Naši preci su se postarali da se svaki Srbin u Seru oseća kao počasni građanin.

OBRAĆANjE PREDSEDNIKA REPUBLIKE TOMISLAVA NIKOLIĆA POVODOM DOBIJANjA POVELjE POČASNOG GRAĐANINA SERA Ser, 19.4.2016.

Vaše visokopreosveštenstvo,
Poštovani gradonačelniče Sera,
Uvaženi članovi Gradskog veća,
Dragi prijatelji,

Ključeve grada Sera primam sa dubokom zahvalnošću i osećanjem iskrene pripadnosti ovom istorijskom tlu centralne Makedonije, za koji nas veže zajednička uzvišena prošlost.
U Seru sam među svojima, među rodbinom po istoriji, po snažnim vezama naših dveju država i dva naroda o kojima se, nažalost, malo zna. Zato ovu veliku čast razumem i kao poziv svima – od vizantologa i istoričara do svakog čoveka – da više uče o zajedničkim povesnim imeniteljima Srbije i Grčke. Hvala vam u ime svih građana moje zemlje. Verujem da će u budućnosti moji sunarodnici pohoditi Ser sa istom istorijskom i ljudskom znatiželjom sa kojom pohode Svetu goru Atonsku ili Krf i Vido.
Impresivna je istorija Sera u kojoj je nezaobilazno ime Dušana Nemanjića, cara Dušana, Dušana silnog, Stefana Dušana cara Srba, Grka i Bugara, kako ga sve istorija pamti. Za ovu priliku i ovo mesto, recimo samo da je on vladar čiji tragovi u Seru ne blede stolećima i čije biografije nema bez pominjanja Sera.
A Ser je, posle Rimskog carstva, preko Vizantije, 1345. godine postao deo Dušanovog carstva, da bi nakon vladavine despota Uglješe i vraćanja pod Vizantiju, od 1383. godine sve do 1912, posle Maričke bitke, bio pod Osmanskom vlašću.
Koliko je Ser bio važno, strateško mesto, koliko je caru Dušanu bio značajan ovaj grad, govori i istorijski podatak da je upravo ovde, u Hramu Svetog Teodora, Dušan proglašen za cara. Čak je i čuveni Dušanov zakonik, inače donet u Skoplju 1349. godine, pet godina kasnije dopunjen na Saboru održanom u ovom gradu. Čuveni 201. član uvek se pominje uz Ser. U njemu se kaže: „Zato i ja, najodaniji rob Gospoda moga Hrista, Bogom venčani i blagoverni car Stefan, carski skiptar s verom držeći u rukama, i s najljubljenijim sinom carstva mi, kraljem Urošem, i Bogom darovanom caricom gospođom Jelenom, poželeh nekoje vrline i najistinitije i pravoslavne vere zakone postaviti, kako ih treba držati i braniti po svetoj i svesabornoj i apostolskoj crkvi Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista, po zemljama i gradovima, da se ne bi umnožila u oblasti carstva našega neka zloba, zlo domišljanje i lukava mržnja, nego da svi poživimo u punoj tišini i mirnome životu i u životu pravoslavne vere sa svima ljudima carstva našega, malima i velikima, i da postignemo carstvo nebesko u onome budućem veku. Amin.“
Za svoje vladavine u Seru, od 1345. godine kada je osvojio i Halkidiki sa Svetom gorom Atonskom, car Dušan je obnovio zidove grada, uvećao imanje manastira Agios Prodrom višestruko. Po legendi koju spominju monahinje ove svetinje, u kuli manastira je svoj monaški život iza zatvorenih prozora provela grčka princeza i srpska kraljica Simonida. Njen suprug, kralj Milutin, najveći ktitor među Nemanjićima, bio je deda cara Dušana.
Još dve žene čvrsto povezuju Srbe, Grke i Ser. Jedna je Mara Branković, ćerka srpskog despota Đurđa koja je bila udata za Murata Drugog. Zahvaljujući presudnom uticaju na svog posinka, Mara je navela Mehmeda Drugog Osvajača, da posluša njen predlog i na patrijaršijski tron postavi Genadiosa Sholarisa, prvog patrijarha posle pada Konstantinopolja. U manastiru Agios Prodrom u kom je provodio monaške dane, ispod freske na kojoj su oslikani car Dušan sa ženom Jelenom i sinom Urošem, i danas se nalazi grobnica patrijarha Sholarisa, čiju je sudbinu odredila Mara Branković.
Druga žena je srpska princeza Jelena Dragaš, udata za cara Manojla Drugog. Njihov sin uzeće veliko majčino prezime za svoje i ostaće upamćen kao Konstantin Jedanaesti Paleolog Dragaš. Legenda kaže da Konstantin Dragaš nije poginuo 1453. godine braneći Konstantinopolj i tvrđavu koja je jedina bila preostala od Vizantijskog carstva, već da ga je smrti spasao anđeo koji ga je uspavao i pretvorio u mermernu statuu. Ta statua se nalazi u pećini pod „Zlatnom kapijom“. Srpska princeza ostavila je svog sina da, po legendi, tu spava i čeka da se probudi kada hrišćani oslobode Carigrad.
Tako su dve Srpkinje, dve Jelene, zatvorile istorijski krug: jedna je bila majka prvog vizantijskog cara Konstantina Velikog, a druga poslednjeg – Konstantina Jedanaestog Paleolaga Dragaša.

Dragi prijatelji,

Na kratko sam tek, kao skicu za istorijski portret naše zajedničke prošlosti, podsetio ko su ličnosti i događaji koji nas neraskidivo povezuju.
Neka ovaj ključ grada Sera, koji sa čašću primam i sa ponosom odnosim u Srbiju, bude simbol trajnog zajedništva naših naroda. Neka otključa kapije znanja i istraživanja, neka poziva na susrete i proučavanja istorijskog perioda koji je jednako značajan za obe države. Naši preci su se postarali da se svaki Srbin u Seru oseća kao počasni građanin. U njihovo ime, još jednom, hvala.