Nikada nećemo zaboraviti,uvek ćemo pamtiti koliko je skupa reč: sloboda

OBRAĆANjE PREDSEDNIKA REPUBLIKE TOMISLAVA NIKOLIĆA POVODOM OBELEŽAVANjA STOGODIŠNjICE ISKRCAVANjA SRPSKE VOJSKE NA JONSKA OSTRVA KRF I VIDO Ostrvo Vido, 18. april 2016. godine

Dragi grčki prijatelji,
Dragi izaslanici zemalja Saveznika u Prvom svetskom ratu,
Vaša visokopreosveštenstva,
Gospodine predsedniče opštne Krf,
Oficiri i kadeti grčke i srpske vojske,
Poštovani potomci slavnih srpskih ratnika,
Dame i gospodo, braćo i sestre,

Pokušajte da zamislite ovo bujno zeleno ostrvo pre jednog veka: golo, kamenito, bez ijednog drveta, dok se na njemu, ispod visoke nebeske kupole koja je tada bila jedini krov, odigrava jedna od najvećih drama u istoriji srpskog naroda.
Grci su ga vekovima zvali „Ostrvo zmija“, a navršio se prvi vek otkako ga pominjemo kao „Ostrvo smrti“, zato što je poslednje konačište za 7.747 srpskih vojnika, dečaka-regruta umrlih od iscrpljenosti, dizenterije, tifusa, zapaljenja pluća, gladi…
Duše ovih naših junaka i mučenika otišle su u svoju Srbiju zajedno sa slobodom, osvojenom za nas, za našu decu, za decu njihove dece.
Nepun kilometar dalje, u gradu i na ostrvu Krf, 1916. godine smestila se cela srpska država, kraljevina Srbija: Narodna skupština, mitropolija, opštinske uprave, škole, poreska uprava, štamparija... i umorni i izmučeni stari kralj Petar Karađorđević, koji je sa svojom vojskom išao od Beograda do Krfa.
I srpski vojnici koje su daleko u Srbiji čekali njihovi očevi i majke, braća i sestre, žene, deca, znajući da vojnike niko i ništa neće sprečiti da se vrate kući.
Grof Moris Meterlink, slavni belgijski pisac i nobelovac, u delu „Odlomci rata”, koje je na srpskom jeziku objavljeno 1918. godine, kaže za srpske vojnike (citiram):
„Nema žrtve koja bi se mogla uporediti sa onom koju su oni dali; i zbog toga nema slave koja bi se mogla uzvisiti tako visoko kao njihova, niti zahvalnosti koja bi mogla prevazići onu koju im dugujemo. Oni ne samo što imaju pravo na najlepše mesto u našim uspomenama, oni imaju pravo na sve naše uspomene, na sve ono što smo mi, jer mi postojimo samo zbog njih.”
Kralj na Krfu, za časopis „Pitsburg despeach“, opisuje zlo vreme u kom se našla kraljevina Srbija u izganstvu (citiram):
„Moj narod je pre dve godine brojao više od četiri miliona. Kosio ga je tifus koji su nam Germani doneli. I koliko nas je danas ostalo? Samo u Austriju u ropstvo je odvedeno dve stotine hiljada ljudi, sposobnih muškaraca. Nije ovaj rat bitka za teritorije ili religijsku i kulturnu prevlast. Ovaj rat, ovaj posebno, ovo je rat neslobodnih protiv slobodnih ljudi.
U Austriji se možda može i naći dobrih ljudi i žena, ja to ne znam, došlo je dotle da sumnjam. U Srbiji su palili sela i vešali civile. O tome piše Arčibald Rajs, profesor Univerziteta u Lozani, Međunarodni crveni krst je objavio knjigu o zločinima, o tome piše i vaš kolega Džon Rid. Kako god se ovo završilo, Austrougarska neće preživeti. Bog to neće dozvoliti.
Neka Bog sačuva svakog da ne pozna i ne iskusi ono što smo mi tad iskusili i proživeli usred zime, puteva nema, nema staza, desetine hiljade umiru od hladnoće, gladi i umora, žene i deca... Žalim samo što nisam bio u broju onih koji su pomrli”, govorio je kralj Petar Prvi.
Ovde na Vidu, okončavala se tragedija. Regent Aleksandar koji se evakuisao iz Valone sa poslednjim vojnicima, plovi taj kilometar i iz daljine gleda prizor koji je već viđao u Jovanu Medovskom, Draču, Valoni – kao debla drveta, uredno poređani, njegovi mrtvi vojnici. Od januara 1916. na Vido dovode i donose na hiljade iscrpljenih vojnika. Više od 6.000 neće preživeti.
Na nekoliko desetina metara od mesta gde stojimo, po teškom pljusku i vetru, upravnik improvizovane bolnice raportira vrhovnom komandantu (citiram): „Vaše visočanstvo, doktor pukovnik Vladimir Stojković, šef srpskog saniteta, ostrvo Vido. Privremenu bolnicu formirao je francuski sanitet za naše vojnike. U šatorima imamo 1.600 kreveta. Stanje u privremenoj bolnici je redovno: danas je do pre pola časa umrlo 127 bolesnika, u proseku dnevno umire 150 ljudi. Sahrane se obavljaju na pučini, francuskom sanitetskom lađom ‘Franjo Asiški’. Na ostrvu više nema mesta. Do sada je sahranjeno 1.200 ljudi, najviše regruta. Kiša pada od kako smo došli, tri nedelje. Njihovi organizmi su jadni i iznureni, otpornost smanjena, pili su nekvalitetnu vodu, jeli neadekvatnu hranu, uz to ide i nervno rastrojstvo, i sve vodi naglom gubitku tečnosti iz organizma što prouzrokuje smrt. Inače ćute, ponosni su, ne žale se na svoju nesreću, umiru...
Najstrašnije je bilo gledati danima kako umiru dečaci od deset, dvanaest godina, kako se tope nepovratno, a mi ne možemo da im pomognemo. Lica te dece, to su bili pravi likovi naših svetitelja... Zaslužuju da se posvete posle svega što su prepatili,” završava pukovnik svoj izveštaj.

Braćo i sestre, poštovani prijatelji,

Verujemo da Solunski front 1915. godine nije mogao da spasi srpsku vojsku, iako su u Nišu Saveznike čekali slavoluci okićeni cvećem i nada naroda da će evropske vojske stići.
Verujemo da bi nam pomogli da su mogli i da bi sprečili da Austrijanci, Mađari, Nemci, Bugari pregaze Srbiju.
Verovali smo u sebe i naterali saveznike da nam dozvole da probijemo Solunski front 1918. godine, čime je slomljena kičma silama Osovine i okončan do tada najveći rat u istoriji ljudske civilizacije.
Nikada nećemo da zaboravimo da su zajedno sa Srbima, na tom frontu ginuli vojnici iz Francuske, Rusije, Engleske, Irske, Škotske, Grčke, vojska Esad Paše, Kanade, Italije..
Na Solunskom frontu:
poginulo je oko 21.000 srpskih vojnika,
poginulo je oko 23.000 francuskih vojnika,
poginulo je oko 3.000 britanskih vojnika,
poginulo je oko 1.500 grčkih vojnika,
poginulo je oko 3.500 italijanskih vojnika.
Po ličnoj naredbi cara Nikolaja u Solun je na, kako su ga oni zvali, Makedonski ili Zaboravljeni front, stiglo 10.000 ruskih vojnika, najboljih pripadnika moskovskog vojnog okruga. Mada su se svi otimali za njih, oni su se, po svojoj volji, borili u sastavu srpske vojske.
Poginulo je oko 4.300 ruskih vojnika.
Sve njih Srbija nikada neće zaboraviti. Nama su pričali, a mi pričamo našoj deci, oni svojoj a oni njihovoj, o stradanju, patnji, žrtvi srpske mladosti, o plavoj grobnici, o tome kako je skupa reč sloboda.
Jeste kratak jedan ljudski vek da se iznova ponavlja reč „hvala“, ali dok postoji moj narod i dok postoji Srbija, trajaće i zahvalnost savezničkim medicinskim misijama koje su ovde vidale rane Srbima i našu nesreću učinile manjom, ne žaleći se i ne žaleći sebe.
Zanavek hvala i narodu Krfa, potomcima nesebičnih domaćina naših predaka.
Bratstvo grčkog i srpskog naroda, skovano tada za večnost, zauvek je utkano u naše biće, kao deo stradalne i junačke istorije Srbije zauvek.
Neka im je slava i hvala i neka su im laki prijateljska grčka zemlja i grčko more.

Izjavu predsednika Nikolića za Krfsku televiziju možete preuzeti sa linka https://goo.gl/Y2hk7A