
Iako smo za ove tri i po godine učinili mnogo, i dokazali svima u svetu da smo postali prijatelji, da smo mi, da je Srbija postala prijatelj svim državama bivše Jugoslavije i državama koje su bili susedi bivše Jugoslavije. A to što nas neko ne želi kao prijatelje to je njegov problem. Neshvatljivo je da Indonezija najveća muslimanska zemlja glasa za Srbiju, a da dve naše bratske, komšijske države, pravoslavne i hrišćanske glasaju da. Pogledajte ovo što nas okružuje, ovo je samo jedan delić, fragment te baštine prikazali smo da o tome brine neko ko se čak nije ni skolovao za to. Iskreno, da sam na mestu tih takozvanih stručnjaka u Prištini, ja bih prvi rekao da ja ne umem da čuvam hrišćansku baštinu, da je ne poznajem, da ne znam običaje , da ne znam gde šta ide u pravoslavnom hramu. Meni kad bi neko dao da čuvam džamiju ja bih rekao izvinite, ajde neka je čuva onaj koji je gradio, ko se u njoj moli, ko u njoj traži Boga, nemojte da silom se mešam u nešto što ne znam. I ja to poručujem ljudima iz Prištine, ne otimajte ono što je tuđe. Mislim da i u njihovom narodu postoji uzrečica: oteto –prokleto. Ovog puta nisu ostali prokleti, ali poodavno su zaslužili taj naziv. Možda zato i što neke od ovih fresaka, možete samo još ovde u muzeju da vidite, tamo gde su slikane tamo ih više nema.