Na ovom mestu jauka, stradanja, smrti nevinih – nema zaborava.

DONjA GRADINA - Predsednik Srbije Tomislav Nikolić izjavio je danas da žrtve genocida u koncentracionom logoru Jasenovac i njegovom najvećem stratištu u Donjoj Gradini ne smemo zaboraviti, da je ljudski i hrišćanski oprostiti, a da je sveta obaveza pamtiti ih i sećati se.

GOVOR PREDSEDNIKA REPUBLIKE POVODOM DANA SEĆANjA NA ŽRTVE STRADALE NA STRATIŠTU DONjA GRADINA
Donja Gradina, 8.5.2016.

Predsedniče Republike Srpske,
Predstavnici vlada i parlamenata Republike Srbije i Republike Srpske,
Vaša preosveštenstva, časni oci,
Predstavnici verskih zajednica,
Vaše ekselencije,
Sestre i braćo,

Protiče osma decenija od mučeničke smrti na stotine hiljada nevinih ljudi, koji su imali sreću da budu rođeni kao Srbi, i nesreću da potpadnu pod vlast ustaških zlikovaca kojima je bilo na pameti samo uništavanje Srba.
Još nismo do kraja istražili sve grobnice i jame po Donjoj Gradini, naročito Savu, najveći srpski grob od izvora do ušća.
Ovde su divlje zveri mučile, skrnavile, iživljavale se, ubijale nožem, maljem, davile u reci, retko pucale, da se ne bi čulo, u decu, u svoje dojučerašnje komšije, prijatelje, sugrađane druge vere i nacije.
To što su prošle decenije od stravičnog ratnog zločina genocida nije razlog zašto u svetu ćute i gledaju da se što manje pominje. Razlog je što su pobijeni Srbi, a ubice su bili Hrvati. Nama danas udaraju žig zlikovca, a zlikovcima stavljaju oreol žrtve.
Donja Gradina se ne uklapa u tu dirigovanu podelu naroda.
Da je od bezumne ruke ustaškog terora stradao samo jedan nevin čovek pa je mnogo, a kamo li stotine hiljada dece, žena, nejači čija je jedina krivica u tome što su bili Srbi, Jevreji, Romi.
Ne radi se ovde o brojevima, a govorimo o preko 700 hiljada stradalnika jasenovačkog logora, od čega je preko 360 hiljada završilo u donjogradinačkim jamama, radi se o ljudima koji su imali ime i prezime, oca i majku, sina i kćer, o porodicama i čitavim selima, o mirnim težacima koji su živeli svoje živote, rađali se, ženili i umirali na svojoj zemlji i u svojoj kući koja se vekovima nasleđivala.

O načinima ustaškog mučenja dovoljno govore podele na vrste jama po Donjoj Gradini. Postojale su tri vrste masovnih grobnica: one u koje su saterivani ljudi i potom ubijani maljevima, one u koje su bacani već ubijeni logoraši i one u kojima su ukopavane kuvane i paljene kosti, ljudski ostaci iz takozvane tvornice sapuna i spaljivanja leševa.

Opasana Unom i Savom, Donja Gradina bila je najveće stratište jasenovačkog logora. Ustaški dželati ovde su ostavili za sobom 105 masovnih grobnica od preko 10 hiljada kvadratnih metara i još dvadeset dve čija veličina još uvek nije utvrđena.
U ovoj strašnoj statistici, u brojevima žrtava, jama, merama, ne sme se zaboraviti ljudski lik žrtve, svaki čovek ponaosob, ime. U svakom od njih lako je pronaći naše obične živote, nas same: Krstić Stana od oca Nikole, Srpkinja iz Dublja, deset godina; Dumitrović Duško od oca Vlajka, Rom iz Šida, šest godina; Bienenfel Mojše od oca Salamona, Jevrejin iz Zagreba, četiri godine; a zatim Kojičić Boško, Nikifor i Žarko, od oca Voja, Srbi iz Ritešića ubijeni sa svojim porodicama... i tako na stotine hiljada imena, mesta, ugašenih porodica. Još nismo završili ovaj strašni popis.
Najzad, više je o stradanju rekao stih Ivana Gorana Kovačića u poemi „Jama“ nego bilo koja statistika:

„Krv je moje svjetlo i moja tama.
Blaženu noć su meni iskopali
Sa sretnim vidom iz očinjih jama.
Posljednje svjetlo prije strašne noći
Bio je bljesak munjevita noža,
I vrisak, bijel još i sad u sljepoći,
I bijela, bijela krvnikova koža;
Jer do pojasa svi su bili goli
I tako nagi oči su nam boli...“

Braćo i sestre,

Na ovom mestu jauka, sradanja, smrti nevinih – nema zaborava. Oprostiti je ljudski i hrišćanski. Pamtiti, sećati se, naša je sveta obaveza.
Kao što je naša dužnost da ne prestanemo da istražujemo ovo stradalno mesto sve dok poslednja žrtva ne bude imenom i prezimenom prepoznata, upisana i ostavljena budućim generacijama na čuvanje. Da ih se sećamo kao što čuvamo uspomenu na svoju ličnu porodicu, svoje bližnje. Da ih pominjemo u svojim molitvama zauvek.
Naš oproštaj nije teško zaslužiti - mi od današnje Hrvatske ne tražimo da nas voli ako to ne ume - dovoljno je da pokaže da želi da uzvrati prijateljstvo koje joj nudimo.
Da se odvoji od ustaških zločina i da se ne plaši suočavanja sa delom mračne istorije u kome nije ni učestvovala.
Da ne dozvoli da je neko uvede u zločin zaborava zločina.

Naša ruka je pružena, da ne bismo morali da obeležavamo stradanja nekih novih Krstića, Dumitrovića, Bienenfela, mnogih čija je sreća i nesreća što nisu Hrvati.