Obraćanje predsednika Nikolića na Generalnoj skupštini UN-a

GOVOR PREDSEDNIKA REPUBLIKE SRBIJE Nj.E.g. TOMISLAVA NIKOLIĆA NA 70. ZASEDANjU GENERALNE SKUPŠTINE UJEDINjENIH NACIJA SEPTEMBAR 2015

Gospodine predsedniče,
Gospodine Generalni sekretaru,
Ekselencije,
Dame i gospodo,

Od osnivanja Ujedinjenih nacija proteklo je 70 godina. Živi se drugačije, sve je pretrpelo promene i reformisalo se, vreme je da izvršimo reformu Ujedinjenih nacija, a Vama, gospodine Liketoft, predlažem da se taj postupak ubrza za vreme Vašeg predsedavanja.
U istoriji UN možda nije bilo sednice GS koja je, kao ova, došla u pravo vreme. Protekla je godina koja je promenila mnogo toga. Otpočeli su razgovori o deblokadi Kube, do sada nezamislivi, postignut je sporazum koji vodi ukidanju sankcija Iranu. Izražavamo priznanje učesnicima u ovim istorijskim odlukama i ohrabrujemo ih da posao okončaju. Time bi ispunili višedecenijske želje i građana Srbije.
Svet danas ne liči na svet od juče i niko od nas ne sme da ostane ravnodušan pred tom činjenicom. Imali smo svet podeljen u blokove, bipolarni, ali nije nam bilo dobro pošto su polovi bili međusobno posvađani i uvek na domet najstrašnijih oružja. Nije dobro ni kada postoji samo jedna sila koja diplomatiju oružjem sprovodi ne obazirući se ni na koga, pa ni na UN.
Sebično gledajući da samo mi bolje živimo, prepustili smo narode i države ekstremnim verskim fanaticima, pa danas imamo ISIS i druge slične ekstremističke pokrete, koji predstavljaju pretnju za desetine miliona ljudi, a kod mnogih u svetu formiraju negativno mišljenje i o samom islamu u čije ime govore da nastupaju.
Nekada su, pored ostalih, dva bitna elementa određivala međunarodne odnose i međunarodnu politiku: pravo i moral. Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Vilson je posebno insistirao na tome, a najveći srpski pesnik Njegoš je to formulisao u svom spevu „Gorski vijenac“ na sledeći način:
„Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom“ i
„Vuk na ovcu svoje pravo ima ka tirjanin na slaba čovjeka,
Al tirjanstvu stati nogom za vrat, to je ljudska dužnost najsvetija“
Danas su, u suštini, pravni i moralni faktor izostavljeni iz međunarodne politike. Neretko se protivpravno pa i najnemoralnije postupanje predstavlja kao akt koji ima etičko i pravno pokriće. To se posebno čini kada nekoj velikoj sili, u ostvarenju njenih geopolitičkih ciljeva, smeta neka jasna pravna norma koja ne predviđa izuzetke, naprimer, neophodnost odluke Saveta bezbednosti. Zbog toga je međunarodno pravo, ali i elementarni moral koji mora da prati pravnu normu i njenu primenu, danas u dubokoj krizi. Dokazi su više nego evidentni a dosežu i do poslednje opasne krize velikih razmera koju neki nazivaju migraciona kriza, neki nova seoba naroda, kako kome odgovara.
Zabrinjava što retko kome pada na pamet da doprinese da se u svetu brže i lakše uspostavi mir i obezbedi privredni napredak svih, posebno zemalja u razvoju.
Dužni smo da se pogledamo u oči i iskreno sagledamo godinu iza nas. Da kažemo šta smo uradili u svojim državama, ali neki od nas da kažu i da li je njihovo delovanje pomoglo čovečanstvu ili je ugrozilo budućnost naše dece. Da li smo još uvek spremni da svoje govore započinjemo sa „Mi, narodi Ujedinjenih nacija“? Da li smo bliži miru i blagostanju ili slepo hrlimo u godinu sličnu 1939.oj, u kojoj je počela velika svetska tragedija koja je trajala 6 godina, i čije se posledice nikada neće moći ukloniti? Nekima od moćnih se čini da svetska ekonomska kriza nije dovoljno zaplašila našu decu i njihove roditelje, koriste najsavremenije oružje da bi ljude ostavili bez doma, bez države, da bi ih u strahu za goli život pokrenuli u seobe duge hiljadama kilometara. A u svetu nema za sve dovoljno hrane, vode i električne energije.
Odgovornost za sadašnja zbivanja nije na onima koji se u svojim državama bore protiv siromaštva kako bi stvorili uslove za život dostojan čoveka. Odgovornost nije na Srbiji koja otvara narodne kuhinje kako bi mnogima besplatno obezbedila jedini dnevni obrok. Odgovornost je na onima koji imaju najviše, bez obzira da li im je dao Bog ili sila kojom su iskorišćavali druge narode. Odgovornost je na onima koji na oružje potroše više nego sve siromašne zemlje zajedno za hranu. Odgovornost je na svima nama zato što o održivom razvoju ne možemo ni da razmišljamo ukoliko ne prihvatimo zajedničku odgovornost u vezi sa jednim od najvećih globalnih izazova, a to je iskorenjivanje ili makar ublažavanje siromaštva.
Često sebi postavljam pitanje kako roditelji izgledaju u očima svoje dece dok im govore kako su škola i znanje važni za budućnost i normalan život, dok ih ubeđuju da će u njihovom tanjiru jednom biti hrane, potrebno je samo da završe školovanje i steknu znanje.
Znanje se ne stiče u strahu, kada nema šta da se pojede, kada preti bolest, nezaposlenost roditelja, užasan strah od rata. Vi koji danas, ovde, predstavljate bogate i moćne mislite o tome dok uveče spuštate svoju decu u krevet u toploj sobi, mislite o tome i dok u toku dana donosite važne odluke. Vrede li profit, ili politička i vojna superiornost, toliko da prestanemo da budemo osetljivi na tuđe patnje i da nas savladaju niski nagoni? Pa mir i prosperitet ne smeju da budu privilegija za stanovnike samo nekih država, već pravo svih ljudi na Zemlji.
Zato računajte na našu pomoć u ostvarivanju svojih ideja, posebno ostvarivanja ciljeva agende o delovanju svih u interesu bolje budućnosti čovečanstva na principima koji obezbeđuju napredak i prosperitet za sve.
Održivi razvoj je koncept koji je očigledno prihvatila većina čovečanstva. Taj koncept predviđa postojanje globalne privrede koja povezuje sve delove sveta bazirane na poverenju, etici, jednakosti i podršci, ali to sve zajedno podrazumeva i globalno upravljanje kroz analizu i procenu rada vlada i kompanija. Kako svako upravljanje zahteva da unapred budu postavljena određena pravila, postavlja se pitanje ko će i gde da ih postavlja? Da li je moguće da pojedinci, ili grupe pojedinaca, predvide sve moguće pojave i događaje u budućnosti i da li je uopšte moguće kontrolisati pojave i događaje? Da li to konstituišemo novi svetski centar moći, koji ne sagledava specifičnosti pojedinaca, država, organizacija država i ima jedno rešenje za svaki problem? A šta sa činjenicom da neki postavljeni ciljevi neće odgovarati specifičnostima pojedinih zamalja? Ne smemo da previdimo da je nemoguće upravljati i kontrolisati živote svih ljudi, zato što je, navodno, opasno da svako radi šta hoće.
Epohalne promene načina života zahtevaju vreme za prilagođavanje, kako ne bi došlo do urušavanja osnovnih vrednosti. Svet je danas izvanredno povezan na čudesan, virtuelni način uz brzinu razmene informacija, protoka ljudi i robe koja dostiže nepojmljive razmere. A ljudi? Ljudi nikada nisu bili toliko otuđeni. U ogromnim gradovima, među milionima, ljudi umiru sami. Otuđuju se pojedinci, države, međunarodne organizacije. Svako ima razlog da se svađa sa drugim. Sve češće se odnosi među državama zasnivaju na nametanju volje jačeg, bogatijeg, razvijenijeg.
Nadajmo se da novo doba donosi neki novi početak, početak novog načina razmišljanja, koje će u osnovi biti, kao i uvek, u interesu ljudi, njihovih užih i širih zajednica. Svi smo svesni da to uopšte nije lako, jer savremeni način komunikacije može dovesti do nametnutog načina mišljenja u cilju ostvarenja određenih ideja koje nisu u interesu većine. Komformizam savremenog čoveka, borba za ostvarenje sve većih zahteva koji se postavljaju u svakodnevnom životu, strah od nezaposlenosti, teškog života u starosti, smanjuje želju za pružanjem otpora onome što danas već primetno ugrožava osnovna ljudska prava.
Danas je svet tragično podeljen na pojedince koji su enormno bogati i veliku većinu ljudi koji žive ispod granice ljudskog dostojanstva. Očigledno je 21. vek doba akumulacije i koncentracije ogromnog bogatstva od strane pojedinaca sa jedne strane i siromaštva i neizvesnosti sa druge strane. U bogate pojedince svrstavam i potpuno novu pojavu, generaciju povlašćenih menadžera, koji neopravdano i nemoralno zarađuju višestruko veće plate od zaposlenih.
Očigledno je da je sve više onih koji će se suprotstaviti toj pojavi, do tačke kada će dostići kritičnu masu čiji zahtevi moraju da budu prihvaćeni.
Želim sa ovog mesta, da uputim apel da zajedno učinimo napor ka ostvarivanju ravnomerne raspodele onoga što svet ima.

Uvažene kolege,

O jednom velikom izazovu, klimatskim promenama, i dalje ne razgovaramo obavezujuće, kao da posledice nisu vidljive na svakom koraku, kao da ne vidimo da i one dodatno povećavaju napetost uzrokovanu velikom nejednakošću, koja već postoji u svetu. Posledice onoga što smo činili i što činimo danas, najviše pogađaju najslabije, one zemlje koje bi tek trebalo da pokrenu industriju i obezbede bolji život svojih građana i opominju nas pred budućnošću čovečanstva. Većina zemalja u razvoju samo neznatno doprinosi globalnom zagrevanju; njima se mora pružiti mogućnost da se razvijaju pod uslovima pod kojima su drugi već postali razvijeni, čak i ako to znači veću emisiju štetnih gasova od one koju bogati mogu da podnesu. Moramo da razvijamo tehnologije koje će zemljama u razvoju omogućiti taj razvoj sa što odgovornijim odnosom prema životnoj sredini, a ne da nam emisija štetnih gasova i briga u vezi sa globalnim zagrevanjem budu izgovor za industrijsku stagnaciju zemalja u razvoju. Za razvoj postoje i moralni razlozi.
Zadatak političara treba da bude, s jedne strane, pružanje pune podrške naučnim aktivnostima, a s druge, usaglašen i koordiniran odgovor na klimatske promene i ekstremne vremenske situacije. Adaptacija i pripremanje odgovora države i društva na svaki mogući scenario, uključujući i onaj najgori, vidim kao naš osnovni i najvažniji cilj.
Srbija će kroz svoje državne i naučne institucije, poštujući relevantna međunarodna dokumenta, a pre svega Okvirnu konvenciju UN o promeni klime i Kjoto protokol, nastaviti da daje doprinos aktivnostima UN, i svim drugim, pre svega evropskim i regionalnim inicijativama u poslovima oko monitoringa klime i smanjenja negativnih uticaja klimatskih promena.
Srbija pozdravlja predstojeći Samit o klimatskim promenama koji će biti održan krajem godine u Parizu. Očekujte našu podršku i puni doprinos razmatranju ovog značajnog pitanja.
Bili smo i ostaćemo deo zajedničkog tima i aktivni učesnik u tom poslu, u nadi da će nauka što pre ponuditi jasne odgovore i nesumnjive dokaze, a politika najbolja i najbrža rešenja.
Možemo očekivati bolju budućnost samo uz prevazilaženje problema kao što su glad, ratovi i bolesti.
Zato Srbija aktivno učestvuje u mirovnim operacijama širom sveta i trudi se da što više pripadnika svoje vojske obuči i opremi za angažovanje na tako uzvišenom cilju.
Zato Srbija predsedava OEBS-om tako da dobija priznanja od svih, čak i onih koji se sukobljavaju između sebe.
Inače, moram da podsetim da je Srbija više od tri godine u statusu kandidata za članstvo u EU i nastavlja sa odlučnim merama kojima svoj sistem i praksu prilagođava standardima
Unije.

Dame i gospodo,

Državu čine teritorija, narod, jezici, kulturna baština. Srbija je jedina zemlja u Evropi, kojoj pored otimanja dela teritorije, proterivanja građana, nekažnjenog ubijanja i takozvane žetve organa, sada pokušavaju da otmu i kulturnu baštinu pod zaštitom UNESKO-a. Podsećam vas da su u martu 2004. godine Albanci na Kosovu i Metohiji, u prisustvu međunarodnih snaga KFOR, i sa sporadičnim otporom, uništili brojne hrišćanske pravoslavne hramove, pomoćne crkvene zgrade, konake, zvonike, manastirske biblioteke i arhive, najčešće podmetanjem požara, ili eksplozivnih naprava. To je samo bio brutalni i efikasni nastavak oštećivanja ili potpunog uništenja preko 140 pravoslavnih svetinja, koje se u periodu od dolaska misije UN i KFOR-a u junu mesecu 1999. godine odigravalo u kontinuitetu. U tom periodu su albanski teroristi sistematski uništavali tragove duhovnosti i kulture srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, tragove viševekovnog života Srba na Kosovu i Metohiji koji svoje postojanje na svojoj teritoriji svedoče manastirima i crkvama čiji temelji datiraju pre devetog veka. To su naše tapije u kamenu, svedočanstvo našeg postojanja na Kosovu i Metohiji.
Prema stavu 31. Konferencije UNESKO-a na Kosmetu je izvršen zločin prema kulturnoj baštini.
Na tako maloj teritoriji Kosmeta, upravo po standardima koje je UNESKO propisao, registrovana su 372 spomenika kulture srpskog naroda visoke vrednosti. Čak je 49 spomenika iz Srednjeg veka priznato kao evropska i svetska baština koja služi na ponos i čast čovečanstvu. Tačnije, služila mu je na ponos i čast. Neprocenjiva i neponovljiva umetnička i arhitektonska dela preživela su pet vekova turske vladavine, Balkanske ratove, Prvi i Drugi svetski rat. A evo ih, 2004. godine se divljački skrnave i ruše, zatrpavaju i preoravaju kao deo filigranski precizno urađene pripreme za događaje koji će uslediti 4 godine nakon divljačkog rušenja civilizacijskih hrišćanskih tekovina srpske kulture, a to je jednostrano proglašenje „Republike Kosovo“.
Na Kosovu se ne čuva samo srpska, čuva se evropska kultura, svetsko pamćenje, čuva se značajan korak civilizacijskog hoda čovekovog na čitavoj Zemlji. Zato je važno da čuvar svog i svetskog kulturnog blaga ostane Srbija kao punopravna članica organizacije UNESKO.
Dragi prijatelji,

U pokušaju da se falsifikuje istorija, nažalost uz podršku jednog broja zemalja, Albanija je u ime prištinske administracije podnela zahtev UNESKU da se srpska baština proglasi kosovskom, odnosno albanskom. Tako bi bio nagrađen onaj ko je strateški rušio manastire u nameri da marginalizuje važnost Kosmeta za Srbe i da na zgarištu tuđe istorije uspostavi nov etnički i kulturni identitet Kosmeta. Kako to sada sebe mogu da prepoznaju kao čuvare i zaštitnike oni koji su palili i uništavali sa jasnim ciljem izvan svih moralnih normi i usvojenih pravila na kojima UNESKO počiva?!
Ukoliko se, ipak, taj zahtev prihvati, stvara se opasan presedan i otvara se prostor za legalizovanje nasilja nad nacionalnim, kulturnim i verskim identitetom bilo kog naroda, bilo gde. Braneći pravo Srbije da, kao i u prethodnih 11 vekova, čuva i ponosno ističe svoje identitetsko kulturno nasleđe, braneći se od nečasne namere da se tuđa baština ukrade i pripiše drugome, mi branimo princip, osnovna načela na kojima počiva međunarodno pravo, ljudska pravda, princip na kom je ustrojen UNESKO. Zato apelujem na sve predsednike, da ne dozvolite da se srpskom narodu oduzme njegovo biće, otme njegova suština, njegova duhovna vertikala: manastiri na Kosovu i Metohiji i proglase kulturnom baštinom albanskog naroda na KiM. To prosto nije istina, nije istorijska i naučna činjenica. Nije pravda.
Narodi ne stiču istoriju i civilizaciju otimajući tuđe vekove postojanja ili potkupljujući Judinim srebrnjacima one kojima tuđa istorija ne znači ništa, čak im i ne smeta da jednom narodu, nama Srbima ovog puta, istrgnu i duhovne i kulturne korene na prostoru sa koga su nas fizički iselili. UN moraju da očuvaju kredibilitet i da se usprotive nepravdi i zlu koje bi Srbiji bilo naneto eventualnim prihvatanjem te inicijative. Siguran sam da ćete se, kao odgovorni državnici i časni ljudi, usprotiviti nepravdi i zlu koje bi bilo naneto Srbiji eventualnim prihvatanjem te nečasne inicijative i koje bi, u budućnosti, moglo kao domino efekat da se prelije i na druge narode i države.
Srbija razgovara sa predstavnicima administracije u Prištini, ispuniće sve obaveze iz Rezolucije 1244 Ujedinjenih nacija, sve obaveze iz do sada postignutih dogovora u Briselu, ali nikada, nikada neće priznati nezavisnost dela svoje teritorije za koji vezuje svoje postojanje, autonomne pokrajine Kosovo i Metohija.

Uvaženi prijatelji,

Najveći izazov danas je problem masovnih migracija sa Bliskog Istoka.
Znam da ne možemo sada i ovde da razmatramo uzroke i direktnu i indirektnu odgovornost za migrantsku krizu. To je pitanje od prvorazrednog značaja, i trebalo bi ga pokrenuti na jednom međunarodnom forumu koji bi okupio ugledne državnike i eminentne naučnike. Nema boljeg načina da se objektivno sagleda situacija i pruži odgovor i predlog za rešavanje tog kompleksnog problema. Jer, humanitarna katastrofa sa kojom se suočava svet, sada je samo posledica krize koja već četiri godine potresa Siriju bez adekvatnog odgovora međunarodne zajednice. Srbiji je možda teže nego ostalim zemljama starog kontinenta, zato što nema pristup zajedničkim fondovima.
Srbija se trudi da, uprkos teškoj ekonomskoj situaciji, obezbedi pristojan boravak i smeštaj izbeglih lica. Međutim ukoliko međunarodna zajednica, pre svih Evropska unija, ne učini konkretan napor da se problem reši, Jugoistočnoj Evropi preti još veća humanitarna katastrofa. Posledice toga niko ne može da predvidi, ali će se one sasvim sigurno odraziti ne samo na Evropu, već i na čitav svet. Što se tiče broja azilanata u Republici Srbiji, u periodu od 01. januara do 14. septembra ove godine evidentirano je ukupno 125.138 lica koja su stigla na teritoriju Srbije od kojih je samo 524 podnelo zahtev za azil. Želeo bih da skrenem Vašu pažnju na zabrinjavajuće ponašanje predstavnika vlasti u pojedinim državama, koje su podigle žičane i žilet ograde u nameri da getoiziraju azilante koji beže od rata i nemaštine. Takvo ponašanje je u suprotnosti sa Konvencijom o statusu izbeglica, i proklamovanom solidarnošću članica Evropske unije u vezi sa migrantima, i dodatno otežava situaciju onim zemljama koje poštuju međunarodno pravo i ponašaju se humano prema ljudima koje je zadesila nesreća.
Vlade pojedinih zemalja, članica Ujedinjenih nacija, ponašaju se kao da nikada nisu izašle iz ideologije koja je vladala do završetka Drugog svetskog rata i ruše teškom mukom postignutu krhku stabilnost na Balkanu kojoj je najviše doprinela Srbija.
Moja zemlja je još od 2008. godine suočena sa dubokom ekonomskom krizom.
Zato Srbija nije zemlja u kojoj izbeglice mogu da ostvare nešto više od sopstvene bezbednosti i mi ćemo im je pružati ne obazirući se na to što pojedine države intervenišu i protiv ljudi koji se nalaze na teritoriji Srbije. Naše shvatanje humanosti, naše saosećanje sa ugroženima, naša želja da im damo sve ono čega imamo više nego što nam je u ovom času potrebno, ništa od toga neće biti smanjeno. Naše granice su otvorene da ih primimo i da ih pustimo. Tu nam nije potreban nikakav zakon, takav smo narod. Srbija nije članica EU ali doslovno sprovodi u delo proklamovani princip solidarnosti koji je vrednosni temelj na kome bi bezuslovno trebalo da počiva sama EU. Ne znam kako se ovolika sebičnost, ponekad i mržnja prema onima koji nemaju ništa razvila kod pojedinaca. Sudeći po tome kako rukovodstva nekih država sve više gube nerve, situacija će biti samo gora.
Zato je potreban sveobuhvatni plan koji bi morao da se realizuje u najkraćem mogućem roku. Ako ga ne bude, migranti će se potpuno prepustiti krijumčarima ljudi. Pasivnost i sve nehumaniji odnos prema migrantima otvaraju tržište za krijumčare. Onda bi niz katastrofa, od Sredozemlja do Britanije, bio tragičan, a onu u kojoj je poginulo više od 800 ljudi pamtili bismo samo kao jednu u tom nizu.

Uvažene kolege,

Iako nije direktno učestvovala u sukobu devedesetih na području bivše Jugoslavije, koji je na sličan način iniciran i isceniran kao sukob u Siriji, Srbija je označena krivom. Čak je nedavno na sednici Saveta bezbednosti bila podneta rezolucija kojom bi se Srbi žigosali kao primer genocidnog naroda, iako takva tvrdnja za bilo koji narod u svetu nema opravdanja. Taj pokušaj se pokazao neuspešnim zahvaljujući onim članicama Saveta bezbednosti koje su svesne prave namere i želje inicijatora, kao i mogućih katastrofalnih posledica.
Kakvi smo to mi genocidni zločinci, da li o tome ili o dobrodušnim i velikodušnim domaćinima govore snimci migranata koji u regionu jedino u Srbiji ne deluju uplašeno i zabrinuto od postupaka naroda ili vlasti. Da li su se to građani Srbije promenili? Nisu. Građani Srbije svih nacionalnosti su oduvek, i tada i sada; humani ljudi, dobri domaćini i dobri susedi.

Srbija je danas, pored izbeglica iz Sirije, Avganistana, Pakistana, Iraka, domovina više stotina hiljada izbeglih i raseljenih lica sa područja bivše Jugoslavije, među kojima je najveći broj Srba, a ima i Bošnjaka, Hrvata, Roma i pripadnika drugih nacionalnosti. Deo tog stanovništva je otišao u treće zemlje, a deo je nastavio život u Srbiji. Još uvek se suočavamo sa posledicama tih migracionih promena koje su izmenile demografsku, socijalnu i svaku drugu strukturu naše države i društva.
Moja zemlja ni tada nije imala, a nema ni danas mnogo toga da ponudi nevoljnicima koji su napustili svoje domove. Podelila je ono malo što je imala.
Dame i gospodo,

Srbija kao zemlja koju je kriza mnogo pogodila, očekuje odgovorno i humano ponašanje članica UN. Trebalo bi da svi budemo svesni da će situacija u kojoj se nalazimo imati globalne posledice. Civilizacija se nalazi na prekretnici. Evropa je na velikim iskušenjima. Sada je vreme da pokaže da li je i dalje lučonoša u primeni ljudskih prava, poštovanju međunarodnog prava, ili će nastaviti da zatvara oči pred očiglednim duplim standardima i dopustiti da tekovine civilizacije važe samo za neke države i neke narode.
Ravnopravnost ne važi samo u odnosima između pojedinaca, već i odnosima među državama. Za ravnopravnost svih naroda su naši preci prolivali krv na mnogim bojnim poljima. Oni su se borili za to da mi imamo slobodu da kažemo svoje mišljenje i da naš stav ima moć da promeni stvari. Sloboda i ravnopravnost su temeljni principi proklamovani u Povelji Ujedinjenih nacija, brojnim međunarodnim aktima i nacionalnim ustavima, zato ne dozvolimo da ostanu samo reči na papiru.
Uvažene kolege,

Svojim odnosom prema temama na koje sam želeo da skrenem vašu pažnju, želeo sam u stvari da nas motivišem da u budućnosti pokažemo istinsku empatiju, solidarnost, odgovornost, i da neumorno gradimo istinski humanizam zajedno, upravo u organizaciji koja nas danas okuplja.
Želeo bih da se naredne godine sretnemo na ovom mestu sa drugačijim porukama, ako ne rešenim, a ono bar perspektivno načinjenim pomacima u rešavanju problema koji nas danas opterećuju. Da iz godine u godinu budemo bolji i da svet oseti da ideje slobode i ravnopravnosti, ideje humanog i pravednog društva nisu tek reči koje izgovaramo kao retoričke fraze, već istinska posvećenost da budu primenjene na našoj zajedničkoj planeti.

Hvala!