Pokušaj revizije Prvog svetskog rata, usamljen glas ili nešto više?

 

Istraživalo se i pisalo o Velikom ratu, oružanom sukobu ogromnih razmera koji je potresao ceo svet. Do skora, istoričari nisu imali suprotstavljena mišljenja o tome zašto je do rata došlo, ko su krivci, a ko njegove žrtve. Bilo je živih svedoka, ponosnih starina pred kojima nisu mogle da budu napisane ili izgovorene laži. Skovana su opstajala prijateljstva između država i naroda za koja se mislilo da su večita, jednom zauvek.

Međutim, u poslednje vreme čuju se glasovi onih koji tadašnje činjenice stavljaju u kontekst današnjeg vremena, govoreći o Vidovdanskom atentatu kao o terorističkom aktu, koji je izazvao Prvi svetski rat. Te tendencije, koliko god izgledale beznačajne, površne i vredne prezira, ne mogu nas ostaviti ravnodušnim.Po svemu sudeći, na delu je novi pokušaj da se Srbija nepravedno i neosnovano proglasi apriornim krivcem, koji je više puta u istoriji uzrokovao svetske nedaće. Otvara se prostor da stvarni krivci operu savest i krvave ruke i skinu krivicu sa svojih pleća.

Po treći put u rasponu od jednog veka, Srbija nekome smeta. Tendencije revidiranja istorije, izmišljanjem terorističkog akta kao razloga za početak Prvog svetskog rata, aludiraju da je Srbija uvukla veliki deo sveta u destrukciju ogromnih razmera. Da li će to pobednice dozvoliti? Da li su žrtve pravedne borbe za slobodu uzaludne? Mi nemamo pravo da ostanemo nemi, makar se ta laž oličila u jednom jedinom glasu.

Iz mnoštva događaja trebalo bi izdvojiti one najmarkantnije koji objašnjavaju zašto je došlo do Prvog svetskog rata, sagledavajući ga iz različitih uglova. Svakoj akciji prethodi misao, a katastrofi Prvog svetskog rata prethodila je želja i stremljenje pojedinih državnika da u cilju obezbeđivanja boljeg života svojih građana, pregaze druge narode. Po njihovom uverenju, tu manje vrednu populaciju treba neutralisati na putu ostvarenja „pravednih“ ciljeva. Da je to tačno vidimo iz ispoljenog prezira prema „malim“ narodima tokom aneksione i sarajavske krize. 

Podsetimo se kratko istorijskih činjenica o Prvom svetskom ratu i njegovim uzrocima iz brojne domaće i strane literature.

Suprotnosti među velikim evropskim silama su postale vidljive krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, posebno u oblasti istočnog Sredozemlja severne Afrike i Balkana. Osnova te težnje je ponovna raspodela kolonija  prvenstveno na ekonomskom, političkom i vojnostrateškom polju. Balkansko područje moralo je biti upleteno u borbu evropskih sila.

O rezultatima Berlinskog kongresa predsednik američkog udruženja istoričara Carlton J.H. Hayes je izjavio:

"Prije 1878 imalo smo Istočno pitanje o jednom bolesniku (Turska), a nakon 1878 imamo nekoliko manijaka pošto je Berlinski kongres odveo Balkance u ludilo".

Veliko je pitanje kako bi Evropa izgledala danas da je Srbija ostala u vazalnom odnosu prema Austrougarskoj, kakav je imala u vreme vladavine kralja Milana. Setimo se nepovoljnih spoljnotrgoviniskih aranžmana i železničke konvencije, prihvatanja okupacije Bosne i katastrofalnog tajnog sporazuma kralja sa Bečom. Istini za volju, Milan je zahvaljujući tome isposlovao krunu i mnoge lične povlastice. Njegovim povlačenjem, nestalnom politikom kralja Aleksandra i stupanjem na presto Petra Prvog nakon majskog prevrata, okrenuo se točak istorije. Srbija se okreće rešavanju svojih unutrašnjih pitanja i menja odnos prema Austro-ugarskoj. 

Dakle, uvod u Prvi svetski rat bila je aneksija Bosne i Hercegovine, sa ciljem Austro-ugarske monarhije da osvoji nekadašnje teritorije Osmanskog carstva i da slomi srpski otpor i potpuno neutrališe, asimiluje i marginalizuje Srbiju i srpsku naciju na teritoriji Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Stare Srbije, Srbije, Makedonije.  

Pripreme Austro-ugarske i Nemačke za rat trajale su više od šest godina. U vojnom smislu te dve sile bile su nenadmašne. Momenat sukoba je izabrala Nemačka, dopustivši i podstakavši svog saveznika Austro-ugarsku da neopravdano napadne Srbiju povodom atentata na prestolonaslednika Ferdinanda. Pokušaj da se Srbija poveže sa tim, bio je bezuspešan. Ultimatum Srbiji i objava rata, već su dobro poznato opšte mesto. 

Austro-ugarski vojni plan bio je da se Srbija pregazi pre no što bi se Rusija, kojoj je za izvršenje mobilizacije trebalo više nedelja, mogla da pojavi na poprištu s nadmoćnijim snagama.

Austrougarska vojska je napala Srbiju čija se vojska branila na planini Cer. Bitka je počela 12. avgusta 1914. godine. Tokom naredne dve nedelje Srbi su ne samo slomili austrougarsku ofanzivu, nego su celu njihovu vojsku naterali na povlačenje. Posledica toga je da je Austrougarska morala da drži značajan broj vojnika na frontu sa Srbijom, što je oslabilo njene pozicije protiv Rusije.

O blistavim pobedama Srba reči hvale rekao je i Žozef Žofr, francuski maršal: „Delikatni manevri na Ceru i Kolubari, vođeni sa sigurnim prosuđivanjem, sa slobodom duha i snagom koji ispoljavaju majstorstvo srpskog komandovanja-zaslužuju da zauzmu sjajno mesto u našim strategijskim studijama. “

Ako je atentat koji je počinila Mlada Bosna teroristički čin zbog koga je izbio Prvi svetski rat zašto nije izbio posle atentata na Franju Josifa. Atentatoru, Oberdanku, kome je od austrijanaca izrečena smrtna kazna, je 1882. g. podignut u Veneciji 1912. g. spomenik, i pravljen mu je čitav kult. Kada je Italijan Sterle objavio spis u kome veliča Oberdanka, bio je osuđen u Beču na 5 god. robije, što je izazvalo demostracije u Italiji i zatvaranje univerziteta u Rimu. Imajući u vidu da je okupator isti (aneksija Bosne i Hercegovine od strane Beča izvršena je 1908.g.), po ugledu na ”Mladu Italiju”  nastala i ”Mlada Bosna”. 

1912. u Mađarskom parlamentu izvršen je atentat na grofa Tisu, 1913. rumunski nacionalisti izvode atentat bombom u Debrecinu, Dojčić u Zagrebu pokušava atentat na komesara Skerleca, a maja sledeće, 1914. g., godine isto pokušava da učini u zagrebačkom pozorištvu Šefer. 

Ako je Mlada Bosna teroristička organizacija šta je onda Francuski Pokret otpora iz Drugog svetskog rata i njegov direktni komandant, doduše tada u Engleskoj, Šarl De Gol? Zar u borbi protiv okupatora nisu dozvoljena sva sredstva?

Da podsetim: Francuski pokret otpora (franc. Résistance) delovao je protiv nemačke okupacije i kolaboracione francuske vlade tokom Drugog svetskog rata. Bio je podređen  francuskoj vladi u egzilu i odboru Slobodne Francuske u Londonu pod upravom Charles de Gaullea. Članovi ovoga pokreta organizovali su pomoć ratnim zarobljenicima, propagandu sabotaže i subverzije kao i vojne aktivnosti u prilog savezničkih država.

Mlada Bosna zalagala za nacionalno, političko, socijalno i kulturno oslobođenje Srba koji su na ovim srpskim etničkim prostorima predstavljali većinski narod i koji su živjeli u ropstvu od dolaska Turaka na ove srpske etničke prostore. Kakve je akcije izvodila Mlada Bosna? Posle aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine u Sarajevu, Mostaru, Tuzli, Banjaluci, Trebinju i drugim gradovima grupe mladih svoj otpor okupatoru izražavale su demonstracijama, spaljivanjem austrijskih i mađarskih zastava, rasturanjem letaka i brošura.

Uzgred, ali ne i nevažno, nisu samo Srbi pravoslavne vere ostvarivali ciljeve Mlade Bosne, slobodu za Bosnu pre svega.

Među članovima „Mlade Bosne“osim Gavrila Principa pominju se i Bogdan Žerajić, Nedeljko Čabrinović, Danilo Ilić, Borivoje Jevtić, Trifko Grabež, Jezdimir Dangić, Veljko Čubrilović i Vaso Čubrilović, Muhamed Mehmedbašić, Ivo Kranjčević, kasniji nobelovac Ivo Andrić, Dobrosav Jevđević, Jakov Milović i, posebno, ideolog organizacije Vladimir Gaćinović.

Ako je atentatom u Sarajevu otpočeo Prvi svetski rat, ako je to opravdanje za Austrougarski napad na Srbiju 12. avgusta, zašto su 7. avgusta 1914. francuske i britanske kolonijalne trupe izvršile invaziju na nemački protektorat Togoland i zašto su 10. avgusta nemačke kolonijalne trupe u Namibiji napale Južnu Afriku? 

Ako su Srbi krivi za otpočinjanje rata zašto su Francuski brodovi 6. januara 1915. godine, posle mnogo natezanja sa Italijom koja je bila protiv, ukrcali prvi transport Srpske vojske u Draču?

Nijedan rat pre toga nije tako dramatično promenio mapu Evrope; nestala su četiri carstva: Nemačko, Austro-ugarsko, Otomansko i Rusko carstvo. Četiri dinastije: Hoencolerni, Habzburzi, Romanovi i Osmani, sa svojom aristokratijom su takođe pale nakon rata. Belgija i Srbija su bile teško razrušene. Francuska, Nemačka i Rusija su takođe pretrpele strahovite gubitke. Srbija je, prema podacima Konferencije mira u Parizu 1919 izgubila 1.247.435 ljudi, odnosno 28% od celokupnog broja stanovnika koje je imala po popisu iz 1914. godine.

Istorija nekog opterećuje nekog glorifikuje, na način o kome odlučuju pobednici. Pomirenje, na kome se s pravom insistira u današnje vreme, ne ponovo da pogazi male države i narode. Ne sme današnje vreme da se insistira na nasilnom menjanju istorije, nema pomirenja na uštrb istine i pravde.

Nije razlog za Prvi svetski rat navodni teroristički akt Gavrila Principa. Razlog je duboko dublji, širi i dalji. O tome uverljivo i dokumentovano piše nemački istoričar Fric Fišer u svojoj čuvenoj knjizi ”Rat iluzija, Nemačka politika 1911 - 1914”.  Nemački car Vilhelm je bio vatreni pobornik ratne politike prema Slovenima, dakle i prema Srbiji: ”Borba između Slovena i Germana se ne može više izbeći, do nje će sigurno doći. Kada? Videće se”...”Sloveni nisu rođeni da bi vladali, već da bi bili sluge, i to im se mora staviti do znanja”.

 23. oktobra 1913. g carevi nemačke i austrougarske, Vilhelm i Franc, sporazumeli su se o uništenju Srbije. Otuda je nemački car već 13. juna 1914. g., u Konopištu (Češka) ubeđivao Ferdinanda o neophodnosti obračuna sa Srbijom i da je tadašnji trenutak najpovoljniji za rat. Ipak, Beč nije dao potvrdan odgovor, već je situaciju razmatrao. Atentat od 28. juna 1914. g. dao je Namcima novi polet i oni su tražili da se Srbija uništi, uz obrazloženje da je to pitanje opstanka Austrougarske. Vilhelm II je govorio da se sa Srbima mora raščistiti i po cenu evropskog rata. Prema rečima nemačkog filozofa i diplomate Kurta Rizlera, smisao rata je bio trostruk: odbrana od sadašnje Francuske, preventivni rat protiv Rusije i borba sa Engleskom oko svetske dominacije.  Srbija je bila, očigledno, povod koji nije bio vredan ni pomena. 

 

Klerikalac, naprasit i militaristički Franc Ferdinand je omražen u Mađarskoj  (obećavao da će ukrotiti Mađare)a nije bio omiljen ni od austrijskih Nemaca. Pokazivao je prezir prema Srbima i došao baš za Vidovdan da rukovodi antisrpskim vojnim manevrima. Atentat u Sarajevu u Beču nije primljen kao neko veliko zlo, naprotiv. Grof Černin opisuje ”štimung” u Beču, da je bilo više onih koji su se radovali nego onih koji su tugovali, a ugledni austrijski političar toga vremena Redlih beleži da se u Beču nigde nije mogla primetiti neka žalost i da je svuda svirala muzika... Britanski novinar i publicista Stid iz prestonice Habzburga piše da u vojnim krugovima, redakcijama listova, čak i na samom dvoru, među članovima vladajuće kuće, ”manifestovala se nepristojna radost”... 

Atentat na prestolonaslednika Ferdinanda je mogao da bude povod, okolnosti su bile povoljne a želje su se poklopile sa mogućnostima.

Šta je razlog za novo tumačenje? Možda stara teorija da savest može da se opere srebrnjacima? Ne usuđujem se da razmišljam o tome šta će Srbija da preživljava 2041. godine, ako ovakav raspored snaga i uticaja uspe da preživi.

Srbija u proteklih dvadeset godina nije imala ni dobru, a kamoli briljantnu diplomatiju. Postali smo apriorni krivac za mnoge nedaće izazvane pogreškama svetskih moćnika, za prvi svetski rat, rat u bivšoj Jugoslaviji, ne daj Bože da su u ovo vreme i neki drugi jubileji. Neki su to maksimalno iskoristili i kapitalizovali, ali neka se ne zanose. Srbi se u dobru ne uznose, a u zlu ne ponižavaju. Dvadeset godina u istorijskom kontekstu predstavlja kap u moru. Istina je istina; Srbija od istine neće odustati. Hrabar i pravdoljubiv srpski narod neće ustuknuti pred silom novca i ucena. Neće odustati ni kada ga prikazuju obešenog na trgovima evropskih gradova.

Zato danas, kada se sa ponosom sećamo svoje hrabre i herojske prošlosti, trudimo se da je budemo dostojni. Prestanimo da tražimo trn u oku svojih bližnjih, izvadimo balvan iz svog oka i vidimo u čemu sve grešimo. Treba da se zapitamo da li će nas biti za sto godina sa ovakvim natalitetom? Da se zapitamo kako žive Srbi u Hrvatskoj, Crnoj Gori, BiH, Makedoniji, šta smo uradili za Srbe na Kosovu i Metohiji? Svakodnevni problemi sa kojima se suočavamo ne mogu biti izgovor za rešavanje pitanja sudbine našeg naroda. Na to nas obavezuju stranice istorije koju će pisati naši potomci. Do zadnjeg daha moramo istrajno da se borimo za istinu i opstanak Srbije, očuvanje naše teritorije, naše kulture, identiteta, intelekta, jezika, istorije.

Udruženi, mi ćemo uspeti...