Intervju za dnevni list Kurir

NOVINAR: Najlogičnije je da počnemo od afere „Prisluškivanje”, koja je potresla Vladu. Juče smo imali nekakav epilog da Kori Udovički ostaje tu, da ne podnosi ostavku. Po jednoj verziji je ponudila ostavku, premijer je odbio. Šta biste Vi savetovali Vučiću? Da li treba Kori Udovički da ostane u Vladi, s obzirom na to da su i Vas prisluškivali?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Znate, kada imate posla sa službama, onda opravdano pretpostavljate da bi voleli svakoga da prisluškuju i da vrlo često mogu da nađu opravdanje u tome da oni brinu o državi i da bi mogli tim prisluškivanjem da dođu do informacije kojom bi sprečili nešto mnogo negativno. Ja lično ne sarađujem sa službama bezbednosti, zato što sam shvatio da, kao da sam upao u te službe.
NOVINAR: U kom smislu upao?
TOMISLAV NIKOLIĆ: U smislu da postoji više vrsta informacija koje one daju i da im nisam adresa za informacije o tome šta se dešava u zemlji, već su mi analizirali prilike na Bliskom istoku. Ja to mogu i sam da analiziram. I onda sam se zahvalio na tim izveštajima i više ne koristim izveštaje službi bezbednosti, pošto zaista nisam ni u jednom od tih izveštaja našao znak da bi trebalo da se umešam da nesto sprečim.
NOVINAR: Vi njima ne verujete?
TOMISLAV NIKOLIĆ: Ne moram ja njima ni da verujem, ni da ne verujem. Oni rade svoj posao onako kako su zamislili, nisu pod mojom kontrolom i mogu da imam distancu u odnosu na te službe. I ta distanca je iz mog života. Jednostavno, prvi put, kad sam postao predsednik, ja sam to i rekao na prvom prijemu u BIA kojem sam prisustvovao. Nikad u životu nisam očekivao da ću biti dočekan u BIA kao neko sa kim se sarađuje, već sam uvek bio predmet UDB-e, DB-a ili BIA-e. I danas ne mogu, tri i po godine je malo da sve te godine prethodne potru, pa da ja sad kažem: “Da, da mi smo apsolutni saradnici”, ne znam da li smo saradnici ili nismo.
Ona (afera „Prisluškivanje“) mi daje za pravo da jednostavno se klonim od svega toga i da u tome ne učestvujem. Znači, imate sa jedne strane priču da je neko prisluškivan, sa druge priču da nije prisluškivan. U Srbiji nije dovoljno da neko zvanično da saopštenje, uvek se kopka i traži se nešto više. Ja u tome niti kopkam, niti tražim nešto više, niti mislim da ja treba da savetujem predsednika Vlade šta da uradi u ovoj situaciji. Ministri se ne biraju po tome da li će da im se natovari neka afera, njima ili članovima njihove porodice. To se čuva obično za potrebu da budu smenjeni. A ministre treba birati po tome da li su sposobni i da li mogu da urade svoj posao ili ne.
I onaj ko ima podataka negativnih o ministrima, on treba da ih iznese odmah pri biranju. Ja bih tako da sastavljam Vladu. Ili, ja bih rekao: taj ministar ima opterećenje to, ali ja odgovaram da će takav čovek uraditi svoj posao.
NOVINAR: Čekajte, premijer je po vama znao za te stvari?
TOMISLAV NIKOLIĆ: Ne, ne. Kako je znao kad je to nešto novo? Sada zna i sada bi trebalo da odluči da li Kori Udovički da podnese ostavku zato što je njena sestra učestvovala, ili bar davala neke izjave. Zašto Kori Udovički? Kad ćemo više da prestanemo da prenosimo odgovornost na one koji su se rodili u toj kući, na sve koje oni poznaju, na sve sa kojima se oni druže? Ovo je princip individualne odgovornosti, svako odgovara za ono što radi. To kao da biste sada napali suprugu Bojana Pajtića, ne znam, da li ima dece i da li je uopšte oženjen…jednostavno, svako od nas ima ime i prezime. Tako da… Kakve veze Kori Udovički ima sa aferom prisluškivanje?
NOVINAR: Samo toliko što je sestra…
TOMISLAV NIKOLIĆ: Eto, samo toliko što je sestra. Po meni to nije dobar princip.
NOVINAR: Samo moralni razlozi…
TOMISLAV NIKOLIĆ: Pa kakvi moralni razlozi? Jel ona nešto napravila? Pa nije! Njena sestra nije ministar. Možda da je sestra ministar, onda potpuna odgovornost mora da se ustanovi. Ali to što su sestre … to je već za istragu kako je sestra došla do posla, mogli biste daleko da dogurate da istražujete familije, ne familiju Udovički, već familije. Ja sam za sve to znao i zato se niko u mojoj porodici ne bavi nikakvim poslom da ne bi morao da objašnjava kako je dobio posao. Pa čak iako ima najpovoljniju ponudu i najnižu cenu, jednostavno, ako se neko iz porodice opredelio da učestvuje u vođenju države, onda ne može da pravi biznis sa državom.
NOVINAR: Dotakli smo se teme prisluškivanje, afera “Prisluskivanje“. Vas su prisluškivali i Vučića. Šta se dešava sa tim? Znate li možda, da li će to dobiti epilog?
TOMISLAV NIKOLIĆ: Ja mislim da to nikada neće dobiti epilog i mislim da u Srbiji svako ko se bavi nekim ozbiljnijim poslom može da sumnja da je prisluškivan. Nažalost, stvorili smo takvu atmosferu u društvu da se više veruje onom ko kaže da svako svakoga prisluškuje ili da neko svakoga prisluškuje, nego onome ko kaže da u Srbiji nema prisluškivanja. To je jednostavno tako, to traje godinama. Danas u ovoj savremenoj tehnologiji, kada više ne mora da se zna da li vas neko prisluškuje. Nekada je morala da postoji soba u koju se ulazilo, broj telefona na koji se nakače. Sa odobrenjem suda ili bez. Danas to može sve iz kombija, ko zna kakvim uređajima, i danas svako opravdano sumnja da ga prisluškuju.
NOVINAR: Sumnjate li da vas prisluškuju?
TOMISLAV NIKOLIĆ: Da, zato što sam pročitao da je prisluškivana Angela Merkel.
NOVINAR: Mislite da i sada to traje?
TOMISLAV NIKOLIĆ: Ne, hoću da vam kažem, ko je onda zaštićen, ako kancelarka nije zaštićena? Znači, ne možete vi da živite 24 časa pod staklenim zvonom i da ne progovorite ni jednu reč koja bi nekome bila zanimljiva. Ja znam da oni prave psihološki profil. Sve službe prave psihološki profil ljudi koji su u javnom životu da li smo možda čak i glumci, svako ima po neki uticaj na javni život, a posebno političari, tako da te sekvence od raznih razgovora uklapaju u neki svoj profil koji prave. Mislim da smo zanimljivi predsednik Vlade i ja sigurno za mnoge službe. Da li smo i dalje zanimljivi u našim službama, to ne znam, ne istražujem niti bih mogao, ubeđen sam u to, ne bih mogao da dođem do istine.
NOVINAR: Neki ministri su branili Vučića u ovoj aferi „Prisluškivanje“, a neki, kako kaže Vulin, poput Dačića, su malo utihnuli, nisu ga dovoljno branili. Kad ste vi u pitanju, stiče se utisak da uopšte nema te odbrane ministara, jel imate i vi takav utisak?
TOMISLAV NIKOLIĆ: Ja nikada nisam tražio da me neko brani.
NOVINAR: Bilo je dosta afera...
TOMISLAV NIKOLIĆ: Znate šta, bilo bi mi neprijatno da se obratim, zašto bih se obraćao ministrima. Predsednik Vlade ima pravo da kaže ministrima- šta mislite o ovome, izjasnite se u novinama. Ja nemam pravo da kažem- šta vi mislite o napadima na mene? Mi smo dva potpuno odvojena organa, ali često sam razmišljao o tome zašto javnost ćuti. Zato što mislim da ima mnogo ljudi koji se ne slažu sa onim šta se meni dešavalo u ove tri i po godine mandata, a šta je prevagnulo da baš niko ne napiše ni pismo za rubriku Među nama, pa da kaže: šta se ovo dešava? A što se tiče podrške Aleksandru Vučiću, ja mislim da ministri sada bezmalo imaju obavezu. Da sam na mestu ministra, ja bih izneo svoj stav o tome. Osetio bih to kao obavezu da kažem šta mislim o tome, pa makar da podržim Aleksandra Vučića ili da kažem, mislim da on nije u pravu. Ne treba ćutati o onome što se dešava u Vladi sa članovima Vlade, sa poslovima koje Vlada obavlja, zato što može da se protumači da ima negativno mišljenje da učestvuju u nečemu što je protiv, tako da mislim da je najlakše izneti svoj stav.
NOVINAR: A zašto mislite da ga ne iznose?
TOMISLAV NIKOLIĆ: Pa sada to treba pitati ministre. Ja sa njima nemam previše kontakata. Ne znam šta misle o tome. Ovo je bilo možda malo iznenada, možda se kao i oni na koje sam ja ponekad računao, na taj deo javnosti koji zna istinu, možda se ustručavaju. Znate, nije lako odbraniti Aleksandra Vučića, ako mislite da iza toga stoji Amerika, onda onaj koji misli na svoje odnose sa velikim silama, taj pokušava da se ne zameri Vučiću, ali da se nikako ne zameri onima koji ga napadaju. Ako je u pitanju neki tajkun, može da bude limitirajući faktor do koje granice napasti nekog tajkuna. Tako da je to sve umreženo i uvezano, ko je mislio da reaguje, on je reagovao.
NOVINAR: Mislite da je Dačić dovoljno jako glasno reagovao i Zorana Mihajlović? Vi ste naročito sa njima imali tu neku polemiku … kao, i prvi petlovi koji kukuriknu pa završe u loncu...
TOMISLAV NIKOLIĆ: To je bilo oko predsedničkih izbora.
NOVINAR: Bili su glasni, a sada su utihnuli. Jel imate i vi taj osećaj?
TOMISLAV NIKOLIĆ: Ja sam zazvršio u loncu, samo ta voda nije dovoljno ugrejana, tako da sam još uvek živ. Ja sam mandat poverio Aleksandru Vučiću. On ljudima u koje ima poverenja. Dok ima u njih poverenja, oni će biti u Vladi. Kad ne bude imao u njih poverenja, kad ne budu dobro obavljali svoj posao dužnost mu je da ih smeni, ne samo pravo, nego i dužnost.
NOVINAR: Zar nije bila dovoljna afera koja je bila pre skoro mesec dana: afera „Banana“? To je stara priča. Sada su se pojavili snimci. Mislite li da je to dovoljno bio jak argument za Vučića da mu se zahvali na saradnjii?
TOMISLAV NIKOLIĆ: Da sam mislio da je to jak argument, sigurno bih to rekao u novinama. Pošto sam mnogo više izgubio to što sam rekao šta mislim, nego da sam ćutao. Ali sam pokušao da kao što na primeru Kosova i Metohije svakog predsednika zapitam kako bi se ponašao da se to dešava u njegovoj državi, tako sam pokušao da se stavim u poziciju bilo kog građanina Srbije kojem bi počeli tako nešto da objavljuju. Ja nemam razloga da štitim Ivicu Dačića. On pripada drugoj političkoj opciji i mislim da ako Aleksandar Vučić želi da napravi Vladu isključivo sa SNS, da i to može, da može da napravi vladu i bez Ivice Dačića. Ne mislim da je neophodan u Vladi, ali zbog nekakve stabilnosti u Srbiji nije loše da velika stranka ima koalicione partenere. Ali ga ne branim zbog toga što je u Vladi, već zato što sam gledao više puta kako mu to objavljuju. Pa ne možete svake dve, tri godine da svako malo jednom čoveku…
NOVINAR: Zašto se to dešava, po Vama?
TOMISLAV NIKOLIĆ: Pa ne znam. To je taj deo srpskog života u koji se ne mešam, a to je rad tajnih službi. Šta vi sada, kada u tim tajnim službama 20 ljudi ima te snimke, otkud vi znate kome od njih kad padne napamet da to objavi, po čijoj molbi, zahtevu ,nalogu, kako to već ide, ali ne mogu da zamislim da jednom čoveku objavljuju snimke svako malo.
NOVINAR: Sada su prvi put objavljeni snimci, bilo je da postoje snimci.
TOMISLAV NIKOLIĆ: Ja sam video fotografije. Niste videli fotografije sa Mišom Bananom? A meni se čini da je izvađena iz snimka ta fotografija, tako mi je izgledala ta fotografija. Ja očekujem da za dve, tri godine objave i neki stenogram nekog razgovora, a što to sve ne objave odjedanput¬?
Ja se zaista ne bavim time, niti se iko u Predsedništvu Srbije bavi time, niti će ikada da se bavi time. Dakle, niti znam kako izgleda moj dosije, niti dosije članova moje porodice, niti bih voleo da znam, a posebno ne bih da znam, a to sam govorio i u opozciji, da imam dosije svojih političkih suparnika, svojih političkih prijatelja iz kojih bih mogao nesto da pročitam što bi me podiglo da dominiram u nekoj situaciji. Jednostavno, mislim da je mnogo časnije ne znati ono što znaju tajne službe, a one su dužne da kada u tim svojim informacijama dođe do opasnosti za državu, da u formalnim, zvaničnim kanalima na sednicama Biroa za koordinaciju ili Saveta za nacionalnu bezbednost informišu članove tih tela da se dešava nešto jako opasno po Srbiju. A ono što saznaju iz privatnog života, to mora da bude zakopano u službama bezbednosti za svakog građanina Srbije. Jer nije nihov posao da znaju šta rade građani Srbije privatno, već šta rade protiv interesa države, i druge službe koje se bave kriminalom, klasičnim kriminalom.

NOVINAR: Pomenuli smo maločas brojne afere koje su izalazile u javnost o vama, šta mislite odakle toliki broj afera za tri godine, bilo Vas, bilo Fondacije ?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Znate, ja nisam nikada reagovao, pa neću ni sad i to je moja mera. Znači, to što pojedini mediji traže da se izjašnjavam ne stvara meni obavezu da se izjašnjavam. Ako bi neko ko je lično u to umešan tražio da se izjasnim, sigurno da bih morao. Ja nisam još nigde video da je neko, ne računam da je umešan, lično umešan, recimo Vojislav Šešelj koji nešto traži, pa da ja moram na to da odogovorim. Dakle, postoji valjda neko ko bi trebalo da, ako ima u tome nečega, da kaže: ajde molim vas, i ja tvrdim da ima u tome nečega i da se izjava.
Dakle, otkuda te afere, ne znam. Čekao sam samo kada će to narodu da bude odvratno. Zato što vi možete jednu aferu i da gojite 15 dana i mesec dana, i dođe čas kada svi u Srbiji kažu: ja ovo više neću da čitam, jer sam ja to pročitao već pedeset puta, jednu istu stvar, jednu istu aferu.

NOVINAR: To kažu građani?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Sigurno, ja to znam bolje od drugih. Zato sam tako izabran kao predsednik, onaj koji najbolje poznaje građane, inače ne bih nikada pobedio. Ja ne poznajem najbolje ni politiku, ja poznajem samo najbolje građane Srbije. To je priča koju ću ja da slušam dok sam predsednik Srbije, mislim na afere. I ja sam sada spreman da to slušam dok budem predsednik Srbije.

NOVINAR: I da ne reagujete?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ne.

NOVINAR: A da li bi trebalo, mislim, dozvolili ste i Vi da se napravi neka fama oko Fondacije Vaše supruge, ali zbog toga što još nemamo finansijski izveštaj?

TOMISLAV NIKOLIĆ: To je bezobrazluk, to što vi pricčte, što ste sad rekli. Da li je Fondacija sve svoje obaveze ispunila?

NOVINAR: Pa ja ne znam, pitam Vas, još nije objavljen izveštaj?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Pa kako onda tako tvrdite? Javnost sigurno može da dobije izveštaj zato što je završni račun Fondacije uredno predat kao i svake druge organizacije, zato što u Fondaciji ovlašćena lica vode knjigovodstvo, zato što je Fondacija izvršila reviziju svojih knjiga. Dakle, sve što se tiče Fondacije je potpuno čisto i prozirno, izuzev jedne stvari na koju Fondacija nije obavezna, a to je da vam kaže odakle joj novac.

NOVINAR: Ima puno para, mnogo ljudi daje pare?

TOMISLAV NIKOLIĆ:Ne, ne daje mnogo ljudi pare, daju donatori.

NOVINAR: Kome se to toliko isplati, ko ima toliko para u Srbiji, ili ne daju novac?

TOMISLAV NIKOLIĆ: To nije novac iz Srbije, i to sam vam rekao više puta.

NOVINAR: Kome je u interesu da daje, zbog čega, jel to zbog odnosa sa vama dobrim?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Pa ima tu svega, ali to je humanitrni rad, nije to interes. Ja ne pravim puteve i mostove. Fondacija ne radi puteve i mostove, Fondacija radi porodilišta i Fondacija se sa takvim zahtevom, sada već sa ogromnim propagandnim materijalom, sa ogromnom biografijom Fondacije, obraća onima koji imaju novac, a koji daju u humanitarne svrhe. Dakle, novac koji je Fondaciji uplaćen, sve leže na žiro-račun, tako da je to potpuno jasno i čisto, i leži u Inteza banci po dva meseca dok Amerika ne proveri uplatu, i to treba da znate. Sve devizne uplate, veće od ne znam koliko, čak i vaše, na vaš račun, veće od 9 ili 10 hiljada evra, nije bitno, se proveravaju. I kad Fondaciji legne novac iz inostranstva, on leži u banci dva meseca, dok specijani biro ne odobri.

NOVINAR: Mi ne kažemo, ne tvrdimo da nešto nije u redu, samo se pominje da mnogo para ima u Fondaciji, što je dobro za ta porodilišta, već samo pitamo zašto nije objavljen izveštaj?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Odakve vama ideja da vi uopšte istražujete, kad nigde nije objavljeno da nešto nije u redu sa tim?
NOVINAR: Mi ne istražujemo.
TOMISLAV NIKOLIĆ: Pa kako ne istražujete, evo mene sad istražujete. Pa što me pitate za nešto što je čisto, ako ne istražujete?
NOVINAR: Pa to je bilo u javnosti.
TOMISLAV NIKOLIĆ: Kojoj javnosti, u „Kuriru“ i „Alo“?
NOVINAR: Pa to je javnost.
TOMISLAV NIKOLIĆ: Jeste javnost, ali vi sami odlučujete šta je za vas javnost. Vi napišete i kažete: to je javnost. Hiljadu puta napišete „prema izvorima iz Predsedništva“, a niste naveli ko vam je to rekao. A ja znam da vam niko ništa ne kaže. Ne ide to tako. Hoćete čist odnos? Evo, ja vam sad kažem, odnos je potpuno čist i ja sam zamoljen da ne objavljujemo ko je dao novac. Ako je novac iz Emirata, znate koliko ima islamskih država koje nisu dobile taj novac, pa će pitati šeika: a zašto ti pomažeš jednu Srbiju, kada treba Egiptu, Siriji, Libiji?

NOVINAR: To je zbog dobrih odnosa sa Vama?

TOMISLAV NIKOLIĆ: To je zbog svakakvih dobrih odnosa. Predsednik države uspostavlja dobre odnose sa svima, i navedite mi jednu državu u svetu koja nema bolji odnos sa nama nego pre nego sam bio izabran za predsednika? Evo, samo jednu državu recite sa kojom sam ja pokvario odnose. Sa mnogo država ne samo da sam popravio, nego uspostavio dobre odnose. U nekim državama ulio toliko poverenje u Srbiju da ja znam da to nije najveće moguće prijateljstvo, ali više neće biti neprijateljstvo, i tu mislim na Sjedinjene Države, nikada više od njih ne možemo da očekujemo neprijateljstvo. Zašto i kako? Zato što svi radimo mnogo, ja predstavljam državu, Vlada vodi spoljnu politiku i mislim da to sve ide kako treba. Kako nam je Kina poboljšala uslove za železnicu? Pitajte ljude sa kojima sa bio u delegaciji, da li je predsednik Kine rekao da je to osnov našeg ličnog prijateljstva, ličnog poverenja. I sad ako zakon ne traži da otkrije te donatore, ako donatori mole da ne budu otkriveni, kada bi Fondacija ponovo dobila novac ako otkrije novac donatora?

NOVINAR: Jel možete da razjasnite Vasileva, bugarski tajkun, jel tako, stavljeno vam je i to na dušu, da je on davao pare, a da sad ne plaća struju, hajde da razjasnimo?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Kako da ne raščistimo, da li znate da ja možda malo manje a Aleksandar više, bezmalo svake nedelje otvaramo neku novu liniju, fabriku, kod mene su .. gde sam sve bio da vam ne pričam, ali došli su kod mene iz fabrike stakla Paraćin, koju je kupio Bugarin, i rekli: otvara se nova linija, uloženo je 108 miliona evra. Hoćete da otvorite? Kako neću.
Primio sam tog Vasileva ovde i to ima zabeleženo i rekao je da želi da izgradi termoelektranu u Štavlju i ja sam to preneo ministarstvima, i nije došlo do posla, šta da radimo? I predsednik Češke Zeman mi je rekao da njegov prijatelj želi da gradi termoelektranu u Štavlju, i to sam preneo u ministarstva, i nije došlo do izgradnje termoelektrane, kao što desi se. Mnogo ljudi ovde prođe, investitora, koje pošaljemo u ministarstva i ne završi se posao, pa šta? Negde se nešto završi, negde ne. Ja sam otišao i otvorio tu fazu, tu liniju. To je linija, koja je, pa vi možda i ne znate, mi imamo najstariju fabriku stakla, a uvozili smo obične tegle za zimnicu iz Hrvatske. Ta fabrika ništa nije proizvodila osim gubitaka. Uloženo, proizvodi fabrika. Te godine je došlo do poplava, i te godine je ta fabrika uplatila pomoć u vrednosti od 200,000 dinara. Na 4 miliona evra, koliko je Fondacija prikupila razne robe, sredstava i sve imate u završnom računu i sve poklonila i sve snimano kamerama, pravili smo od toga filmove. Na 4 miliona evra 200,000 dinara je dala Srpska fabrika stakla u vreme kad je radila normalno, poslovala pozitivno i proizvodila i nije dugovala ništa državi. Posle toga nisam ništa pratio. I vi ste pisali „Tomin Bugarin ojadio Srbiju“, „Tomin Bugarin u zatvoru“, „Tomin Bugarin pod istragom“, kao da ja znam kad dođe investitor iz Engleske, ili iz Kine, da li će sledeće godine da ide u zatvor ili neće. Šta je on u svojoj zemlji uradio ili nije, kad on dođe ovde, uloži novac i naša država proveri novac, nije pranje novca, već čist novac. Sad, kako bih ja mogao da imam odgovornost? Ustanovim u međuvremenu, gledajući televiziju, čitajući i vaše novine, da zatvaraju fabriku zbog ogromnih dugovanja, ne znam ni ja koliko. Čujem da se pravi reprogram duga od 2-3 miliona evra, fabrika i dalje nastavlja da radi. Što sad ne kažu: „Toma uticao da njegov Bugarin ostane u fabrici“? Znaju da uopšte nisam umešan u to, niti sam našao da ne plaća, niti sam rešio kako će da plaća, sve je to posao drugih ljudi. Znači, to je potpuna istina o tom Vasilevu. Zar ja treba da se, kao predsednik države, uvek da se oglasim u novinama kad me neko spotakne ili žarne? To je svaki dan, to bi bilo onda da se ja svaki dan sa medijima preganjam, a imam svoj posao i moj posao uopšte nije da se sa vama preganjam. Ako hoćete da poštujete funkciju koju obavljam, poštujte. Ako hoćete da obaveštavate o onome što radim, a ne obaveštavate, ne morate. Ako hoćete da pišete isključivo o aferama, o mom životu, pišite, ali ne očekujte da sarađujem u tome i ne očekujte da se svađam. Jer za svađu treba dvoje. Ja pokušavam da nađem motive zašto se svađate sa mnom, ne nalazim ih i prestanem da razmišljam o tome. Ako budemo imali normalnu komunikaciju, eto me da vam dam izjavu, dam vam dam intervju, ako nemamo normalnu komunikaciju, nemojte da me zovete. Ionako jednostavno radite sami. Ja sam za vas Toma, ovakav, onakav, u redu je. Moram da vas podestim da su me izbrali građani Srbije i da su oni želeli da ja budem predsednik. Nasuprot volji skoro svih medija, i da je taj medijski rat nastavljen onog časa kada sam izabran, kao da nisam izabran. I da ja imam 63 godine, vrlo malo godina lepog života i da bi čovek pre mogao da me nađe sada da odem u krug svoje porodice, nego da svakog dana čitam novine da vidim ko je šta o meni objavio.
NOVINAR: Kažete da se ne izveštavate, ali ima događaja na koji odete i izgovorite nešto zaista što bude zanimljivo medijima, prosto nas uvek zanima ko vam piše govore. Možete li to da objasnite, nekoliko stvari je ostalo upečatljivo?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Svaki moj govor je moj i ja te govore pišem tako da slobodno mogu da ih izdam kao knjigu svojih govora. Svaki govor ima moj pečat, svaki govor je moj i ljudi koji me poznaju vide da je to moj govor. I recite mi, zbog kog bi to govora trebalo da se stidim? Rekli ste dva-tri.
NOVINAR: Sećate se žutih ljudi?
TOMISLAV NIKOLIĆ: To nije bio govor, već direktan razgovor sa predsednikom Kine. A znate šta mi je rekao predsednik Kine na to? „A ja se nadam da ćemo obojica piti vodu sa te Morave“. I sad ja treba vama da odgovaram na to što sam pročitao, što nisam ja izmislio, što sam pročitao i preneo svom kolegi kao anegdotu. On se nije uvredio, uvredile se novine. On nije rekao da je to budalaština, rekle novine da je to budalaština. Ali šta sam ja rekao u životu, a da ste vi pohvalili? Ne mogu da vam objasnim kakav je to narod i kakvu kulturu imaju i kako me bolje razumeju kad kažem neku poslovicu, nego neki naši ljudi. Ali šta sam video kod Angele Merkel: govorili smo o situaciji na Balkanu, o bivšoj Jugoslaviji i ja sam joj opisivao narode u bivšoj Jugoslaviji kroz poslovice tih naroda, kroz delove iz književnih dela koja su pisali pripadnici tih naroda. Kad smo se pozdravljali, ona je rekla: ja bih želela sa vama još da razgovaram o bivšoj Jugoslaviji, vi to poznajete bolje od svih sa kojima sam razgovarala. Nikada mi niko iz drugog naroda ni jednu poslovicu nije umeo da kaže. Ja vam samo kažem kako je to bilo, pošto ćete to da objavite. Ako lažem, neko će iz Nemačke ambasade da kaže: laže predsednik Srbije. Kao što je i mogao da kaze, kao i onda kako su zlurado svi tumačili i kad mi je predsednik Obama rekao da mogu da mu se obratim za pomoć.
NOVINAR: Kako izgledaju ti razgovori?
TOMISLAV NIKOLIĆ: Prvo, to uopšte nije razgovor, to je prijem kod predsednika Obame u kome treba da 150 članova delegacija, devedesetak predsednika država i bilo je oko 60 predsednika Vlada, prođu pored predsednika Obame i njegove supruge i naprave zajedničku fotografiju. Dobro veče, stanite ovde, fotograf škljocne, doviđenja, već prozivaju sledećeg predsednika, pošto to traje. A Dragica i ja smo ostali bar 5 minuta sa Obamom, jer je on hteo da razgovara. I razgovarali smo i na kraju je on rekao svojoj supruzi Mišel: „Ovo je čovek koji je najzaslužniji za mir na Balkanu“. Ja sam rekao: „Vi znate kako je do toga teško doći, i sa tuđim i sa svojim narodom“. „Ja to znam najbolje i kada vam god zatreba pomoć - zovite“, i ja sam rekao: „Zvaću vas“. Znači, to uopšte nije bilo rutinski i nije bilo protokolarno i nije bilo za podsmevanje u našim medijima. A ja sam to doživeo, ovde sam doživeo podsmevanje zbog toga. I onda sam shvatio, šta god da uradiš, ima ovih kojima nećeš da valjaš. I pao mi je na um prota Mateja Nenadović, on je tako nešto isto rekao: „Bio sam na dvorovima, bio sam sa mojim seljacima, gledao kako kuće gore, gradio kuće, i na kraju, jesam li ja dostojno ispraćen od onih za koje sam radio“? Eto, tako i ja nesto dođem.

NOVINAR: Jesti vi pisali govor za kada ste išli na skup ginekologa?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Da, kada sam rekao da oni poznaju najbolje ženu, ako iko sme da kaže da najbolje poznaje.

NOVINAR: Zato vas i optužuju i kažu da je vama to neprimereno bilo.

TOMISLAV NIKOLIĆ: Nisam čitao.

NOVINAR: Bilo je... ženska ravnopravnost.

TOMISLAV NIKOLIĆ: Pa ko poznaje žensku dušu, ko sme da se usudi da kaže da poznaje, pa zato sam to i rekao. Niko ne sme da kaže: ja poznajem ženu. Ne poznaješ, žena je mnogo više od toga što ti misliš da poznaješ. I nisam čitao. Uglavnom zbog vaših novina ja ne čitam novine.

NOVINAR: Jel se iznervirate kad pročitate?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ne, ne gledam ni da se iznerviram, ni budem tužan, najbolje ne otvoriti. I onda ne otvaram, zbog vas stradaju druge novine, ne čitam ni druge. Šta tu ima, ima onih koji me napadaju potpuno kao vi i oni koji me ignorišu. I ne znam ko mi je, u stvari, manji prijatelj. Pre bih rekao da ste mi veći prijatelji jer me napadate, nego oni koji me ignorišu i koji bi sa mnom da se druže.

NOVINAR: Znate šta, mi smo Srbi inadžije, možda će narod, kada vide te stvari, možda će više da vas vole?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Pa vi to ne shvatate, pa to se desilo, samo što moram da vam kažem da imate odgovornost za ono što pišete, za ono koje vi ne shvatate, ne razumete. Kao što je naša narodna muzika pre dvadesetak godina za jednu noć iskvarena novim stilom koji su plasirale mnogo gledane televizije i sad to svi vole, a tu ima vrlo malo kvaliteta, tako i kad pišete u novinama, znajte da se mnogi za vama vode i da bi trebalo da mislite na to kako bi njima trebalo neke druge usađivati, neke druge ciljeve i neke druge vrednosti i da je previše kad 5 stranica posvetite ubistvima , skandalima, razvodima.

NOVINAR: To se dešava svakodnevno.

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ali ne bi se dešavalo da to ne forsirate.

NOVINAR: Mislite da se to zbog medija dešava?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Jel mislite da se to nigde ne dešava, nekom ubici padne na pamet zbog toga? Onda napišite na prvoj strani - ubio dete i to je dobro. Ja mislim da nije dobro i ja mislim da neke vesti moraju da prođu nezabeležene, ali se posle pravi analiza šta se to dešava u Srbiji, a ne da se traži ime deteta, slika. Jer, vi se možda borite za 5 ili 10 hiljada novih čitalaca, kako? Ima li kvaliteta u tim novinama, ima li analize u tim novinama?

NOVINAR: Ajmo malo o vama sada, da ne trosimo vreme. Što se tiče putovanja, pomenuli ste da je Vaša supruga Dragica bila sada kod Obame, odnosno u Americi. Ona često putuje sa Vama, a to se ranije nije dešavalo. Jel to dobro?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Izgleda da sam se ja oženio. A da predsednik Tadić nije bio oženjen, a može i tako da kaže.

NOVINAR: Koliko je uopšte dobro u svetu da odete zajedno?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Kako, kad tamo sretnemo 60-70 prvih dama?

NOVINAR: I svi su sa suprugama?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Prvo, svaka zvanična poseta zavisi od toga da li vas zovu sa suprugom ili ne.

NOVINAR: A vas uvek zovu sa suprugom?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Tako je. I kad vas pozovu sa suprugom, kako možete da ne povedete suprugu? Ali pošto je Ustav pisan u vreme Tadića, i zato što ih nije navikao ni Slobodan Milošević, ni Milan Milutinović, Vojislav Koštunica, ni Boris Tadić i sada su dobili predsednika koji ima suprugu.

NOVINAR: Oni nisu imali supruge, ili nisu hteli da ih vode?

TOMISLAV NIKOLIĆ: A kako sam ja mogao da znam da li imaju kad ih nikada nisam video sa suprugom? A što jedan Srbin ili predsednik Srbije, što bi izbegavao da pokaže svoju porodicu, čega ja to imam da se stidim kad je moja supruga u pitanju? Ona nije ostala kod kuće, angazovala se u Fondaciji, ta Fondacija je već postigla rezultate, a kako to izgleda, ako da Bog mi ćemo da napravimo bar još dve - tri bolnice, potpuno nove, sve tuđim parama koje nikada ne bi stigle u Srbiju. Ako to ne valja, ako je to kažnjivo, evo, idem na Ustavni sud, da ja, kao što je Jelisaveta napisala već dva puta u novinama, „predsednik koristi svoj uticaj da bi Fondacija dobijala novac i to je zabranjeno“. Pazi sad ovo, zabranjeno je da predsednik svojim vezama obezbedi novac za Srbiju? Ja ću to da radim, pa makar me smenili. Ali znam, kad budem otišao odavde, trebalo bi novi predsednik sa svojom porodicom takođe da uradi nešto za Srbiju, a ne da prođe nezabeleženo, da prođe zabeleženo kako je on komandovao celom Srbijom. Ja sam prvi koji pokušava taj obrazac da uvede, ako im se ne učini da je to mnogo mučno za mene, pa da neće tako da rade, da uvedem obrazac da predsednik države predstavlja državu a da Vlada vodi spoljnu i unutrašnju politiku i da predsednik Vlade bude autonoman od predsednika države, da ga ovaj ne vezuje, da mu ne komanduje.

NOVINAR: Ko kome da ne komanduje?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Predsednik države predsedniku Vlade.

NOVINAR: I obrnuto verovatno?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Pa znate šta, operativni posao je Vlade, ne može predsednik Vlade da utiče na predsednika Republike kako će on da vrši svoj posao, ali su predsednici države uticali na to kako predsednici vlada vrše svoj posao. Ja sam prvi koji to ne radi, jer ne može predsednik Vlade...

NOVINAR: Vi to svojevoljno ne radite, mislite da dovoljno ste moćni, što se kaže, ili da malo, stiče se utisak, da nemate dovoljno...

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ali ja nemam volju za moć, ja imam volju da radim svoj posao. To, volja za moć, to je od Ničea.

NOVINAR: Hajde da se vratimo onda, rekli ste nešto za vaš mandat, pominju se sada ovi vanredni parlamentarni izbori, Vučić treba da prelomi do petnaestog. Šta bi ste Vi savetovali, rekli ste da ne volite da ga savetujete, mada je ranije bilo često ste razgovarali međusobno, savetovali ste se međusobno, da li treba da se održe izbori?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Mi imamo kontakt, mi se savetujemo. Ovo je stvar koju treba sam da odluči.

NOVINAR: Šta bi ste Vi uradili, šta mislite da li mu trebaju izbori?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ja mislim da nam izbori nisu potrebni, da je Vlada apsolutno stabilna, da ima većinu, da ima uporište u narodu, da bi rezultat bio nešto drugačiji, ali pitanje je šta vi hoćete.

NOVINAR: Nešto drugačiji?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Još povoljniji po SNS naravno, ali nema potrebe da, kad god imate poboljšanje svog rejtinga, još 10 poslanika više, da raspisujete izbore, mislim da niko ne zaustavlja Vladu u onome što želi da uradi, ne postoji, na žalost ne postoji opozicija. Ja ne volim državu u kojoj nema dobre opozicije, ono nije opozicija, ovo su ljudi koji su svesni svoje slabosti, slabog uporišta u narodu, grešaka koje su načinili, grešaka koje mora da otklanja nova vlast i tako se i ponašaju. Vi u njima ne vidite volju da pobede, jednostavno vidite volju da ponekog uvrede, pokažu da su hrabri, da pokažu da imaju nekih informacija iz službi koje drugi nemaju, ali prave politike tu nema. Dakle, Aleksandar Vučić može da odluči da podnese ostavku i da dovede do vanrednih parlamentarnih izbora. To je njegovo pravo. Ja ne vidim razlog da to uradi, ali ako uradi - SNS ima moju podršku. Ja nemam drugog političkog favorita.

NOVINAR: Nešto neformalno da Vas pitam, ovo ne mora da uđe u intervju. Imamo informaciju nekakvu, da li bi ste Vi sprečili izbore tako što ne bi ste potpisali tu odluku?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Možete slobodno i zvanično, ja sam čovek koji poštuje apsolutno Ustav i zakon i sigurno mi se ne bi desilo da nešto što je u skladu sa Ustavom i zakonom, da ne uradim. Kako mogu ja da ne potpišem, uopšte ne mogu da zamislim situaciju u kojoj bi predsednik Vlade podneo ostavku a ja svoje neslaganje s tim izrazio do te mere da ne idemo na nove izbore, pa onda bi ja morao da podnesem ostavku. Jer, to što bi uradio predsednik Vlade, ako uradi, je u skladu sa Ustavom i zakonom, ja mogu da odbijem da potpišem samo ono za šta u roku od 7 dana mogu da shvatim da nije u skladu sa Ustavom i to sam jednom samo uradio. Zaista je taj rok i ja ga shvatam, kratak, uz sve svoje obaveze da ja detaljno čitam sve zakone, juče ih je sedam doneto, prekjuče, juče sam potpisao. Ja zaiste nemam vremena toliko, ali pokušavam da saznam od stručne javnosti, ako se umeša u neki zakon, da li je opravdana ta kritika da nije u skladu sa Ustavom ili nije, tako da ponekad i ja presudim sam kad su suprotstavljena mišljenja stručnjaka, od kojih bi svako valjda trebalo da bude isto. Vi ne možete, kada je u pitanju povreda Ustava kažete da je u pravu i onaj koji kaže da jeste ili koji kaže da nije, ili ovom više verujete a ovome ne, nego morate sve argumente da pogledate, tako je bilo i sa zakonom koji sam vratio, ja sam morao da se sam uverim da nije u skladu sa Ustavom, i nije, po mom mišljenju nije bio u skladu sa Ustavom, ali ja sam prva instanca. Sledeća je Ustavni sud. Sve što ja potpišem, nije moja greška ako Ustavni sud posle toga odbaci, jer zaista nisam dužan da potpuno svaki zakon koji ima ijednu odredbu neustavnu, ja nisam dužan da ga ne potpišem.
NOVINAR: Špekulisalo se u medijima ranije. Postoji određena grupa ljudi koji su nezadovoljni u SNS i prave se nekakve dve struje, bilo da ste vi lično umešani u to, bilo da ljudi sami su nezadovoljni, i formira se ta grupa, je li to istina? Tzv. „Tomina struja“.

TOMISLAV NIKOLIĆ: Sve u medijima. Nažalost, ja sam stranku napustio sa suzama i stranka je sada jača nego kada sam je ostavio. Naravno, to je posledica i dobrog rada, i toga što je na vlasti, i što dobro radi na vlasti i ja sam zbog toga srećan. Bilo kakav potres koji se ne reši u stranci ugrozio bi ovo što je, ja mislim, jedini put da Srbija bude oporavljena do mere da posle može i neko drugi da dođe na vlast, to što radimo Vučić i ja. Svako u skladu sa svojim nadležnostima, dakle, njegov posao je odgovorniji i operativniji, ali sve to može kad predsednik ne pokvari posao. Znači, kako bih ja mogao da bilo kakvo zlo ili štetu, a ja to znam bolje od drugih da bi bila šteta i zlo, nanesem svojoj stranci, kojoj želim najveći mogući uspeh? Dakle, ako postoje nezadovoljni ljudi, a ovde nije adresa na koju dolaze, onda oni to moraju da pokušaju u okviru stranke da reše, a ako ne nađu u okviru stranke...

NOVINAR: Znači vi nemate nameru da pravite novu stranku?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ma šta vam je, ja nemam nameru da budem u stranačkom životu.

NOVINAR: Nećete se vratiti u SNS?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Pa pitanje je.

NOVINAR: Počasni predsednik... možda uvedete... pa zbog čega sad to, otišli ste u suzama?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Zato što ne mislim više politikom da se bavim.

NOVINAR: Posle mandata još jedan mandat. Da li vam je to negde bliže „da“ ili „ne“?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Kako koji dan.

NOVINAR: Recimo, danas?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Danas sam bliži još jednom mandatu, a kad razgovaram sa sobom iskreno i stavim levo i desno, bez umišljaja da ja nešto značim za Srbiju. Stavim na jednu stranu taj svoj život koji bi bio mnogo lepši i lagodniji i bolji i udobniji i posvećen unucima koji će još, evo, najstariji unuk mi je punoletan. Sinovi su došli do punoletstva bez mene, a najstariji unuk do punoletstva. Kad pomislim šta sve o sebi pročitam i moram da progutam. Kakve greške moram da oćutim ili na kakve greške moram da ukažem, a mogao bih da živim kao normalan penzioner. Sa druge strane, pomislim da li bi Srbiji bilo bolje bez mene i još uvek stavljam to što mislim da radim dobro za Srbiju i da bi trebalo da to radim neko vreme, još uvek mi je to važnije od onog što ću, ne daj Bože, ako budem imao drugi mandat, imati u 70 godina. Gde ću ja da odem sa 70 godina, u koji život? Tako da to zaista je dilema, niste u toj poziciji, možda nećete razumeti, a možda ćete se sprdati sa tim. Ali to je velika dilema za čoveka koji je u godinama kada bi trebalo da se smiri i u godinama kada je toliko zreo da zna šta bi trebalo da se radi u zemlji i u društvu. Videćemo, ja imam još nešto malo vremena, pa ponešto ću da razgovaram sa porodicom, a ponešto i sa SNS. Zato što ne bih voleo da se kandidujem, a da ne budem kandidat SNS.

NOVINAR: Trebalo bi formalno da se vratite u stranku, Vi ste samo formalno zamrzli funkciju.

TOMISLAV NIKOLIĆ: Zašto mora kandidat stranke da bude član stranke? Ne bih voleo nikada da se suprostavljam bilo kome iz SNS, jer bih se time suprostavljao onome što sam stvarao, a to zaista nije u redu, tako da bih, evo, sada Vam kažem, ako bi stranka imala drugog kandidata, ja ne bih bio kandidat.

NOVINAR: Mislite da je to realno?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ja samo kažem.

NOVINAR: Pominjala se Zorana Mihajlović kao eventualni kandidat.

TOMISLAV NIKOLIĆ: Moji dogovori sa SNS su da ja budem sledeći kandidat, kandidat na sledećim izborima.

NOVINAR: Doduše, Zorana Mihajlović je rekla da nema takve ambicije, da su to bile špekulacije.

TOMISLAV NIKOLIĆ: Pretpostavljam da nema.

NOVINAR: Stalno se polemiše o tom Vašem odnosu sa Vučićem, da li je to bolje nego što je, odnosno gore nego što je bilo onda kada ste bili zajedno u stranci.

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ne, to samo nije bolje, pošto nemamo toliko mogućnosti da se viđamo kao u stranci.

NOVINAR: Šta mu zamerate, jel ima nešto u političkom smislu na kraju krajeva?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ma ne. Aleksandar Vučić nosi svoju odgovornost za ono što radi i ta odgovornost je mnogo veća od one koju bih ja mogao da mu nametnem. Dakle, on pred narodom odgovara za ono što radi, za svaki dan u kome treba obezbediti sve što građanima Srbije treba i bilo bi, ja mislim da bi bilo malo i licemerno, da ja njemu upućujem primedbe ako ne mogu da mu pomognem da radi bolje. Dakle, zašto nije bolje, zato što nismo svaki dan zajedno da možemo svaku tačku da raspravimo i svaki zahtev, ali neće nikada biti loše niti sme da bude loše, niti ću ja da dozvolim da naši odnosi budu loši, dok zavise od njega i mene. Pošto znam da i on nema nikada nameru da između nas postoje loši odnosi.

NOVINAR: Šta Vladi njegovoj zamerate, ministrima?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ne, ja bih mogao pojedinačno o ministrima, ali on to zna bolje od mene, on ih sreće svaki dan i ne bih da mu prisedam na muku.

NOVINAR: Da li ima toliko veliku muku sa ministrima po Vama?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ja bih rekao da je muka. Da sam ja predsednik Vlade, ja bih rekao da sa nekima već imam muku.

NOVINAR: Hoćete da nam kažete sa kojima?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Sa nekima. Tako da videćemo, ako bi bilo izbora ili rekonstrukcije Vlade bez izbora, što je mnogo jeftinije za državu i ne stvara nikakve potrese u društvu, ne odvaja Vladu mesec i po dana od poslova kampanjom. Ako me Aleksandar bude pitao, ja ću mu reći za koje ministre mislim da loše rade svoj posao. A nije moje da govorim u javnosti, zato što niti mogu da im pomognem da rade bolje, niti želim da im odmažem. Ponavljam, ja odavde šaljem mnoge ljude. Mi imamo sistem koji mnogi ljudi u svetu ne razumeju, to je sistem direktnog izbora predsednika u kome svu politiku vodi Vlada. To teško da nađete u svetu, takav sistem da direktno biraju predsednika a da Vlada vodi unutrašnju i spoljnu politiku. Uglavnom onda predsednici vode i spoljnu i unutrašnju politiku i uglavnom biznismeni ili velike firme, pa i državne firme iz Kine dolaze prvo kod predsednika. Po difoltu, što bi rekli, predsednik rešava, tako kod njih biva, i onda ja šaljem u Vladu kod ministara pa proverim da li su razgovarali, ali ne stignem sve da proverim. Eto, tu mi nedostaje malo ta kopča, voleo bih da imam i sa ministrima bolju vezu samo da ne pomisle da ih ja nešto kontrolišem. Ali bih voleo da imam povratnu informaciju kada pošaljem investitora, da znam šta se desilo. Toga nema, ali to saznam od ljudi koje sam poslao. Oni kažu: „Nismo ništa uradili“, ili, „ostalo je da razgovaramo“, ili, „razmenili smo informacije“.

NOVINAR: Sada će još malo u novembru godinu dana od kako se Šešelj vratio iz Haga, logično je da ću Vas pitati u vezi sa Šešeljem. Silne optužbe, jako brutalne optužbe na Vaš račun kada sve to pročitate, Vi nikada do sada niste reagovali. Jel Vas to pogađa, pošto je to Vaš bivši kum? Kako na to reagujete, hoćete mu odgovoriti na neke od tih optužbi?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ja mislim da je on mnogo bolestan.

NOVINAR: U kom smislu?

TOMISLAV NIKOLIĆ: U svakom.

NOVINAR: U svakom smislu?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Da.

NOVINAR: Jel ste ga sretali?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ne.

NOVINAR: Ako ga sretnete, da li biste se pozdravili?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Kako da ga sretnem? Ja sam njemu krstio unuke i on zna ono što on nikada nije poštovao, tu tradiciju, on zna da ja nikada reč neću da kažem protiv njega. I on zna da ja nisam zaslužio lošu reč od njega nikada. A to što govori o meni, to on govori o sebi. Onaj ko može o meni toliko loše da govori, hajde, recite koliko takvih ljudi ima u Srbiji? Ima nekih koji laju kao kučići po selu, neki takozvani analitičari. Oni su dežurni i znate ih i vi, tri broja telefona okrenete kad god treba o meni loše da se kaže, i oni odmah kažu loše. Ko još? Imam političke suparnike koji se ne slažu sa mnom.

NOVINAR: Šešelj čak otvoreno kaže da Vas mrzi,čovek izgovara tu rečenicu, jel to obostrano?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ne. A šta ja dalje da komentarišem ili zašto me uopšte više pitate da reagujem?

NOVINAR: Jel Vas zaboli to, onako ljudski?
TOMISLAV NIKOLIĆ: Znate kada me je zabolelo? 2008.godine.

NOVINAR: Sada više ništa, nemoguće da Vas baš ne dotakne ništa?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Taj bol je postojao 2008. godine, ne može sada da se stvori novi bol jednostavno.

NOVINAR: Sada je na slobodi, sada priča, optužuje, ismeva, govori stalno o diplomi, o nekom nenormalnom bogatstvu, govori o Vašoj supruzi...

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ali ja sve to imam, i bogatstvo, i diplomu, imam suprugu, ja sve to imam, šta tu ima novo? Ja razumem kada bi se ljudi protiv mene borili kada ne bih dobro radio svoj posao, to bi bilo idealno. Tako bi trebalo da se boriš protiv predsednika Republike. Da kažeš: upropastio odnose sa Rusijom, sa Kinom, Evropskom unijom, Amerikom.

NOVINAR: On govori da je to lična mržnja i zbog toga to radi.

TOMISLAV NIKOLIĆ: Jeste. I svi mediji mu daju publicitet i rijaliti emisije samo zato što znaju da će da govori loše o meni. I o kome to govori, o meni?

NOVINAR: On maše nekakvim dokazima kada govori o tome.

TOMISLAV NIKOLIĆ: Da? Pa što ne podnese krivičnu prijavu?

NOVINAR: Hoćete Vi njega tužiti?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Predsednik: Ma koga? Pa ja nisam vas tužio, vas koji ste mnogo više...

NOVINAR: Mi nismo izgovarali tako gnusne...

TOMISLAV NIKOLIĆ: Kako niste, ćutite! Evo, dobro, niti ste vi, niti je on. Niko nije zaslužio moju tužbu. Eto.

NOVINAR: Govorim o Šešelju.
TOMISLAV NIKOLIĆ: Predsednik Srbije neće da tuži. Ja sam bio protiv tog zakona.

NOVINAR: Vi njemu dajete vetar u leđa da nastavi da Vas blati.

TOMISLAV NIKOLIĆ: Koji vetar u leđa?

NOVINAR: Pa time kada kažate, on je sada slobodan da još gore govori.

TOMISLAV NIKOLIĆ: Pa šta mislite šta bi tek tužba donela? Koji publicitet?

Stanislava Pak Stanković: Šta bi tek predsednik mogao da kaže pa ćuti.

NOVINAR: Pa neka kaže.

TOMISLAV NIKOLIĆ: Što da se ja spuštam na nivo svakoga ko me napada? Ja sam predsednik države.

NOVINAR: Rekli ste da...

TOMISLAV NIKOLIĆ: Razmišljam šta bi uradio neko drugi da je na mom mestu u spoljnoj politici, u predstavljanju države, na primer Vojislav Šešelj. Gde sam ja to pogrešio u vođenju politike? Meni su rekli radikali: „Nećeš videti Moskvu nikada“. Nije baš tako da nisam video Moskvu, nije baš tako da nisam uspostavio veliko prijateljstvo i nije baš tako da predsednik Putin nije uložio veto na rezoluciju koju je podnela Velika Britanija. Zbog čega?

NOVINAR: Zbog čega?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Zbog prijateljstva.

NOVINAR: Sa Vama?

TOMISLAV NIKOLIĆ: I rekao je: „Drug drugu“. Ja se zahvaljujem, on kaže normalno: „Drug drugu“.
NOVINAR: Jel ste vi razgovarali telefonom o tome?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ne, nego smo se sreli u Pekingu.

NOVINAR: Tada ste razgovarali u Pekingu?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Da

NOVINAR: Znači, to je zbog ličnog prijateljstva usledio taj veto?

Stanislava Pak Stanković: A Vatikan? Niko nije izveštavao šta je bilo u Vatikanu. Evo, nuncije je danas rekao „Danasu“, zašto ta poseta nije tako propraćena u medijima kada je takav napredak napravljen?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ja mislim da je to bila poseta koja je kruna mojih zalaganja da Rimokatolička crkva i Srpska pravoslavna crkva imaju normalne odnose. Tim zalaganjem, tim prijateljstvom sa nuncijem u Beogradu koji sada odlazi mi smo postigli da Rimokatolička crkva načini presedan. Da razgovara sa Srpskom pravoslavnom crkovom o tome hoće li će Alojzije Stepinac biti svetac ili ne. I kada sam ja rekao papi: „Vaša svetosti, mi smo vam zahvalni što formirate komisiju u koju će ući i predstavnici Srpske pravoslavne crkve, koja će odlučiti o stvari koja je samo u vašoj nadležnosti da li će Alojzije Stepinac biti svetac“. On je rekao: „Nije tako, on će biti hrišćanski svetac i ako vi ne biste time bili zadovoljni, to bi bio prvi hrišćanski svetac kojim pravoslavni žitelji ili katolički nisu zadovoljni. Ja ne želim da se to desi. I ja ne žurim, ustanovićemo sve što se desilo“. Ja sam rekao: „Nemojte da se obazirete samo na to što ste gledali od 1945. godine pa na dalje. On je tada bio mučenik u komunističkim kazamatima, ali takvi su bili i sveštenici Srpske pravoslavne crkve. Istražite šta se dešavalo za vreme Drugog svetskog rata. Pa da ništa nije organizovao, on je ćutao pred ubistvima stotine hiljada ljudi, dece, pred onim što su radili i sveštenici kao što je Majstorović. Dakle, takav čovek po nama ne može da bude svetac. I to je sada potpuno drugačiji odnos, ili odnos Rimokatoličke crkve prema tome, promenjen je odnos da rimokatolici u Srbiji nisu Hrvati i da ne moraju uopšte da slede to što radi hrvatska katolička crkva. I nuncije im je rekao jasno i glasno: vi ste rimokatolici u Srbiji, a ne u Hrvatskoj. Sa ovom državom treba da sarađujete. Ja sam to prvi put čuo od odluke Kurije da su svi katolici, osim Slovenaca, Hrvati. Prvi put čujem da Vatikan kaže da rimokatolici nisu svi Hrvati. A mi ih ovde nazivamo Hrvatima i kada god se posvađaju Hrvati i Srbi posvađaju se i Rimokatolička crkva i Srpska pravoslavna crkva. I stradaju ljudi rimokatoličke vere u Srbiji iako nisu Hrvati. Ili hoćete da mi kažete da na Kosovu žive Hrvati, ili da su u Hrtkovcima ili Golubincima živeli Hrvati?

NOVINAR: Kada ste kod Hrvata, da li ste videli, odnosno da li ste pročitali izjavu Milanovića: ko je taj Nikolić? Vi niste odreagovali na to?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Pa to je besmisleno, neka pita predsednika Sjedinjenih Američkih Država ko je Nikolić.

NOVINAR: Nek pita Obamu ko ste?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Pa da.

NOVINAR: Lepa poruka.

TOMISLAV NIKOLIĆ: Kada čovek iz sela hoće nešto da sazna, ide u grad pa pita.

NOVINAR: Prvoj dami, gospođi Nikolić, spočitava se stalno taj glamurozni izgled, skupe toalete. Ja razumem sa jedne strane da prva dama treba da izgleda lepo, i da to treba da bude na nekom nivou, ali zar ne mislite možda da je to nekada malo previše?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Šta je to osim što pišu o nekakvim tašnama koje ona sigurno ne bi mogla da kupi, šta to ne valja kod Dragice? To što nije zarozana, to što ima frizuru? Hoćete da vam dam adresu šnajderke koja joj šije?

NOVINAR: Ona to iskopira, jel?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Pa da.

NOVINAR: Sve kopije?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Pa nije sve kopija, nego kupuju se materijali i šije se model, pa vidite da su svi modeli. Po meni, ja joj to kažem: „Dragice, šije ti sve slično, sve isto“. Jer ja vidim taj stil njen, tačno vidim šta šije za nju i kako šije. Pa ljudi, to njoj lepo stoji i šta ću ja sada? Kako da vam kažem, ta dilem da li da branite ženu što ima šta da obuče ili da je pustite da nema šta da obuče, ja mislim da u svakoj kući je rat kada žena nema šta da obuče.

NOVINAR: I vi se tu povučete?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ne, nikada ja nisam ni imao dilemu. Ako ja nosim odelo, moja žena mora da nosi kostim, haljinu, cipelu sa štiklom, mora da bude očešljana, mora da ima frizuru, mora da sredi nokte.

NOVINAR: Mora li to tako skupo?

TOMISLAV NIKOLIĆ: A ko kaže da je skupo? Novine?

NOVINAR: Kažu poznavaoci, stručnjaci.

TOMISLAV NIKOLIĆ: Pa da, rekli su i za moje cipele da su ručno pravljene u Turskoj, 1.800 evra, pa kada je Stanislava fotografisala i poslala, pa kažu da ima i za 120 evra takve cipele.

Stanislava Pak Stanković: Ali najskuplje koštaju 2.000 evra.

TOMISLAV NIKOLIĆ: To su rekli: „Ali najskuplje koštaju 2.000 evra“.

Stanislava Pak Stanković: Što ne pitate šta je predsednik uspeo da dogovori u Kini?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Pa neće da pričaju o tome, ili kakav sam ja ostavio utisak na papu, kada već pričate o papi. Meni je papa pričao vic.

NOVINAR: Koji vic?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Razgovor traje 10-20 minuta, posle 40 minuta ušao je njegov šef kabineta i zamolio da ja krenem pošto me čeka Parolin, pa posle toga idem u muzej Vatikana, nećemo stići sve da obiđemo. Zašto je predsednik Matarela, kada je saznao da dolazim u Vatikan, ispremeštao svoje obaveze i napravio nam ručak na vrhu palate? Zašto me pozdravio od bivšeg predsednika koji je sada senator i rekao da ne može da prisustvuje, hteo je i on da dođe? Otkud taj odnos? Da li iko može da zamisli kako izgleda taj susret sada u Njujorku, kada smo stajali predsednik Jermenije, Kazahstana, Rusije, Kirgistana, Cipras... kako je to bio blizak i intiman razgovor? Kako je predsednik Kazahstana uhvatio me za ruku i rekao svima u šali, nemojte ovo da... ovo je moj mnogo dobar prijatelj i zbog njega nikada neću da priznam Kosovo i Metohiju, i to vam kažem kao istinu, proveravajte, ali samo nemojte zlurado, nema smisla prema tom čoveku. Slušajte šta je papa ispričao. Kaže papa: „Ja sam se pitao kakvi ste vi to ljudi u bivšoj Jugoslaviji. Jedan prijatelj mi je ispričao vic“, ja ga gledam, kakav vic? Kaže, „dva Slovenca - pevački zbor, dva Hrvata – parlament, dva Srbina – vojska“, to je papina priča.

NOVINAR: Nas tako doživljavaju?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Hoću da ti kažem kako nas doživljavaju. Kada sam Ban ki Munu pokazao knjigu „Kulturna baština Kosova i Metohije“, on je slučajno otvorio gde su na dve stranice ikone iz Gračanice. Čovek je otvorio oči tako da shvatiš da on uopšte nije nikada mogao da zamisli šta to ima na Kosovu i Metohiji. I rekao sam mu ono što ću sada da kažem i Vama: „Ja se slažem da Kosovo uđe u UNESKO, ali da čuva isključivo albansku kulturnu baštinu, a Srbija po rezoluciji 1244 ima pravo na do hiljadu vojnika, koji će da čuvaju srpsku kulturnu baštinu, to niko ne traži, neka je čuva i KFOR, ali da Srbija čuva kulturnu baštinu, a albanci neka čuvaju sve što imaju iz istorije, a imaju benzinske pumpe, nove hotele i možda neku džamiju, ali ne verujem stariju od 10 godina“. Ali ovo što je 11 vekova staro na Kosovu i Metohiji, tu svi sada vodimo veliku bitku, to ne sme da bude prepušteno Albancima. Juče ste mogli da pročitate i u vašim novinama, a možda i nije bilo u vašim novinama, da je ISIS srušio trijumfalnu kapiju staru dve hiljade godina iz rimskog perioda. To bi čekalo i naše Kosovo i Metohiju, kad tad bi ponovo sve popalili i porušili. Ako mislite da se uključujete u borbu, uključite se, borite se da srpsku baštinu, da Gračanicu, Pećku patrijaršiju, Visoke Dečane, da čuva Srbija, kao članica UNESKO, to bi bilo idealno. U Azerbejdžanu i u Kini sam obavljao poslove za Vladu, mi tako funkcionišemo, i u Kini sam zatražio i dobio nove uslove za izgradnju železnice, i po mom proračunu to je možda nije 300 miliona ali 250 miliona dolara je uštede sigurno na tom projektu. I u Kini smo predsednik Kine i ja dogovorili da se bratime naša dva rodna grada, Ći Jan i Kragujevac. Ći Jan ima 7,5 miliona stanovnika, u njemu su terakota ratnici, svetsko čudo pod zaštitom UNESKO, i Kragujevac, koji ima 180 hiljada stanovnika i grca u nevoljama i kome će to mnogo pomoći. U Ći Janu je najveća fabrika kamiona, odneo sam prospekte za FAP, odneo sam prospekte za Zastavinu fabriku automobila, odneo sam materijal za kombinat u Kikindi, odneo sam za Azotaru, Petrohemiju, razgovarao o Železari i to sam isto uradio u Azerbejdžanu, ja mislim da smo Kikindu završili sa Azerbejdžanom, dakle tamo gde ne mogu ministri da dopru, ja mogu. I zato uvek sa Aleksandrom govorim na tu temu - samo mi daj projekat, gde su stali, gde su zapeli, onda ću ja da odem, onda ću ja to da radim. I mislim da ćemo mi, zahvaljujući tom velikom prijateljstvu. Niko nije napisao, pitate me koliki su troškovi, ko putuje u delegaciji, niko nije napisao prilikom prve posete Kini, Stanislava je bila tu, predsednik je u toku svečanog razgovora rekao: u čast vaše posete Srbiji poklanjam 5 miliona dolara. Jel sam ja potrošio 5 miliona dolara za vreme ovog mog mandata? Azerbejdžan je dao 3 miliona dolara u čast posete, ali kome ja to da pričam, zašto ja to da pričam, zašto se pravdam, kome da pričam da će budžet predsednika za iduću godinu da bude još manji nego za ovu godinu, i da sada ja treba isto tako da ograničim svoje aktivnosti.

Stanislava Pak Stanković: Koliko novinara, predsedniče, vodite na put?

NOVINAR: A zašto mi ne idemo?

Stanislava Pak Stanković: Nemamo budžet.

TOMISLAV NIKOLIĆ: I kad imamo budžet, ja povedem jednu kameru, agencija, ne privatno, i to uglavnom Tanjug, dok je državni, računam državni je, ima neka obaveza, imam li ja u budžetu Predsedništva da povedem 15 novinara da svako piše o meni? Nemam, i zato kada se dočepaju posle toga, ko mače slanine, rastrgnu sve živo.

NOVINAR: Interesantan je broj delegacije, uvek bile za medije.

TOMISLAV NIKOLIĆ: Šta to znači - brojne delegacije, da li je uporedivo sa nečim? Jel uporedivo sa delegacijama predsednika Tadića?

NOVINAR: Možda i to.

TOMISLAV NIKOLIĆ: A što nikad niko, što kada smo prvi izveštaj objavili koliko smo manje potrošili za celu godinu od Tadića, što to nije bila tema? To niko nije hteo da čita? Nego samo gledamo na to kako Tomislav Nikolić vodi brojnu delegaciju, uh, Boga ti? Iz Protokola i iz Presa mora neko da ode dva dana ranije, i iz obezbeđenja, to MUP organizuje sve sam bez mene, tu se dogovara, jer poseta nije mala stvar, neće domaćin da se obruka. Kada smo bili na paradi u Kini i jedan pripadnik tamo Ministarstva spoljnih poslova koji je završio studije u Beogradu, službovao u BiH, uklapa se kao da je ovde rođen, tako govori, tako razume šalu, priznao mi je da su mesec dana vežbali posete državnika Pekingu, imali su delegacije i on je glumio mene. Mesec dana su vežbali, to su ozbiljne države, ništa ne prepuštaju slučaju, ništa, satnicu, koliko se putuje odakle dokle.

NOVINAR: Zato smo mi snalažljivi.

TOMISLAV NIKOLIĆ: Nemate vi tu snalažljivost kada sednete u kola i ona se voze, kad kažu da budem na vratima hotelske sobe, u minut sam na vratima i dalje me vode sami. E sad, koliko bi još moglo da se uradi da ima para! Nema para. Treba da pozovete nekog ko je veoma važan da dođe u posetu, nema novaca. Treba da odete u važnu posetu, nema novca. Ja to ograničavam i uvek pitam generalnog sekretara koliko još para imamo da možemo da napravimo još neku razmenu sa nekim predsednikom.

NOVINAR: Da li imate vremena, da li stižete nešto da pročitate ili da slušate, osim „Dip parpla“?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ne, nemam previše vremena, to mi je na ovoj levoj strani terazija to stavljam, ne samo šta sve nisam pročitao, nego i šta sve nisam napisao. Imam strahovitu želju da napišem i ne bih se bavio time šta sam ja radio u životu, nego nešto, što je trebalo da počnem da pišem pre dvadeset, trideset godina, ozbiljniju literaturu...

NOVINAR: Poeziju?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ne poeziju, za poeziju sam malo prestar.

NOVINAR: A sada ćete memoare?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ne, kažem vam, ne bih se bavio sobom. Već sam rekao, ozbiljnu literaturu.

NOVINAR: Što prestari za poeziju?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Zato što se nisam iskalio u poeziji u mladim danima, sada bih trebalo tek da se kalim u 63 godine, to već malo teže ide. I išla mi je uvek ta ljubavna poezija, i imao sam potrebu da je izbacim negde. Ove godine više nisu ni za razmišljanje o tome, a kamo li za pisanje. Slabije čitam, priznajem, slabije čitam.

NOVINAR: Kada ste se poslednji put čuli sa Vučićem, a da nije samo priča o politici, državi? Da ste pričali nešto onako prijateljski, ljudski?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Nikada se nismo sastali da pričamo samo o bezveznim temama, samo se dotičemo tih bezveznih tema...

NOVINAR: Što bezveznih? To su životne teme?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Pa jesu, ali kada ceo dan razmišljate, kada on ima ceo dan muku oko vođenja države, kada ja imam svoju muku, onda vam to „kako si, šta radiš“, dođe mu malo kao bezveze, iskreno. Trebalo bi da se odvojimo od posla dva, tri dana, pa da to postane normalna komunikacija. Jednostavno, u ovom životu normalna komunikacija je „šta si uradio, šta imaš još da uradiš“, a ono intimno i privatno mu dođe malo kao skrajnuto i to ostane za kraj i vrlo malo o tome razgovaramo. Kada smo bili svaki dan zajedno, imali smo vremena i za to, sada već ne.

NOVINAR: Što niste aktivni na društvenim mrežama, to je sada velika popularnost?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Možda ćete sad pokušati, ja sam se malo grublje izrazio u jednoj emisiji.

NOVINAR: Jeste, to je postalo hit takođe.

TOMISLAV NIKOLIĆ: Nisam mislio na to, skrenuli su mi pažnju, ja sam mislio na one ankete koje radi „Blic“ ili vi, pa ne možeš da dobiješ uopšte da dodaš svoj, naravno da te niko ne sprečava kad sam pišeš, ali ja mislim da je to gubljenje vremena, prepuštam mladim ljudima da za to imaju energije i volje, a mislim da je to kao što sam bežao od toga da previše po internetu tražim podatak zato što vam se otvori kao novi svet iz koga vam se ne izlazi, pa bih provodio sate tu, kao što mnogi provode i misle da je to sve u životu. Dakle, ta priča o društvenim mrežama je priča u kojoj vi više ne možete od toga da se odvojite. Otkud znate da, kada ste se isključili baš tog časa, neko nije komentarisao neku vašu izjavu ili bi trebalo da odgovorite nekome? Dakle, bežim od toga i priznajem, ne uređujem ni jedan nalog i čini mi se da su neozbiljni oni koji to sami rade, a bave se visokom politikom ili ozbiljnim poslovima. Ja znam da mnogi ljudi nezaposleni i mnogi ljudi koji bi izvukli nešto za svoj posao time mogu da se bave, ali političari da otvore nalog na tviteru da bi to objavile novine, to mi malo dođe neozbiljno, kada da izjavu za novine.

NOVINAR: Neki svetski zvaničnici rade lično, nekima rade službe.

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ja mislim da je to samo pod uticajem savetnika koji proveravaju koliko se to prati, koliko utiču na njihov rejting i mislim da 80% političara u svetu sve što uradi, uradi zbog rejtinga. Ja svoje rejtinge ne znam i ne interesuju me.

NOVINAR: Da li radite ta istraživanja, neka plaćena, da vidite kako stojite? Baš vas uopšte ne zanima da li je...

Stanislava Pak Stanković: Ja znam.

TOMISLAV NIKOLIĆ: Stanislava zna.

NOVINAR: I neće da vam kaže, nećete da čujete?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ne. Znate šta, ja imam neki svoj ritam u životu, u tom ritmu ja se srećem sa ljudima sa kojima se moji prijatelji i suparnici uopšte neće sresti. Sa seljakom na njivi, sa nezaposlenim ljudima koji dolaze kod mene, koji dolaze kod mene da im ja sredim neki uput za VMA...

NOVINAR: I to rade i dan danas, jel? Sad dođe predsedniku i kaže - sredi mi uput?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Kako ja da kažem „nemoj da ga primiš“, kada smo odrasli zajedno, deca išla zajedno u školu ili smo radili zajedno nekad na poslu? On sad misli „evo, Tomislav Nikolić izabran, evo sada će to sve da se završi“.

NOVINAR: A Vi ne možete da ih izneverite?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ja mogu da im ubrzam neki pregled, ali kažem - hajde prvo denesi uput, pa ću da vidim da li mogu lekari nešto da urade brže ili ne. Jer strahovito me pogađa što ne mogu svima da pomognem, ali kada mi neko kaže da tri godine čeka na operaciju kolena ili da mu je zakazan neki skener za šest meseci, a dijagnoza mu je kancer, onda ne vredi, ne mogu da se pravim kao da ga uopše ne poznajem, morao bih da se zauzmem, a da vam ne pričam koliko mojih prijatelja njima se obraćaju prijatelji za dete ili za nešto. Hajde odbij, hajde budi tako nehuman pa kaži „ne mogu, neću da pitam, ne mogu da okrenem telefon“. Moraš, ne vredi, jednostavno moraš, jer to je bolest. Hajde za posao sada više nemam mogućnosti.

NOVINAR: Ima i takvih, verovatno, da Vam traže i posao?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Da, ali to uglavnom do srednje škole, nezaposleni, ostali bez posla, ne postoji način da se zaposli niko sa srednjom školom naročito kad ima 50 godina. Šta će, gde će? I zna da ne postoji način, nego kaže - hajde negde me ubaci samo, ne vredi. Ti ljudi pričaju kakva je situacija u društvu i ti ljudi ne bi dolazili kod mene da mi bar malo ne veruju. Ja od njih mogu da saznam mnogo više nego iz novina. I njima mnogo više verujem nego što verujem novinama, ne samo vašim.

NOVINAR: Skener, po jednu rečenicu, to radimo uvek. Prva asocijacija. Ivica Dačić.

TOMISLAV NIKOLIĆ: Provlači se.

NOVINAR: Aleksandar Vučić?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Predsednik Vlade.

NOVINAR: Zorana Mihajlović?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ministar.

NOVINAR: Vojislav Šešelj.

TOMISLAV NIKOLIĆ: Bolestan.

NOVINAR: Boris Tadić.

TOMISLAV NIKOLIĆ: Ko to beše?

NOVINAR: Bojan Pajtić?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Neće se provući.

NOVINAR: Za ove tri godine, da li se kajete zbog nečega da ste pogrešno uradili, nešto vas izjeda?

Stanislava Pak Stanković: Što ga ne pitate koji je plan predsednika za budućnost?

TOMISLAV NIKOLIĆ: Sudeći po tome zbog čega me napadaju dok obavljam svoj posao, nisam napravio ni jednu grešku i nemam zbog čega da se kajem. Ako se budem kajao, kajaću se što sam bio predsednik.