Obraćanje predsednika Nikolića u Savetu bezbednosti UN u Njujorku.

OBRAĆANjE
predsednika Republike Srbije Tomislava Nikolića na sednici SB UN posvećenoj radu UNMIK
Njujork, 27. maja 2014. godine

Hvala gospodine predsedniče,
Vaše ekselencije, dame i gospodo,

Gospodine predsedniče,
Dozvolite mi da vas pozdravim i da izrazim zahvalnost Predsedavajućem na sazivanju sednice Saveta bezbednosti o radu Privremene administracije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK) u periodu od 21. januara do 15. aprila ove godine, u skladu sa rezolucijom Saveta bezbednosti 1244 (1999). Srbija ima potpuno poverenje u UN i izuzetno ceni doprinos koji UN pružaju rešavanju brojnih otvorenih pitanja na KiM, čemu su sasvim sigurno doprinele i ove redovne kvartalne sednice o radu UNMIK, koje se sazivaju u skladu sa Rezolucijom 1244, jedinim važećim pravnim okvirom međunarodnog prisustva na ovom delu teritorije Srbije.
S obzirom na to da se prvi put obraćam Savetu bezbednosti dozvolite mi da se detaljnije osvrnem na dešavanja koja su uzrok problemima koje danas rešavamo, da bih na kraju konstatovao koje probleme možemo da rešimo zajedno.
Sa zadovoljstvom vam se obraćam kao šef države koja je u prethodnom periodu konkretnim postupcima, strpljivom i promišljenom državnom politikom, putem mukotrpnog dijaloga sa privremenim institucijama u Prištini, potvrdila iskrenost i istrajnost u prihvatanju kompromisnih rešenja za miran suživot svih stanovništva Kosova i Metohije. Uloženi napor državnog rukovodstva višestruko je veći, jer su se pregovori vodili pod izuzetno nepovoljnim uslovima za srpsku stranu, uz intenzivno i neskriveno promovisanje kosovske nezavisnosti, koja za Beograd predstavlja jednostrani akt secesije. Složićete se da u vođenju i očuvanju jedne države ne postoji veći izazov od ugroženog teritorijalnog suverentiteta i integriteta sa kojim je suočena mala država poput Srbije.
Dijalog sa Prištinom je vođen u nasleđenoj atmosferi sponzorisanja kosovske nezavisnosti koju, nažalost, zagovaraju pojedine uticajne države.
Ipak, u dijalogu sa predstavnicima privremenih institucija samouprave u Prištini, pod okriljem EU, ostvareni su zapaženi rezultati. Dozvolite da iskoristim priliku da se posebno zahvalim baronesi Ketrin Ešton, koja je, u ime EU, veoma strpljivo i mudro posredovala u razgovorima između Beograda i Prištine.
U aprilu ove godine, proteklo je tačno godinu dana od postizanja Briselskog sporazuma koji je označio „istinsku vododelnicu“ i novo poglavlje u odnosima Beograda i Prištine. Taj napredak pozdravio je čitav svet. Srbija je nedvosmisleno pokazala da je konstruktivan partner i da je spremna na kompromise u cilju stabilizacije i napretka čitavog regiona.
Uveren sam da je kontinuirano petnaestogodišnje statusno neutralno prisustvo UNMIK pod okriljem Rezolucije SB 1244 koja je podjednako obavezujuća i danas, poslednja brana od politike promocije jedostrano proglašene kosovske nezavisnosti. Kako smo u ranijim obraćanjima više puta upozoravali, ustanovljavanje kosovskog presedana uzrokovalo je poroznost državnih granica i otvorilo potencijalna i nova krizna žarišta, koja nisu zaobišla ni evropski kontinent. Sve ovo potvrđuje fundamentalnost principa na kojima počivaju Ujedinjene nacije, čijem je poštovanju i odbrani, zajedno sa Srbijom, posvećen veliki broj država članica Ujedinjenih nacija.
Međunarodno pravo ima svoje izvore u konvencijama, običajima i opšteprihvaćenim pravilima. Svaka odluka, bila ona pravedna ili ne, mora slediti neko pravilo ili propis, a postojanje međunarodnog prava garantuje pravnu sigurnost, ukida voluntarizam i arbitrarnost i obezbeđuje zakonitost. U suprotnom, savremena civilizacija se nimalo ne bi razlikovala od srednjovekovne i mi u tom slučaju ništa nebismo naučili iz prošlosti.
Međunarodni odnosi međutim takođe zavise od presedana koje pojedine zemlje nameću čak i silom. Takav presedan bio je i odvajanje Kosova i Metohije od Srbije. U našem slučaju desio se paradoks i napravljen je presedan za koji su tvrdili da se ne smatra presedanom. Onda se dogodio Krim, kada su se vlasti i narod Krima, proglašavajući nezavisnost, oslonile na „čuveni kosovski presedan koji su zemlje zapada same stvorile”.
Zapadni zvaničnici su odmah istakli da kosovski presedan predstavlja izuzetak što de fasto i de jure negira suštinu presedana – odluke koja predstavlja novo pravilo za slične ili analogne slučajeve u budućnosti.
Ukratko, očigledno je potrebno smisliti novu reč koja bi označavala presedan koji nije presedan. Takva pojava je, rekao bih, suprotna logici, negira naučna dostignuća, poštovanje međunarodnih pravila i poštovanja jednakosti svih država sveta, bilo da su male ili velike.
Teritorijalni integritet Srbije određen je Ustavom. U njemu stoji da je teritorija Republike Srbije jedinstvena i nedeljiva a da su njene granice nepovredive (član 8), kao i da je Pokrajina Kosovo i Metohija, kao suštinska autonomija, sastavni deo teritorije suverene države Srbije. Tako bi i ostalo da nije bilo kosovskog presedana, kojim je započela era doslednosti u nedoslednoj primeni međunarodnog prava. Veliki broj zemalja priznao je jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, odvojio jedan deo suverene teritorije, koji nije imao pravo na otcepljenje, a istovetne odluke drugih naroda, u istovetnim situacijama, proglasili su ništavim. Pravo i pravda ili moć?
Mi koji predstavljamo male države tražimo pravdu.
Srbija je uvek poštovala i bez izuzetka poštuje teritorijalni integritet svake države članice UN.
Sila bez pravde je za osudu. Treba dakle staviti zajedno pravdu i silu; i tako tumačiti da ono što je pravedno bude jako ili ono što je jako da bude pravedno. Srbija očekuje da se i u njenom slučaju primenjuje jednaka pravda i pravičnost, kao i na druge države.
Srbija ne priznaje jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije ali pregovara i pregovaraće u želji da svim stanovnicima Kosova i Metohije obezbedi mir i prosperitet. To je konstanta ove i svake buduće Vlade.
Da se razumemo, Srbija se metodom iznurivanja neće prinuditi da prizna jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. To nije, budite uvereni, kako neki tvrde, suočavanje sa svršenom stvari. Takav stav ne predstavlja isključivost, više je plod težnje za samoodržanjem. Niko od nas ne treba da očekuje da mirno i dobrovoljno učestvujemo u samouništenju.
Srbija je odlučna u borbi protiv afirmacije kosovske nezavisnosti, da nije, bojim se da bi opstanak kosovskih Srba bio prepušten na milost i nemilost „promenjene situacije na terenu“. Ne bi bilo pošteđenih od asimilacije ili konačnog egzodusa čime bi se zatro svaki trag njihovog postojanja.
Bogatstvo i snaga Srbije leži u spoju različitosti. U poštovanju i razumevanju drugih nacija. Preko dvadeset sedam nacija, kultura, jezika, čini nas u isto vreme jedinstvenim i raznovrsnim. Ustav Srbije predviđa da manjine imaju čak i više prava od građana srpske nacionalnosti. To bogatstvo odredilo je položaj Srbije, raskrsnica istoka i zapada, koja je stalno poprište sukoba različitih interesa izvan Srbije. Kreirani ili slučajni, ali tokom sukoba dešavali su se incidenti i bivali povod za ratna stradanja, patnje i pogibije.
Nikada međutim, do novije istorije, okolnosti nisu bile toliko komplikovane, i nije dolazilo do pogroma srpskog naroda, etničkog čišćenja, uništavanja njegovih svetinja i kulturnog dobra koji predstavlja svetsku kulturnu baštinu. Istovremeno, proglašeni smo jedinim krivcem.
Da li najveća krivica leži u odbrani naroda, čak i pripadnika albanske zajednice koji nisu bili spremni na zločine i mržnju, i zaštiti teritorije? Da li može loše vođenje spoljne politike, i neshvatanje međunarodnih odnosa i geostrateških interesa da se nazove krivicom?
Do povlačenja srpskih snaga sa dela svoje teritorije došlo je po Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, nakon sedamdeset osam dana bombardovanja koje je izvršeno bez odobrenja Saveta bezbednosti UN. U toku bombardovanja bačeno je 2300 raketnih projektila, korišćeni su zabranjeni oblici naoružanja sa radioaktivnim dodacima, uglavnom osiromašenim uranijumom (U – 238), kasetne bombe i granate sa grafito-elektromagnetnim punjenjem, koje su bacane na termoelektrane i energoobjekte. Bombardovanje rafinerija izazvalo je padanje crne kisele kiše, a nafta, naftni proizvodi i otrovne materije su zatrovale vodni sistem SRJ i drugih zemalja Balkana. Više od 5 miliona stanovnika je živelo bez struje i vode.
Uništeno je, ili ozbiljno razrušeno, oko 200 industrijskih preduzeća, 8 elektrana, objekti infrastrukture, među njima 82 mosta, 7 železničkih stanica, 6 aerodroma, mnoštvo puteva. Razrušeno je više od 40.000 stambenih objekata, 422 zgrade obrazovnih ustanova (škole, fakulteti, domovi), 48 medicinskih objekata (bolnice, poliklinike), zgrada Radio televizije Srbije, 74 TV predajnika. Razrušeno je oko 90 spomenika istorije i arhitekture, među njima 16 pravoslavnih i katoličkih manastira.
U toku bombardovanja poginulo je blizu 2000 civila, 7000 je ranjeno, među njima 30 procenata su deca. Više od 750.000 stanovnika SRJ su napustili svoje domove u traženju normalnog života van granica zemlje. Svaki četvrti, od ukupnog broja stanovnika, lišen je osnovnih sredstava za život. Konačna cifra štete do danas nije poznata, prema različitim procenama iznosi više desetina milijardi dolara.
Danas se ne žalim na nepravdu i bol koji su nam naneli. Ne negiram da postoji individualna odgovornost za zločine koji su počinjeni prema albanskom stanovništvu i insistiram da krivci odgovaraju.
Ali se ne slažem da je u sukobu države i separatista odgovorna samo jedna strana, suverena država. Ne žalim se i ne tražim plaćanje ratnih reparacija u klasičnom smislu, ali sve dok sam predsednik Srbije, pominjaću vam pravo Srbije na obeštećenje za ogromnu i nenadoknadivu štetu koja je načinjena na civilnim objektima i privredi. Međunarodna zajednica može da ispravi istorijsku nepravdu samo ako pomogne Srbiji da otkloni posledice bombardovanja, da obnovi infrastrukturu, privredu i javne i kulturne ustanove i institucije. Svakoga dana sve je veći broj zvaničnika zemalja koje su učestvovale u bombardovanju Srbije, koji takođe traže pravdu za Srbiju. Isuviše je velika šteta učinjena, da bi to Srbija mogla sama da otkloni.
Podigavši pregovore sa Prištinom na najviši nivo, odgovornošću i strpljenjem, potpisivanjem Briselskog sporazuma doveli smo do toga da zajednički život Srba, Albanaca i drugih naroda na Kosovu i Metohiji, prvi put posle bombardovanja, postane realnost. Sada je važnije nego ikada pre, da obe strane budu posvećene i iskrene u dijalogu, u suprotnom ćemo ideju mirnog zajedničkog života u budućnosti pretvoriti u prazno slovo na papiru.
Siguran sam da će nam u učvršćivanju poverenja dragocenu pomoć pružiti Evropska unija, posebno tokom daljih pregovora u Briselu, ali i u okviru evropskih integracija. Početak procesa pristupanja EU smatramo i velikim podsticajem za dalji rad na unapređivanju životnih uslova srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, sada već uvereni da će naš konstruktivan pristup negovanju evropskih vrednosti u srpskom društvu biti dostojno vrednovan. Činjenica da su 21. januara otpočeli pristupni pregovori i da je održan skrining za poglavlje 35 pokazuje da je Srbija svoje obaveze u implementaciji Briselskog sporazuma ispunjavala u predviđenim rokovima, a samom dijalogu pristupala u konstruktivnom duhu.
Ali, u Izveštaju čitamo da Kosovo vodi svoje pregovore sa EU u vezi sa sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju. Srbija nema mehanizam da to spreči, ali može da postavi pitanje: Da li je Evropska Unija zajednica država ili je zajednica država i paradržave? Da li će se opet desiti presedan koji nije predsedan? Prema tom presedanu Pokrajine svih država članica mogle bi da se kandiduju da i one postanu članice EU. Srbija smatra da u skladu sa Rezolucijom 1244, jedino UNMIK može u ime PIS da vodi razgovore o stabilizaciji i pridruživanju.
Evropska Unija mora da vodi računa o međunarodnom pravu, i pravilima iz kojih je i sama nastala, u suprotnom biće poljuljani sami temelji na kojima počiva. Ukoliko se donese odluka da Kosovo i Metohija samostalno pregovara sa EU, to bi evropsku porodicu odvelo u bezakonje, haos i opšti voluntarizam.
Da bismo u narednom periodu obezbedili što bolje rezultate primene Briselskog sporazuma, moramo da uspostavimo mnogo jasnija pravila i mnogo veće poverenje. Paralelno sa pregovorima, albanska strana je dodatno radila na izgradnji nezavisne države, sprovodeći, između ostalog, tzv. teror niskog intenziteta prema srpskom stanovništvu, što je potpuno neprihvatljivo za Srbiju.
Etnički zločin „niskog intenziteta” može biti dovoljan da uzrokuje ozbiljna ograničenja slobode kretanja Srba i drugih nealbanaca, čiji je život određen kompleksnim nizom manjih ograničenja (izbegavanje samostalnog putovanja ili putovanja noću, izbor mesta i vremena za obavljanje manjih dnevnih nabavki, ograničenja korišćenja srpskog jezika na javnim mestima, bezbedno pohađanje školske nastave, itd).
Javna osuda etnički motivisanih incidenata itekako bi mogla da doprinese međuetničkom dijalogu i toleranciji, te stvaranju svesti da budućnost leži u multietničnosti i prihvatanju povratnika iz redova druge etničke grupe.
Uvođenjem procedura i administrativnih prepreka onemogućen je povratak Srba. Od 1999. do danas na Kosovo i Metohiju se nije vratilo više od 5% od ukupnog broja prognanih Srba. Demografska slika je daleko od toliko hvaljene „multietničosti“ južne pokrajine. To je ispod svakog minimuma! Međunarodna zajednica nije izvršila jedan od glavnih zadataka koji proističu iz sadržine Rezolucije SB 1244, a to je obezbeđivanje slobodnog i neometanog održivog povratka svih izbeglih i raseljenih lica njihovim domovima na Kosovu i Metohiji.
Srbi i pripadnici drugih manjinskih zajednica na prostoru Kosova i Metohije još uvek se susreću sa problemima – i dalje je prisutno ograničavanje i onemogućavanje slobode kretanja, ugrožene su bezbednost i slobodna upotreba jezika, pristup institucijama, ostvarivanje prava učešća na izborima i prava glasa; ne postoje adekvatni mehanizmi za povraćaj uzurpirane imovine, ni za očuvanje imovine od ponovnog useljavanja nakon izvršenog prinudnog iseljenja; onemogućava se ulazak u nesmetan posed; ne postoji mogućnost slobodnog odabira mesta povratka, ni uslovi za održivi opstanak povratnika. Ako oni nekako i odluče da se vrate, lokalne zajednice čine sve da se ne osećaju prihvaćenim, ni prihvatljivim.
Evidentirano je osamnaest incidenata i napada na objekte i imovinu Srpske pravoslavne crkve, a došlo je i do novog talasa pretnji pravoslavnim hramovima, od ispisivanja grafita na Manastiru Visoki Dečani, pa do najave rušenja Hrama Hrista Spasa u Prištini.
Istovremeno, pozdravljamo odlučnu reakciju UNMIK, koji je odluku skupštine opštine Priština da se SPC oduzme pravo na korišćenje zemljišta na kome je podignut saborni pravoslani Hram Hrista Spasa u centru grada, proglasio za nevažeću. Na kraju, nastavljaju se konstantni pokušaji preimenovanja i zatiranja postojanja srpskog kulturnog i verskog nasleđa, nezakonito otuđenje imovine u vlasništvu Republike Srbije.
Sadašnji tretman manjinskih zajednica onemogućava njihov normalan život i predstavlja diskriminaciju u pristupu i uživanju bilo kog prava koje je regulisano pravnim propisima na snazi na Kosovu i Metohiji. Zakon protiv diskriminacije, koji je i sam Specijalni predstavnik UN na KiM proglasio, pruža posebnu zaštitu manjinskim zajednicama, propisuje zabranu svih oblika diskriminacije i štiti pojedinca ne samo od diskriminatornih akata javnih organa, već i od diskriminatornog ponašanja pravnih i fizičkih lica.
Nažalost, visoki kvalitet zakonskog teksta nisu pratile konkretne i adekvatne mere UNMIK i prištinskih institucija u njegovoj primeni, tako da postoji grubo kršenje zakona i svakodnevnih, drastičnih primera diskriminacije.
Izuzetno cenimo konstruktivan pristup UN i Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara Farida Zarifa, kao i organizacija koje rade pod kišobranom UN, kao što je EULEKS. Oni su stvorili uslove za zajednički rad svih strana na poboljšavanju životnih uslova za sve građane Kosova i Metohije i poštovanje njihovih ljudskih prava, nezavisno od njihove etničke pripadnosti. Verujem da ćete se složiti da neslaganja po pitanju statusa KiM, ne bi trebalo da bude prepreka naporima da svi zajedno konkretno delujemo u pravcu rešavanja praktičnih pitanja, koja Priština godinama zapostavlja.
Smatram, zato, da bi odluka o smanjenju obima UNMIK-a, redukovanje broja međunarodnog osoblja, direktno štetila Srbima na KiM u svakom smislu i uticala na kvalitet obavljanja poverenih aktivnosti Misije.
Zbog toga, ovde, pod krovom Ujedinjenih nacija, apelujem na UN da se odupru pokušajima marginalizacije misije UN na Kosovu i Metohiji i relativizaciji njene uloge u okviru celokupnog međunarodnog i bezbednosnog prisustva u Pokrajini. Budite i vidljiviji i efikasniji u svojoj misiji, dok zajednički radite sa drugim međunarodnim akterima, poput EULEKS, KFOR i OMIK koji, takođe, deluju pod okriljem Ujedinjenih nacija. U svetlu namera da se mandat ovih misija izmeni pod izgovorom promenjenog faktičkog stanja, navodno zbog postizanja Briselskog dogovora, ističem da takav argument ne može da zameni obavezujući karakter Rezolucije SB 1244.
U tom kontekstu, protivim se inicijativi da se pod izgovorom „preopterećenosti“ i bavljenjem drugim urgentnijim pitanjima prorede sednice SB posvećene KiM. Velika očekivanja kao i brojni zahtevi koji su postavljeni pred Beograd i Prištinu u realizaciji dogovorenih aranžmana u Briselu nalažu da se sednice održavaju nesmanjenom dinamikom, kako bi članice SB imale redovan uvid u stanje na terenu.
Naredni period ključan je u implementaciji dogovorenog i u daljoj normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. Zbog toga se mora odvijati pod budnim okom UN misije na Kosovu i Metohiji i SB UN.
Podržavamo inicijativu da se formira specijalni sud i kancelarija tužioca sa sedištem van teritorije Kosova i Metohije za sve procese koji će proisteći na osnovu rezultata istrage Specijalne istražne radne grupe. Srbija će pružiti punu podršku da krivci budu procesuirani, kao i do sada. Stabilnosti, međutim, ne doprinosi hapšenje kandidata za gradonačelnika Olivera Ivanovića. Očekujemo da se reši jedan problem na koji godinama upozoravamo – tajne optužnice. Navodni svedoci orkestrirano počinju da svedoče 15 godina nakon počinjenih zločina za koji je jedini dokaz – izjava. Ivanović, koji je u pritvoru u Kosovskoj Mitrovici, uhapšen je na osnovu baš takvih svedočenja. Takođe, Apelacioni sud nije dao objašnjenje zašto je prekoračen zakonski rok za odgovor na njegovu žalbu povodom određivanja pritvora.
Republika Srbija, još jednom, najoštrije protestuje zbog hapšenja Olivera Ivanovića i tražimo njegovo puštanje iz pritvora, kao i objašnjenje zašto je bio uhapšen u momentu pred održavanje izbora za gradonačelnika Severne Mitrovice na kojima je Ivanović bio jedan od kandidata.
Iako je ukupna situacija, kako se to navodi u Izveštaju za period od januara do aprila o.g, okarakterisana kao relativno stabilna, smatram da ovaj vremenski ograničen presek ne odražava opšte prilike na Kosovu i Metohiji. Njih odlikuje suštinski jaz između proklamovanih standarda o poštovanju ljudskih prava i stvarnog stanja. Razmatrajući opšte ocene iznete kroz statističke podatke, i to u ograničenom vremenskom periodu, čini mi se da zaboravljamo da je samo jedna iskra, kao što se desilo u slučaju martovskog pogroma 2004. godine, dovoljna da eskaliraju postojeće latentne tenzije.
Uprkos kontinuiranom međunarodnom prisustvu, nekažnjivost, relativizacija i depersonalizacija zločina počinjenih od 1999. godine do danas, šalju lošu poruku, poruku straha Srbima i drugim narodima na KiM. To znači da zlodela prolaze nekažnjeno, a ohrabrju se dalji napadi, jer ostaju izvan domašaja pravde. Uočavamo da prištinske institucije i međunarodna zajednica, nakon svega, nisu učinile gotovo ništa da zaštite kosmetske Srbe i druge nealbanace, posebno interno raseljena lica.
Srbija je ohrabrila svoje sunarodnike na Kosovu i Metohiji da glasaju na lokalnim izborima. Da osnaženi legitimitetom, pod krovom Zajednice srpskih opština, čije osnivanje je predviđeno sporazumom u Briselu, osiguraju svoj opstanak i ostvaruju svoja prava i interese. Da kroz spremnost na pomirenje, uprkos svim ovim godinama života u strahu i neizvesnosti, imaju veru da je suživot sa Albancima, možda, ipak, moguć.
Privremene institucije iz Prištine su, međutim, pripremajući se za izbore, činile sve da Srbima ospore biračko pravo. Poziv prognanima da glasaju na obrascima, sa obeležjem nezavisne države, koja je to postala proterujući ih sa njihovih vekovnih ognjišta, njih četvrtinu miliona, predstavlja primer vrhunskog licemerja i provokacije!
Manipulacijom biračkim spiskovima Priština je pokušala da utvrdi novu, prisilno izmenjenu etničku strukturu i tako direktno utiče na rezultate glasanja. Pored svih datih obećanja i isticanja posvećenosti ideji multietičnosti kao demokratske vrednosti i ljudskih prava, Priština je u praksi dosledno sprovodila mere koje obeshrabruju i odvraćaju kosmetske Srbe da učestvuju u javnom životu na KiM.
Neprihvatljivi su jednostrani potezi Prištine koja je najavom revizije izbornih pravila na štetu Srba i raseljenih lica obesmislila legitimitet predstojećih parlamentarnih izbora zakazanim za 8. juni o.g. Ovog puta Beograd će, nakon pažljivog razmatranja, odlučiti da li da pozove kosmetske Srbe. Zahtevamo od Prištine da ispuni elementarni preduslov: da omogući jednako pravo glasa bez diskriminacije kosmetskim Srbima i drugim manjinama na Kosovu i Metohiji, a na koje ukazuje i Izveštaj o radu UNMIK o kome danas raspravljamo!

Ponašanje Prištine, primećuje i Misija OEBS na KiM, u direktnoj je suprotnosti sa njenom proklamovanom spremnošću i otvorenošću za jačanjem međusobnog poverenja svih zajednica na KiM, a što je cilj dijaloga u koji Srbija mnogo ulaže.
Apelujemo, zato, na partnere i prijatelje u Ujedinjenim nacijama da svim snagama podrže i utiču na stvaranje uslova da brojne manjinske zajednice budu ravnopravno zastupljene u svim institucijama, bez preglasavanja, što nalaže i Deklaracija UN o pravima pripadnika nacionalnim ili etničkim, verskim i jezičkim manjinama gde „unapređenje i zaštita prava lica, nacionalnih, etničkih, verskih ili jezičkih manjina doprinosi političkoj i društvenoj stabilnosti država gde oni žive“.
Ugroženo je ostvarivanje imovinskih prava Srba. Ostaju nerešeni predmeti falsifikovanih kupoprodajnih ugovora. Masovno se odbacuju tužbeni zahtevi Srba za naknadu štete za uništenu imovinu. Sve to upućuje na selektivnu primenu propisa i pravila.
Pitanje manjinskih prava svakako uključuje i pitanje povratka imovine pripadnicima nealbanskih zajednica na Kosovu i Metohiji, među kojima Srbi čine većinu. Pored toga, ostaje otvoreno i pitanje imovine države Srbije i imovine SPC.
Pravni mehanizmi uspostavljeni od strane UNMIK i EULEKS radi rešavanja imovinskih pitanja, pomoći sudovima u smanjivanju broja nerešenih pitanja i pružanja adekvatne zaštite pojedincima u slučajevima kršenja ljudskih prava, na našu veliku žalost, nisu dali adekvatne rezultate: ova vrsta parničnih predmeta čini 40% od ukupnog broja nezavršenih predmeta pred sudovima na KiM. Pored toga, problem velikog broja falsifikovanih dokumenata o vlasništvu takođe onemogućava ostvarivanje prava na imovinu. Pred Kosovskom agencijom za imovinu inicirano je oko 40.000 postupaka za povraćaj uzurpiranog zemljišta, dok je prema nezvaničnim podacima gotovo 700.000 parcela zauzeto. Jedan od problema koji utiče na mogućnost povraćaja poseda jeste nedostatak adekvatne zaštite posle izvršenja iseljenja usled ponovnog nezakonitog zauzimanja imovine.
Interesantno je i zapažanje u vezi sa eksproprijacijom imovine Srba na Kosovu i Metohiji (odnosi se na eksproprijaciju koja se vrši na osnovu odluke tzv. kosovskih vlasti, a radi izgradnje autoputa). U opštini Gračanica, na primer, od 213 eksproprijacija, u 170 slučajeva eksproprisana imovina pripada Srbima.
Poštovani članovi Saveta bezbednosti,
Nedavno smo dobili informacije o namerama privremenih institucija samouprave da promene pravni status Kombinata „Trepča“, čiji je većinski vlasnik Republika Srbija, i koji zapošljava veliki broj pripadnika srpske zajednice na Kosovu i Metohiji.
Donošenje novog zakona kojim bi se promenila vlasnička struktura i pravni status Kombinata „Trepča“ predstavlja nedvosmisleno još jedan jednostrani potez Prištine koji bi za direktnu posledicu mogao imati i promenu prava i statusa „Trepčinih“ radnika, pripadnika srpske i drugih nealbanskih zajednica na Kosovu i Metohiji.
To je još jedan pokušaj nezakonitog otuđenja imovine Republike Srbije i kršenje osnovnih principa prava vlasništva.
Promenom zakonske regulative bila bi ukinuta prava poverilaca i nejasno je u ovom trenutku kako bi se rešilo pitanje njihovih potraživanja, s obzirom na to da su samo poverioci koji su prijavili svoja potraživanja prema Kombinatu „Trepča“ preko Upravljačkog tima za uspostavljanje ZSO, podneli prijave za naplatu više od 268 miliona evra.
Ovde takođe primećujemo da se menjaju zakoni u oblastima koje će tek biti predmet dijaloga. Takvim postupcima Priština pokazuje svoju nedoslednost i nepoštovanje postignutih dogovora. Ovo nije jedina oblast u kojoj se zakoni menjaju pre nego što je o njoj pregovarano u Briselu. S druge strane, u oblastima u kojima je postignut dogovor o izmeni pravnog okvira kako bi se moglo nastaviti sa formiranjem Zajednice Srpskih Opština, a na šta se Priština obavezala, do danas nije pokazala političku volju ni da započne ovaj proces, kao prvi korak u ostvarenju dogovorenog.
Gospodine predsedniče,
Poštovani članovi Saveta bezbednosti,
Pod izgovorom da očuva mir, prištinska strana zvecka oružjem. Radi se o najavi formiranja takozvanih oružanih snaga Kosova. Ovim se ne narušava samo dijalog u koji strpljivo ulažemo, već se najteže krše odredbe rezolucije Saveta bezbednosti 1244 (1999). Rezolucija predviđa da međunarodne snage snose odgovornost za održavanje bezbednog okruženja za sve stanovnike Pokrajine, samim tim isključena je mogućnost formiranja takozvanih oružanih snaga. Ovakva najava predstavlja ne samo pretnju stabilnosti u Srbiji i regionu, već i ozbiljno podriva autoritet i ulogu Ujedinjenih nacija u očuvanju međunarodnog mira i bezbednosti. Ovim povodom, generalni sekretar UN Ban Ki-mun istakao je da Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 (1999) ostaje jedini pravni okvir za kontinuirano međunarodno bezbednosno prisustvo na Kosovu i Metohiji, čiji je mandat jasno određen.
Podsećam da su Kosovske bezbednosne snage nastale na temeljima Oslobodilačke vojske Kosova, paravojne formacije koja je, tokom rata na Kosmetu, predvodila terorističke akcije i učestvovala u organizovanom kriminalu. Iako je namera međunarodne zajednice bila da smiri situaciju na terenu, razoružavanjem OVK i transformacijom u bezbednosne strukture, napravila je propust: umesto da kazni, dala je podršku separatizmu, nastavku političkog nasilja i etničke mržnje.
Pitam vas: da li bezbednosne snage, čiji su pripadnici deo kriminalnog miljea i međunarodnog terorizma, mogu da budu oslonac u regionalnim i kolektivnim bezbednosnim okvirima? Da li će međunarodna zajednica dati „zeleno svetlo“ ovakvom aktu, posebno imajući u vidu da je najavljeno osnivanje Specijalnog suda za zločine koje su, prema izveštaju specijalnog izvestioca Saveta Evrope Dika Martija, počinili upravo pripadnici OVK trgujući ljudskim organima.
Podrška Parlamentarne skupština Saveta Evrope Martijevom izveštaju, iza koje stoji ogromna većina glasova članica već je dovoljno snažna opomena međunarodnoj zajednici i svim institucijama da građani na Kosovu i Metohiji u takvim strukturama ne mogu da vide zaštitu, već samo pretnju i nesigurnost. Za formiranje i funkcionisanje oružanih snaga Kosova ne postoji pravni osnov. S druge strane, podsećam da je Rezolucijom SB UN 1244, međunarodna zajednica pristala na povratak naših snaga na Kosmet.
U svetlu najavljene rekonfiguracije EULEKS, želeo bih da podsetim da prema rezoluciji Saveta bezbednosti 1244 (1999) UNMIK ima isključiva izvršna i legislativna ovlašćenja na Kosovu i Metohiji, upravo zbog čega je za angažovanje EULEKS bio potreban pristanak UN.
EULEKS je dobio legitimitet na osnovu Predsedničkog saopštenja SB UN od 26. novembra 2008. godine pod uslovom da deluje u skladu sa rezolucijom Saveta bezbednosti 1244 (1999), unutar statusno neutralnog okvira UN.
Iako su na taj način nadležnosti UNMIK u oblasti policije, carine i pravosuđa gotovo u celosti prenete na EULEKS, ne može se reći da je UNMIK zamenjen misijom EULEKS.
Zbog toga bi rekonstrukcija EULEKS morala biti izvršena u saradnji sa UNMIK i UN i uz njihovo odobrenje i saglasnost. Povodom prenosa ovlašćenja na privremene institucije u Prištini, uveren sam da će se svi ovde prisutni saglasiti da se nadležnosti rezervisane za Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara UN mogu prenositi na privremene institucije, samo uz njegovo ovlašćenje. Činjenica da su te nadležnosti bile poverene EULEKS ni na koji način ne umanjuje ovlašćenja i odgovornost Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara UN. Prenos nadležnosti EULEKS na privremene institucije u Prištini je štetan i nepravičan i nema rezona da se s jedne strane Srbija ne pita, a sa druge strane je odgovorna za sprovođenje Briselskog sporazuma.
Gospodine Predsedavajući,
Ne zaboravimo da se iza svih naših govora, izveštaja i istupanja nalaze ljudi koji jedino žele da imaju normalne uslove za život svojih porodica. Da rade. Da školuju svoju decu. Da im obezbede srećno detinjstvo i bezbednu budućnost. Da uživaju sva prava koja im pripadaju. Ne dozvolimo da se izveštaji o stanju na Kosovu i Metohiji pretvore u brojke. Ljudi nisu brojke. Neka svaka sazvana sednica posvećena radu UNMIK bude prilika da utvrdimo koliko smo pomogli tamošnjem stanovništvu da bolje živi. Nisam siguran da su se stekli uslovi za smanjenje interesa Saveta bezbednosti za ovu temu. Ne kažem da napredak nije postignut, ali cilj nam još izmiče.
Uvažavajući legitimne interese albanskog, srpskog i ostalog stanovništva Kosova i Metohije i uz puno poštovanje mandata Ujedinjenih nacija, Srbija će nastaviti dijalog do zajedničkog i održivog rešenja. Očekujem od UNMIK i svih međunarodnih aktera da nastave da rade u nesmanjenom obimu i intenzitetu, a od Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara još angažovaniji pristup.
Jer, jedino takvim postavljanjem možemo doprineti stvaranju uslova za trajno pomirenje i pronalaženje konačnog rešenja pitanja Kosova i Metohije.
Gospodine predsedniče,
Prema izveštaju Saveta Evrope, pod nazivom Nehumano postupanje prema ljudima i nezakonita trgovina ljudskim organima na Kosovu, na Kosovu je pre, tokom i neposredno nakon konflikta iz 1999. kidnapovano na stotine Srba koji su upućeni u tajne logore u Republici Albaniji. Mnogi od njih su odvođeni na prisilne operacije vađenja telesnih organa, nekada in vivo, a potom likvidirani. Ti organi su onda prodavani na međunarodnom crnom tržištu. Glavni istražitelj navoda iz izveštaja Dika Martija, međunarodni tužilac Klint Vilijamson, ima obiman dosije o zločinima pripadnika bivše OVK i očekuje se da ga preda sudijama posebnog Tribunala koji će se baviti nalazima švajcarskog senatora.
U dosijeu međunarodnog tužioca nalaze imena 120 rukovodilaca OVK, za koje se očekuje da budu optuženi za nestanak 320 Srba u regiji Orahovca, Drenice i Metohije
Pošto je Srbija učinila sve u postupku rasvetljavanja i procesuiranja svih koji su počinili zločine nad albanskim stanovništvom na Kosovu, s pravom očekuje da se utvrdi puna istina i kazne svi odgovorni za ovaj stravični ratni zločin počinjen nad Srbima na Kosovu i Metohiji.
Porodice srpskih žrtava imaju jednaka prava na zadovoljenje pravde kao i ostale žrtve zločina na teritoriji bivše Jugoslavije tokom devedesetih godina prošlog veka.
Za istorijsko pomirenje dva naroda i sveobuhvatno rešenje za problem Kosova neophodno je da obe strane naprave ustupke. Mi smo naš deo uradili i nastavićemo dijalog sa nesmanjenim intenzitetom i maksimalnom konstruktivnošću. Priština međutim mora da bude svesna da nema trajnog sveobuhvatnog rešenja bez dogovora sa Srbijom i odluke Saveta bezbednosti UN. Petnaest godina je prošlo od oružanog konflikta na Kosovu i Metohija.
Umesto da se još živi u prošlosti, međusobno se optužujući, vreme je da se nađe održivo rešenje za budućnost dva naroda. Naša ruka je otvorena i ispružena. Zbog naše i njihove dece.
Uvaženi članovi Saveta,
Srbiju je prošle nedelje pogodila katastrofalna poplava, jedna od najvećih koja je zadesila Evropu u proteklih sto godina. Ta elementarna nepogoda je odnela više desetina života, potopila gradove, manja mesta, uništila obradive površine, privredu i nanela neprocenjivu štetu. Da bi smanjili razmere katastrofe, građani su se odazvali pozivu svoje vlade, ispoljivši visok stepen solidarnosti i hrabro i prisebno se borili da se spase ono što se spasti moglo. Nažalost, uprkos ogromnoj volji i želji, uništeno ne možemo obnoviti sami. Potrebna nam je pomoć, kako bismo građanima omogućili da obnove ono što su izgubili, ponove poljoprivredne radove, tamo gde je to moguće, a tamo gde nije, da im se pomogne da preguraju godinu i sledeću počnu u normalnim uslovima. Dobili ste DVD na kome je prikazan deo tragedije koja je pogodila Srbiju, molim vas da pogledate snimke. Čovek nije ponizan, ako traži pomoć, ali je veliki samo ako pomoć pruži.
Izražavam zahvalnost svim državama i narodima koji su pomogli, ili će u narednom periodu pomoći Srbiji da prevaziđe tragediju i razaranja nastala katastrofalnom poplavom. Ne tražimo od drugih ono što nemaju, već samo deo onoga što imaju više od svojih potreba. To malo više, za nas je mnogo i neophodno nam je... jer šta je smisao života osim da pokažemo saosećanje i volju da pomognemo drugima...
Hvala vam.