Govor Predsednika Nikolića - Oplenac

Poštovani..

Vaše ekselencije,

Predstavnici vreskih zajednica,

Dame i gospodo,

Danas na Oplencu, u svetoj srpskoj zemlji, sahranjujemo posmrtne ostatke kneza Pavla, njegove supruge kneginje Olge i njihovog sina Nikole.

Konačno će pronaći svoj mir u crkvi koju je sazidao kralj Petar I Karađorđević kao deo istorijsko-memorijalnog kompleksa Zadužbine dinastije Karađorđevića.

Danas ćemo skinuti sa leđa deo teškog tereta koji smo sebi natovarili sami, kada smo se, zaslepljeni sadašnošću, odrekli  svoje poštovanja vredne prošlosti.

Zato je ovaj dan veliki za Srbiju. Zato bi danas svi građani Srbije, bez obzira na lična uverenja i verska ubeđenja, trebalo da budu ponosni što odužujemo jedan od najtežih dugova koje jedan narod može da ima, dug prema precima.

Danas svojim potomcima ukazujemo na jedini put kojim mogu da stignu do samopoštovanja i poštovanja drugih, kojim mogu da postanu dostojni svojih slavnih predaka.

Koliko je naroda u svetu koji su imali svoje carice, kraljice, kneginje, careve, kraljeve, kneževe? Da li su se oni koji su ih imali odrekli sećanja na njih i poštovanja za to što su vodili državu i narod? Koliko naroda, u našem okruženju ili daleko od nas, danas, ovog časa, razmišlja o Srbiji na drugačiji, bolji način. O Srbiji koja traje vekovima, u kojoj su plotovi stariji od njihovih prvih ustava

Ne nalazi danas samo knez Pavle svoj mir, ne samo njegova ćerka Jelisaveta, svako od nas se danas oseća kao pričešćen, kao pročišćen, nije ovo samo poštovanje dinastije Karađorđevića, danas pokazujemo da poštujemo svoju tradiciju i istoriju, da poštujemo svoju Srbiju.

Trebalo je da prvo srbi ponovo počnu da cene svoju srbiju pa da dinastija Karađorđević dočeka trenutak rehabilitacije i ponovnog uvažavanja i poštovanja od strane srpskog naroda.

Tako dinastija Karađorđević ponovo deli sudbinu svoje otadžbine čijem razvoju je značajno doprinela, razvijajući se sa njom, i doživljavajući svojevrsnu golgotu stradajući sa njom.

Atentati, progoni, klevete, nepravedna osuda, samo su deo njenih stradanja.

Mada je kraljvina Srbija bila uvažavana i poštovana u celom svetu i sa Karađorđevićima na čelu izvojevala mnoge slavne pobede, decenijama su generacije đaka i studenata u udžbenicima učile o tome kako je sve dobro i pozitivno proisteklo iz komunizma, a sve loše i zlo iz perioda monarhije.

Istina nije samo crna ili bela. Istina ima hiljade nijansi između crne i bele, svaki deo naše istorije imao je pozitivne i negativne strane.

Dame i gospodo,

Knez Pavle rođen je u Petrogradu, 15/27. aprila 1893. godine, kao sin kneza Arsena i kneginje Aurore Pavlovne Demidov di San Donato. Odrastao je u domaćinstvu svog strica Petra Karađorđevića, srpskog kralja.

Studirao je u Oksfordu, prekida studije čim je izbio prvi svetski rat i uzima učešće u ratnim dejstvima u činu potporučnika.

Do odlaska na Krf obavljao je diplomatske misije u Italiji i Engleskoj, a zatim se priključuje glavnom štabu. Na Krfu je radio u međunarodnom crvenom krstu.

Kneginju Olgu, najstariju kćer grčkog princa Nikole, upoznao je u Londonu i sa njom se venčao 1923. godine, na dan krštenja prvorođenog sina kralja Aleksandra I Karađorđevića, prestolonaslednika Petra.

Venčani kum im je bio vojvoda od Jorka, budući britanski kralj Džordž VI, i njegova supruga Elizabeta, vojvotkinja od Jorka.

Studirajući u Oksfordu, dobio je ideju da osnuje umetničku galeriju u Beogradu. Sa tom idejom počeo je da prikuplja umetničke slike za muzej i kralj Aleksandar ga je 1933. godine imenuje za šefa svih muzeja u Jugoslaviji.

U Marseju je, 9. oktobra 1934. godine, izvršen atentat na kralja Aleksandra I Karađorđevića. Kralj aleksandar je više puta bio meta pokušaja atentata zato je testamentom predvideo da knez Pavle bude namesnik, zajedno sa Ivanom

Petrovićem i Radenkom Stankovićem. Knez Pavle je, zbog velikog poštovanja i ljubavi prema kralju aleksandru, prihvatio vrlo odgovoran i osetljiv položaj namesnika.

 Na tom mestu je ostao sve do puča 27. marta 1941. godine, kada je otišao i izgnanstvo.

Knez Pavle je od samog preuzimanja odgovornosti za Kraljevinu činio sve što je bilo u njegovoj moći da Jugoslavija ne bude uvučena u rat. U vreme kada se odlučivalo o sudbini zemlje, knez je imao samo dva izbora: da pristupi Trojnom paktu, ili da mu se suprodstavi sa slabom armijom. Saznavši da su Sovjetski Savez i Treći rajh pred potpisivanjem pakta o nenapadanju, njegova vlada i Krunski savet odlučili su se za prvu varijantu. To je izazvalo burna negodovanja u zemlji i vojni udar kojim je vlast predata kralju Petru II, maloletnom sinu kralja Aleksandra. Slabo naoružana i još gore pripremljena za rat protiv neuporedivo jačeg neprijatelja, Jugoslavija je bila okupirana za samo jedanaest dana.

Prinuđen da ode u egzil, knez Pavle je sa porodicom iz Beograda otišao u Grčku, zatim u Kairo. Živeći u izuzetno teškim uslovima života, porodica je ostala sve do odlaska u Johanesburg.

Izdržao je sve teškoće izgnanstva, klevete i potvrdu svojih najcrnjih slutnji u pogledu sudbine srpske otadžbine. Povratak u Srbiju mu je zabranjen. Kada su britanski kralj Džordž i kraljica Elizabeta posetili Johanesburg primili su u audijenciju kneza Pavla i kneginju Olgu. Ubrzo mu je bilo dopušteno da poseti Englesku. Bio je pozvan u Vindzor povodom smrti kralja Džordža VI, prisustvovao je sahrani odanog prijatelja a naredne godine je , kao kraljevski saradnik, pozvan i na krunisanje britanske kraljice.

Pored svih problema, još jedna nesreća zadesila je porodicu kneza Pavla i kneginje Olge. U automobilskom udesu u blizini Londona njihov sin Knez Nikola je izgubio život. Knez Pavle nikda nije prežalio smrt sina.

Ostatak života proveo je u Parizu, a njegova ljubav za lepe umetnosti nije presahla. Pred kraj, poklanjao je svojim omiljenim muzejima i galerijama slike i retke umetnine.

Među odlikovanjima kneza Pavla treba izdvojiti sledeća: Orden belog orla III stepena, Orden Karađorđeve zvezde, danski Orden belog slona, Orden legije časti I reda i Orden podvezice, kojim ga je britanski kralj Džordž VI odlikovao 1939. godine. Ovo je odlikovanje viteškog reda i dodeljuje se za izzetne vrline, u retkim prilikama.

Knez Pavle Karađorđevic preminuo je 14. septembra 1976. godine u Neiju kraj Pariza.

Bio je istinski plemić i nikada se nije branio od kleveta. Voleo je Srbiju, a o otadžbini je govorio sa velikom i večitom tugom u očima.

Nije dočekao sudsku rehabilitaciju koja je učinjena 2011. godine.

Danas na Oplencu ispravljamo nepravdu koja je počinjena prema knezu Pavlu, koji je doživeo čestu srpsku sudbinu, bio je uvažavan u svetu a osuđen u svojoj otadžbini.

Predajemo njegove posmrtne ostatke svetoj srpskoj zemlji. On će da nađe smirenje pored svojih predaka i potomaka a nama ostaje da se molimo za njegov večni mir, za spasenje njegove duše i da radimo predano i danonoćno za mir i prosperitet Srbije koju nam je ostavio da je čuvamo i očuvamo za naše potomke.

Neka mu je laka sveta srpska zemlja.