OBRAĆANjE PREDSEDNIKA REPUBLIKE AMBASADORIMA AKREDITOVANIM U BEOGRADU POVODOM PREDLOGA ALBANIJE DA TZV. REPUBLIKA KOSOVO POSTANE ČLANICA ORGANIZACIJE UNESKO

Vaše ekselencije,
Dame i gospodo,

Pozvao sam vas danas da bih vam najneposrednije predočio sa kakvim se ozbiljnim problemom suočava Srbija, naš region u celini, Evropa, ali i ostali svet.
Radi se o predlogu da tzv. Republika Kosovo postane članica organizacije UNESKO.
Nekom od vas će se učiniti da preterujem kada kažem da se radi o problemu koji tangira zemlje sa svih kontinenata. Pokušaću da ovim svojim izlaganjem dočaram složenost i ozbiljnost ovog pitanja, koje je poslednjih nedelja uvećalo našu brigu o tome da li će se ikada naći pravi put za stabilizovanje odnosa Beograda i Prištine, i njihovog postavljanja na trajne osnove koje bi proizvodile korist za obe strane podjednako ili bar približno tome.
Svi vi dobro znate da pravi dogovor dve suprostavljene strane može biti samo onaj koji se istinski, svesrdno i uz racionalna objašnjenja prihvata bez ozlojeđenosti bilo koje od pregovaračkih strana. Svaki dogovor koji je nametnut ili skrojen da stvara trajno nezadovoljstvo bilo koje strane, u stvari, i nije dogovor, već rasadnik budućeg sukoba. Kad god to bilo.
Svi vi, takođe, vrlo dobro znate da se fundamentalni raskol između Beograda i Prištine dogodio jednostranom odlukom prištinskih vlasti da proglase novu albansku državu na srpskoj teritoriji. Dakle, sve ovo sa čim se danas suočavamo produkt je najobičnije secesije.
Poznato nam je da pojedine zemlje to tako ne tumače, jer se ne radi o njihovim teritorijama, ali je, verujem, svima jasno da je to tako.
Svako se može setiti da je pre ove jednostrane secesije, 1999.g. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija usvojio rezoluciju 1244 kojom je priznat i naglašen suverenitet Srbije nad Kosovom i Metohijom. Sve što je kasnije usledilo, politički je promišljano na osnovu ove nerazrušive premise. Mislim na države koje su striktno poštovale međunarodno pravo, Povelju UN i sledstveno tome odluke njenog glavnog egzekutivnog organa odgovornog za međunarodni mir i bezbednost – Saveta bezbednosti.
I danas, većina čovečanstva polazi od ovih osnovnih odredbi i ne želi da ohrabri separatizme i jednostrano proglašavanje država na teritorijama zemalja članica UN.
U želji da učini veliki napor u pravcu mira, 2012. godine Srbija je odlučila da, posredstvom Evropske unije, krene putem pregovora i usaglašavanja, a sve to radi obezbeđenja normalnog i boljeg života za sve stanovnike na Kosovu i Metohiji. Brisel je izabran kao prestonica u kojoj će se SVA PITANjA, ponavljam sva pitanja, odnosa Beograda i Prištine staviti na sto i o njima pregovarati u dobroj veri.
A, šta se danas događa? Posle poznatog Briselskog sporazuma iz aprila 2013. godine i drugih koji su usledili, Srbija je izvršavala preuzete obaveze i ne žali truda da ih ispuni u potpunosti. Jedno od pitanja koja su stavljana na samom početku na sto, bilo je osnivanje Zajednice srpskih opština, ali i regulisanje imovinskih pitanja uopšte, a odvojeno povraćaj imanja koja su na Kosovu i Metohiji od vajkada pripadala Srpskoj pravoslavnoj crkvi, o čemu svedoče Ktitorske povelje kao validni pravni srednjovekovni dokumenti o svojini.
Srpska strana je od otvaranja ovih pregovora ukazivala da se oni nikako ne mogu uspešno okončati bez konačnog dogovora o položaju SPC i odgovarajuće zaštite svih njenih hramova i pratećih objekata. Govoreno je bezbroj puta da se kulturna baština srpskog naroda, stvarana duže od jednog milenijuma na Kosovu i Metohiji, ne sme nikako otuđivati od onoga kome po zakonima prirode i važećeg međunarodnog prava i pripada.
Srbija je jedina zemlja u Evropi kojoj, pored otimanja dela teritorije, proterivanja građana, nekažnjenog ubijanja i takozvane žetve organa, sada pokušavaju da otmu i kulturnu baštinu pod zaštitom UNESKO.
Ova baština je povezana sa živom istorijom i vekovnim prisustvom srpskog naroda na ovim prostorima. Stoga su napadi na srpsku baštinu od 1999. godine, čiji smo svedoci svi bili, napadi na identitet Srba i imaju direktan uticaj na njihov osećaj sigurnosti i prihvaćenosti u lokalnoj sredini. Sve ovo je deo procesa menjanja istorijskih činjenica u cilju marginalizacije i eliminisanja Srba i Srbije iz istorije Kosova i Metohije. Ovo istovremeno otkriva i šta je u osnovi nastojanja Kosova u pravcu članstva u UNESKO, iako se to nastoji drugačije predstaviti od strane njegovih promotera.
Evidentan je drastičan raskorak između deklarativnog zalaganja i stvarnog postupanja Prištine po pitanju zaštite srpskog kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji. Primeri iz prakse to najbolje potvrđuju. Od juna 1999. godine, dakle posle prestanka oružanih sukoba, do danas, 236 crkava, manastira i drugih objekata u vlasništvu Srpske pravoslavne crkve, kao i kulturno-istorijskih spomenika bili su mete napada. Od njih čak 61 ima status spomenika kulture, a 18 je od izuzetnog značaja za državu Srbiju. Neke od njih su - Crkva Bogorodice Odigitrije iz 1315. godine, Crkva svetog Nikole iz 1331. godine, Crkva svetog Spasa iz 1348. godine, te manastir i isposnica sv. Petra Koriškog sa početka 13. veka.
Na prostoru Kosova i Metohije uništena su 174 verska objekta, 33 kulturno-istorijska spomenika, pokradeno je više od 10.000 ikona, crkveno-umetničkih i bogoslužbenih predmeta. Uništeno je ili oštećeno 5.261 nadgrobnih spomenika na 256 srpskih pravoslavnih grobalja, a na više od 50 njih ne postoji nijedan čitav spomenik.
Južno od Ibra nije ostao čitav nijedan spomenik iz srpske istorije. Rušeni su spomenici Milošu Obiliću, caru Lazaru, Vuku Karadžiću, Dositeju Obradoviću, Petru Petroviću Njegošu i mnogim drugim velikanima srpske istorije i kulture. Koliko daleko se išlo u uništavanju svega što na bilo koji način podseća na vekove srpskog prisustva na Kosovu i Metohiji svedoči da je u selu Nerodimlje, kod Uroševca, 1999. godine, posečen bor za koga se veruje da ga je srpski srednjovekovni vladar car Dušan tu zasadio svojom rukom 1336. godine. Ni u jednom gradu južno od Ibra danas nema naziva ulice sa imenom ličnosti iz srpske istorije.

Vaše ekselencije,

Najpre da nas podsetim na najznačajnija međunarodna dokumenta koja su pravni osnov po kom je Republika Srbija jedina pozvana da štiti, obnavlja i čuva svoju kulturnu baštinu na Kosovu i Metohiji:
- Konvencija za zaštitu kulturnih dobara u slučaju oružanih sukoba iz 1954. godine, poznata i kao Haška konvencija, zatim,
- Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244, aneks 2, tačka 6 kojom se utvrđuje (citiram) „održavanje prisustva (misli se na oružane snage i ekspertske timove) na mestima srpske baštine“(završen citat), potom
- Zajednički dokument SRJ i UNMIK-a kojima se potvrđuje (citiram): „Volja za primenom relevantnih odredbi Haške konvencije“ (kraj citata).
Dalje – Praktična primena zaštite i očuvanja kulturnih dobara koja se sprovodi na osnovu Evropske konvencije o očuvanju arhitektonske baštine iz 1985. godine čiji smo i mi potpisnici od 2001. godine, najzad
- Zakon o zaštiti spomenika kulture donet za Kosovo i Metohiju 1977. godine koji je validan jer uvažava UNMIK-ovu naredbu broj 1999 / 24 kojom se na Kosovu i Metohiji primenjuju zakoni od pre
22. marta 1989. godine.
Da ne pominjem neotuđivo pravo vlasništva zemljišta i građevina kao pravni osnov. Registrovana kulturna dobra Srbije su, u bezmalo 80 procenata, u vlasništvu SPC i Republike Srbije.
Na posletku, za svaku državu i pojedinca najrečitija je Vankuverska deklaracija iz 1976. godine koja brani pravo svake zemlje (citiram) „da sa punim suverenitetom bude baštinik sebi svojstvenih kulturnih vrednosti koje su plod cele njene istorije. To je pravo svako zemlje, jer se njena prošlost, sadašnjost i budućnost identifikuju sa njenom kulturnom baštinom.“ Nema nikakvog osnova ni razloga da se ovo i ovakvo pravo prenese na drugu zemlju, etničku grupu, neki drugi narod.
Dozvolite mi da vam predočim hronologiju napora da se sačuva srpska srednjovekovna baština od dolaska međunarodnih snaga na prostor Kosova i Metohije do martovskog pogroma 2004. godine koji je priča za sebe.
Prva misija UNESKO dolazi na KiM neposredno posle bombardovanja SR Jugoslavije, već 22. jula 1999. godine. Tada je Kolin Kajzer u svom izveštaju tražio da se od kulturnih dobara zaštite samo islamske građevine, odnosno otomansko nasleđe iako su, od zaštićenih spomenika kulture, do tada stradala 3 otomanska, 2 albanska i 57 srpskih spomenika. Drugu misiju UNESKO, koja je iste godine bila na KiM od 1. do 30. novembra predvodio je Ros Borat koji opet ne navodi u svom izveštaju srušene srpske manastire i predlaže sredstva isključivo za 5 spomenika otomanskog porekla za koje bi brigu trebalo da preuzme UNESKO. Kao predvodnik treće misije na KiM gotovo istovetan izveštaj podnosi i profesor Karlo Blazi čiju misiju su činili šef misije Mustafa Turman Osman i ko-šefovi gospođa Edi Šukriju i Gonzalo Rataman, bez ijednog stručnjaka iz Srbije. Istini i pravdi za volju, nijedan od ova tri izveštaja formalno nije usvojen u organima UNESKO, ali oni su dolazili do međunarodne javnosti, te se sticao utisak da su na KiM stradali samo i isključivo spomenici koji ne pripadaju srpskom kulturnom diskursu, što je bilo i još uvek je daleko od svake istine.
U dokumentu o osnivanju Koordinacionog centra, avgusta 2001. godine, tada Savezna vlada i Vlada Republike Srbije na ovo telo prenele su nadležnosti službe za zaštitu spomenika kulture na Kosovu i Metohiji.
Pozivajući se na Hašku konvenciju, tokom 2001. godine Koordinacioni centar je tražio od UNMIK-a da se zaustave vandalizmi i skrnavljenja srpske baštine. Naredne godine od UNMIK-a je tražena saglasnost za hitnu sanaciju Pećke patrijaršije i fresaka u srpskoj srednjovekovnoj crkvi kod Rudnika. UNMIK odgovara, aprila 2002. godine, da se po ovim pitanjima Koordinacioni centar obrati Ministarsvu za kulturu i sport privremene vlade Kosova što je u suprotnosti sa neutralnim stavom UNMIK-a, Rezolucijom 1244, Vankuverskom deklaracijom, a što je potvrđeno i na Konferenciji UNESKO o unapređenju saradnje u jugoustočnoj Evropi održanoj 4. i 5. aprila u Parizu, gde je predstavniku samoproglašene Republike Kosovo bilo osporeno učešće u radu UNESKO.
U Koordinacionom centru se osniva Sektor za kulturnu baštinu sa zadatkom da se spreči dalje urušavanje i propadanje i da se saniraju posledice vandalizma u dogovoru i po zahevu SPC i lokalnih samouprava. UNMIK, međutim, nije odobravao stručnu verifikaciju činjeničnog stanja na terenu i preduzimanje sanacionih radova. Primera radi, pokušaj obnove manastira Zočište onemogućeno je tako što je lokalno albansko stanovništvo, odmah po završetku molitve za obnovu, spalilo ostatke ovog jedinstvenog spomenika kulture srpskog naroda. Isto se dogodilo u manastiru Svetih Arhangela kod Prizrena koji je ugrožen podmetanjem eksploziva.
U publikaciji UNESKO, objavljenoj u jesen 2002. godine, pisano je o rušenju samo albanskih, a nijednog srpskog spomenika kulture. Na reakciju Koordinacionog centra stiglo je izvinjenje UNESKA, sa objašnjenjem da su takve podatke dobili u izveštajima koje su koristili. Nije nam poznato ni ko je slao podatke, izveštaje (osim tri misije iz 1999. i 2000. godine o kojima je bilo reči) niti da li je UNESKO štampao novu, ispravljenu publikaciju koja bi kružila po međunarodnoj javnosti kao što je prethodna, ma koliko netačna i uprkos svakoj pravdi, bila dostupna i svakako stvarala lažnu sliku o stanju na Kosmetu.
Indikativno je da u Savetu bezbednosti do 2004. godine nijedan izvestilac nije ni pominjao vandalizme, pljačkanja i uništavanje srpske i evropske srednjovekovne baštine.
Na poziv Koordinacionog centra 13. maja 2002. godine generalni sekretar UNESKO Koićiro Macura odgovara da će poslati krajem maja francuskog eksperta za srednji vek jer je najviše postradalih spomenika iz ovog perioda. UNMIK je uporno odlagao ovu posetu do koje, na kraju, nije ni došlo.
Odgovoran i posvećen, gospodin Macura pokušava da pošalje i treću misiju UNESKO, ali UNMIK, izgovorima koji su neprihvatljivi, stalno odlaže njihov dolazak. I pored sve dobre volje i energije koju generalni sekretar UNESKO, gospodin Macura iskazuje, a na kojoj smo mu zauvek zahvalni, nastavilo se nekažnjeno skrnavljenje jedinstvene i neponovljive srednjovekovne evropske baštine srpskog kulturnog nasleđa. Nije bilo načina da im oni kojima pripadaju – ekspertski timovi Republike Srbije – priđu i saniraju, što je tek nedopustivo i nerazumljivo.
Pokušan je i novi popis kulturne baštine pod okriljem UNMIK-a u dokumentu „Pregled aktivnosti za kulturu UNMIK-a, referat 251/01“, a pod neveštim izgovorom da prethodni nije učinjen po međunarodnim standardima što je, razume se krajnje netačno, i sa tendencijom da se izostave sve porušene srpske svetinje kao da nisu vekovima postojale i da se menjaju titulari. A princip zaštite spomenika i kulturnih dobara podrazumeva jednako postupanje u popisu i zaštiti sa svim spomenicima kulture – ilirskim, rimskim, vizantijskim, pravoslavnim i katoličkim, srpskim, turskim, albanskim, jevrejskim – bez diskriminacije. Ni UNMIK ni privremene vlasti na KiM ne mogu menjati listu spomenika kulture utvrđenu evropskim standardima, brisati stare i unositi nove, osim na osnovu zakona i arbitraže UNESKO.
Srpski srednjovekovni spomenici nisu rušeni samo tokom oružanih sukoba, već pre i posle njih, što svedoči o nameri i promišljenom postupanju. Na Kosmetu se planski vrši zatiranje materijalnih dokaza o postojanju Srba na ovom prostoru sa ciljem da se izvrši falsifikovanje istorije i da se stvori nov državni, nacionalni i kulturni identitet, koji podrazumeva potpuni nestanak svega što ceo milenijum svedoči o srpskom prisustvu.
To planirano zatiranje spomeničkih materijalnih dokaza o vekovnom nastajanju i usponu srpske države i duhovnosti na tlu KiM svoju kulminaciju dostiže pre 11 godina.
Moram da vas podsetim na užas koji se dogodio marta 2004. godine, na sinhronizovane i orkestrirane divljačke napade na srpsko stanovništvo na Kosovu i Metohiji, uz nezapamćeno uništavanje svega što je srpsko, uključujući naše verske objekte i kulturna dobra koja datiraju iz srednjeg veka.
U tri dana nasilja Albanaca nad Srbima 17. 18. i 19. marta 2004. godine ubijeno je desetoro Srba, teško povređeno preko 900 ljudi, proterano preko 4000 Srba iz šest gradova i devet sela. Srušeno je i zapaljeno 35 crkava i manastira (od čega 18 spomenika od posebnog kulturnog značaja), 935 srpskih objekata, od kojih 738 srpskih kuća, 10 javnih objekata, škola, pošta i domova zdravlja.
Sve ovo se desilo i pored prisustva 38 000 vojnika KFOR-a iz 39 zemalja, kao i 8000 UN policajaca iz 52 zemlje.
Oskrnavljena su mnoga groblja, a u crkvama je nestao ili oštećen veliki broj vrednih ikona i drugih crkvenih relikvija, kao i knjiga krštenih, venčanih i umrlih koje su artefakti o vekovnom postojanju Srba na ovim prostorima.
O ovome je svedočio i tadašnji generalni sekretar UN Kofi Anan na sednici Saveta bezbednosti održanoj 18. marta 2004. godine rekavši da je (citiram) „namerno ciljanje verskih objekata, kao što su crkve, groblja i manastiri, sramotno i nedopustivo“ (kraj citata).
Tadašnji generalni direktor UNESKO Koićiro Macura, aprila 2004. godine uputio je misiju visokih stručnjaka da procene štetu počinjenu divljanjem Albanaca na Kosovu i Metohiji. Macura je (citiram) „oštro osudio napade na bogatu kulturnu zaostavštinu u Pokrajini, saopštavajući da nisu samo uništavani spomenici, već pamćenje i kulturni identitet.“ (kraj citata)
Moram da citiram još dva paragrafa koje je generalni direktor UNESKO, gospodin Macura uključio u svoj izveštaj posle martovskog pogroma 2004. godine gde kaže da bi (citiram) „aspekt zaštitne misije UNESKO mogao podrazumevati publikaciju materijala o kulturnim bogatstvima Kosova, koja nisu dovoljno poznata izvan tog regiona, uprkos činjenici da su po mnogo čemu jedinstvena. Značajno je pomenuti da je uništenje dveju Budinih statua iz Bamijana u Avganistanu pre nekoliko godina privuklo mnogo veću pažnju medija i javnosti od uništenja kosovske Crkve Bogorodice Ljeviške u Prizrenu, koja se, sa umetničkog i istorijskog stanovišta, u potpunosti može meriti sa ovim azijskim spomenicima. Šire uvažavanje univerzalnog značaja kosovske baštine, koja je oličenje važnog aspekta vizantijske civilizacije, predstavljalo bi dodatnu zaštitnu meru. U tom smislu, možda bi najdragocenije bilo pokretanje projekta informisanja i publikacije od strane UNESKO.“ (kraj citata) kao i da bi (citiram) „što hitnije, međunarodno priznanje najvažnijih spomenika na Kosovu bilo poruka potencijalnim vandalima, koji možda pripremaju dalje uništavanje ovog kulturnog nasleđa.“ (kraj citata)
Na sve ovo Macura je preporučio obrazovanje (citiram) „sistema godišnjeg nadzora kulturne baštine na Kosovu i Metohiji posredstvom stalnog komiteta eksperata UNESKO“. (kraj citata)

Dame i gospodo,

Da li mislite da je posle svega navedenog ispravno i prirodno da organizacija čiji je čelni čovek davao ovakve preporuke i ocene prihvati za člana nekog ko je besprizorno uništavao tuđu kulturnu baštinu? Zamislite da se u vašim zemljama najdraža kulturna baština preda u ruke nekome ko je nije stvarao i ko je u bezbroj navrata pokušavao da je satre! To bi bilo isto kao da ste „vuku dali jagnje na čuvanje“.
Molim vas da se o ovome iskreno zamislite kako biste shvatili kakve su muke snašle nas Srbe, jer nam se preti oduzimanjem nečega što nam je najdraže, nečega što je u srži naše duhovnosti, identiteta i trajanja.
Ni nakon bestijalnog pogroma iz 2004. godine, bezbednosni incidenti usmereni ka kulturnom nasleđu srpskog naroda ne jenjavaju.
Izveštaj Misije OEBS na Kosovu i Metohiji iz marta 2014. godine, pod nazivom „Izazovi u zaštiti nepokretnih materijalnih kulturnih dobara na Kosovu“ , pozivajući se na podatke kosovske policije, navodi da je (citiram) „2011, 2012. i 2013. godine, došlo do porasta broja bezbednosnih incidenata na lokalitetima kulturne baštine u odnosu na prethodne godine“. (kraj citata) Konstatuje se da povećan broj bezbednosnih incidenata pogađa, pre svega, baštinu Srpske pravoslavne crkve. Kao što sam Izveštaj navodi (citiram) „broj hapšenja i krivičnog gonjenja, kao odgovor na bezbednosne incidente od strane kosovske policije i pravosuđa je nizak“.
Osim toga, OEBS je uočio da su (citiram) „počinioci većine incidenata usmerenih na lokalitete verske i kulturne baštine nepoznati i stoga u sudovima i nije bilo suđenja za takve slučajeve“ i da „iako tužioci imaju obavezu da redovno prate razvoj istraga o nanošenju štete lokalitetima kulturne baštine, oni tu dužnost najčešće ne ispunjavaju.“ (kraj citata)
Zar ih ova činjenica napisana od strane UNMIK-a sama po sebi ne diskredituje, zar nije dovoljan argument za odbijanje prijema samozvane Republike Kosovo u UNESKO? Ovo je ilustracija pravog stanja. Rečju – ne postoji politička volja ni spremnost privremenih institucija na Kosmetu da se počinioci ovakvih vandalskih akata privedu pravdi. Ovako se šalje jasna poruka da će uništavanje svega srpskog na Kosmetu ostati nekažnjeno. Zašto se onda ne bi nastavilo i u budućnosti?
I nastavilo se. Dok prvaci samozvane države Kosovo na sva usta uveravaju svet kako su spremni i dovoljno civilizovani da postanu članica organizacije UNESKO, u sredu, 14. oktobra albanski vandali kamenovali su Crkvu uspenja Presvete Bogoradice u Orahovcu, odmah nakon završene svete liturgije. Bilo je to pre nepunih 48 sati od ovog našeg današnjeg susreta. Vest je emitovana u srpskim elektronskim medijima, ali je nije preuzeo nijedan svetski. Tako je međunarodna javnost, kao i svih ovih godina, opet ostala uskraćena za važnu informaciju. Ako ne mogu da zaustave svoje vandale u jeku kampanje koju vode ne bi li bili primljeni u UNESKO, šta li će biti posle? Šta god govorili, stvarnost ih demantuje.
Delovanje Srpske pravoslavna crkve u Pokrajini odvija se u izuzetno teškim uslovima, a pored organizovanog, etnički i verski motivisanog nasilja i uništavanja srpskog pravoslavnog nasleđa, bez presedana u novijoj istoriji Evrope, brojni su i primeri drastičnog ugrožavanja ljudskih i verskih prava, slobode kretanja i rada pravoslavnog sveštenstva i pravoslavnog stanovništva na Kosovu i Metohiji.
Četiri bisera svetske baštine: manastir Dečani, Pećka patrijaršija, Gračanica i Crkva bogorodice Ljeviške i dalje se nalaze na UNESKO-voj listi svetske baštine u opasnosti. U opasnosti su upravo od onih koji danas traže članstvo u UNESKO. Iz Prištine se ni danas ne mogu čuti reči osude ovakvih zločina niti spremnosti da se njihovi počinioci pronađu i kazne.
Posebno je zabrinjavajuće što se po zaštićenim spomenicima kulture još uvek vide parole takozvane Oslobodilačke vojske Kosova i pretnje Srbima, a u novije vreme, i grafiti kojima se veliča organizacija Islamska država i budući kalifat, i to u momentu kada međunarodna zajednica ulaže tolike napore na suprotstavljanju ovom zlu. Snimci uništavanja kulturne i verske baštine na Bliskom istoku od strane ISIS-a obišli su čitav svet i nailaze, s razlogom, na zgražanje i oštru osudu svetske javnosti koja ovaj čin ocenjuje kao teroristički akt. Slično tome su i albanski ekstremisti, podržani od strane svojih prvaka, lomili i palili srpske kuće, škole, bolnice i crkve na Kosovu i Metohiji, posebno u martu 2004 godine, i time se hvalili. I taj aspekt likovanja u rušilačkim vandalskim pohodima, trebalo bi ozbiljno uzeti u obzir kada se razmišlja ko to sebe preporučuje za čuvara srpske i svetske baštine.
Nažalost, sada gledamo slike monstruoznih uništavanja drevne Palmire, koju je po predanju osnovao biblijski car Solomon, a koja je neprocenjivo blago svetske kulturne baštine UNESKO. Te slike su, putem medija, obišle planetu i sa razlogom izazvale zgražavanje i oštru osudu međunarodne zajednice. Irina Bokova je rekla da je „ovo uništavanje novi ratni zločin i nepovratni gubitak za sirijski narod i čovečanstvo. “
Zato UNESKO kontinuirano izražava osudu i ogorčenje povodom uništavanja spomenika izuzetne univerzalne vrednosti od strane islamskih ekstremista i terorističkih grupa, što je potvrđeno i nedavno usvojenom Bonskom deklaracijom. Republika Srbija snažno osuđuje skrnavljenje verskih objekata bilo koje vere, bilo gde na svetu.
Da li bi, sa druge strane, vinovnici skrnavljenja i zatiranja srpske kulturne i hrišćanske baštine na Kosovu i Metohiji trebalo da budu nagrađeni članstvom u organizaciji UNESKO?
Utoliko, ili naročito zbog toga, licemerno zvuči objašnjenje svih koji kažu da će prijemom Kosova u UNESKO, srpska kulturna baština biti bolje zaštićena, jer niko ni iz jedne od srpskih crkava ili manastira nije tražio ni takvu zaštitu, ni takvu podršku. Naprotiv.
Na Kosovu se ne čuva samo srpska, čuva se evropska kultura, svetsko pamćenje, čuva se značajan korak civilizacijskog hoda čovekovog na čitavoj Zemlji. Zato je važno da čuvar svog i svetskog kulturnog blaga ostane Srbija kao punopravna članica organizacije UNESKO.
Pravna neutemeljenost zahteva za prijem Kosova u UNESKO proizilazi pre svega iz činjenice da je Kosovo i Metohija, shodno i dalje važećoj i pravno obavezujućoj rezoluciji SB UN 1244 iz 1999. godune i Ustavnom okviru za privremenu samoupravu na Kosovu, teritorija u sastavu Republike Srbije pod upravom Ujedinjenih nacija.
Podsećam da Aneks 2, paragraf 6 rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 određuje da će (citiram) „usaglašenom broju jugoslovenskog i srpskog osoblja biti dozvoljeno da se vrate na KiM“ (kraj citata). A usaglašeno je da na Kosovu i Metohiji budu prisutni stotine a ne hiljade, dakle do 1000 pripadnika snaga Srbije, kojima bi jedini zadatak bio da čuvaju srpsku baštinu. Ovaj dogovor, koji je još uvek na snazi, Srbija do sada nije koristila.
Rezolucija SB UN 1244 reafirmiše (citiram) „suverenitet i teritorijalni integritet Savezne Republike Jugoslavije [sada Republike Srbije] i drugih država regiona“ i predviđa „političko rešenje za kosovsku krizu zasnovano na principima Rezolucije.“ (kraj citata)
Pitanje Kosova i Metohije je i dalje na dnevnom redu SB UN, što potvrđuju redovne, kvartalne sednice SB UN na ovu temu. Takođe, na Kosovu i Metohiji i dalje deluje privremena administracija Ujedinjenih nacija na čelu sa specijalnim predstavnikom generalnog sekretara UN (UNMIK).
Razume se, nije dovoljno samo zatiranje vekovnog prisustva Srba na prostorima Kosova i Metohije. U cilju stvaranja istorijski neutemeljenog, lažnog nacionalnog i kulturnog identiteta samoproklamovane Republike Kosovo na tlu svete srpske zemlje, ide se i korak dalje, pa gde god stignu i gde god im se dozvoli, srpsku baštinu na KiM definišu kao „kosovsko-albansku“ što ona nije ni po istorijskim dokumentima, ni po pravu, ni po pravdi. Izvrtanje istorijske građe i istorijskih činjenica ide dotle da se dinastija Nemanjića preimenuje u albansko prezime Nimani i slično, što sve ukazuje na nezabeleženu besprizornost u falsifikovanju istorije.

Ekselencije,
Kao što Vam je poznato, Srbija je pokazala konstruktivnost i spremnost da se sva otvorena pitanja, u interesu unapređenja života ljudi na Kosovu i Metohiji, rešavaju u okviru dijaloga koji se, pod pokroviteljstvom EU, vodi u Briselu. Do sada su nalažena obostrano prihvatljiva rešenja za kompleksna pitanja u oblastima pravosuđa, energetike i telekomunikacija, ali mnoga druga pitanja tek će biti predmet razmatranja, uključujući i pitanje statusa imovine Srpske pravoslavne crkve i zaštite srpske kulturne baštine.
U tom smislu, jednostrani potezi poput zahteva za prijem Kosova u UNESKO nisu u interesu očuvanja podsticajne atmosfere za dijalog koji se vodi uz posredovanje EU, a u kome su postignuti dogovori izuzetno važni za stabilizaciju prilika u regionu i normalizaciju odnosa.
Razmatranje zahteva za prijem Kosova u UNESKO bi, u tom kontekstu, imalo izrazito negativan uticaj na dijalog koji je u delikatnoj fazi. Ono bi faktički onemogućilo da se i po pitanju srpske kulturne baštine kroz dijalog postigne obostrano prihvatljivo rešenje. Reč je o jednom od, za nas, najosetljivijih pitanja, s obzirom da se radi o kulturnom i verskom nasleđu izuzetne duhovne i civilizacijske vrednosti, koje datira još iz IX veka.
Takođe, razmatranje pitanja članstva Kosova u organizaciji UNESKO vodi podelama među članstvom i politizaciji samog UNESKA, suprotno osnovnim principima, misiji i duhu Organizacije, a negativno se odražava i na trend stabilizacije prilika u regionu na njegovom putu evropskih integracija.
Ovo su sve razlozi zbog kojih sada nije momenat za razmatranje zahteva o prijemu Kosova u UNESKO. Sva ova pitanja trebalo bi da budu regulisana kroz dijalog, a ne kroz jednostrane akte koji neće doprineti našem zajedničkom cilju stvaranja uslova za normalan život svih stanovnika na Kosovu i Metohiji i nesmetanu integraciju regiona u EU.
Želeo bih da skrenem pažnju na knjigu koja se nalazi ispred vas, pod nazivom „Hrišćanska baština na Kosovu i Metohiji - istorijska i duhovna postojbina srpskog naroda“, koju poklanjam šefovima Vaših država, odnosno međunarodnih organizacija .
Ova monografija je detaljno svedočanstvo ne samo o jedinstvenoj umetničkoj snazi i lepoti srednjovekovnih hrišćanskih svetinja, doprinosu srpske kulture svetskoj, već i o vekovnim naporima Srbije i Srpske pravoslavne crkve u stvaranju i održavanju duhovnog i kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji i značaja koje ono ima, ne samo za moju zemlju i njen narod, već i za čitav civilizovani svet.

Dame i gospodo,
Srpsko nasleđe na Kosmetu ne pripada nijednom vremenu i nijednoj generaciji. Pripada svima i zauvek. Pripada čovečanstvu.
Svoje izlaganje završavam rečima jednog od najuvaženijih vizantologa i profesora umetnosti i arhitekture na Univerzitetu Prinston koji je u uglednom londonskom časopisu objavio tekst o stradanju srednjovekovne hrišćanske baštine na Kosmetu. Profesor Slobodan Ćurčić zaključuje: (citiram) „Nije važno da li ste Albanac ili Srbin. Ove crkve i manastiri pripadaju svima, one su deo evropskog nasleđa. Trebalo bi da se ljutimo zbog toga onoliko koliko bismo se naljutili kada bi Francuzi uništili Mona Lizu.“
Želeo bih da vas zamolim za još nekoliko minuta Vaše pažnje. Pogledaćemo kratak video snimak pod nazivom „Zašto Kosovo ne može da bude u organizaciji UNESKO“. Ovaj zapis vam takođe poklanjam kao dokument koji svedoči i ilustruje moje današnje obraćanje.

HVALA!