Govor predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića u Narodnoj Skupštini Republike Srbije 27.05.2019. godine

Dame i gospodo, poštovana predsednice Narodne Skupštine Republike Srbije, poštovana predsednice Vlade Republike Srbije, uvaženi ministri, Vaše ekselencije, dragi naši predstavnici srpskog naroda i srpskih institucija sa Kosova i Metohije, poštovani narodni poslanici, uvaženi građani Srbije.

 

Želim, pre svega, da se zahvalim svima koji se danas nalaze u ovoj sali, svima koji žele da razgovaraju na odgovoran i ozbiljan način o problemu koji je veliki i težak ne samo za naše ljude na Kosovu i Metohiji, već i za sve građane Srbije i celinu srpskog naroda. Razmišljao sam da li da govorim o tome kako i na koje sve načine su neki pokušavali da me spreče da uđem u zgradu Narodne Skupštine Republike Srbije, ali su to suviše slabi pokušaji i suviše nevažno za građane Srbije, te o tome danas neću da govorim. Mislim da celu raspravu treba da počnem odgovorom na jedno važno pitanje – u šta verujemo? U laž ili u istinu? Bez tog odgovora nećemo na kraju znati ni za šta smo tačno sposobni, koliko možemo, gde su granice i naše zemlje i naših snova, baš kao i naše stvarnosti.

 

Gde je Kosovo, gde je Metohija, ko njima upravlja, gde smo mi Srbi na Kosovu i Metohiji? Možemo li mi, koje su zbog Kosova protivpravno bombardovali, ubijali našu decu, izvršili agresiju, da računamo na međunarodno pravo i pravdu? Ko su nam prijatelji? I da li imamo pravo na neprijateljstvo sa onima od kojih u velikoj meri zavisi naša budućnost? Da li smo sebi prijatelji ako odbijamo da se suočimo sa istinom? Njegoš je još rekao: "Samoobmana je ubitačna i za ljude i za narode." Da li smo mi u Srbiji svesni toga? Da, ako obmanjujemo sebe ne znači da ćemo sami sebe na kraju uspeti da prevarimo i da nećemo postati ništa drugo, da nećemo sutra imati onoliko Kosova u Srbiji, tako što ćemo se grčevito držati svojih maštarija. Da ne vredi to što krivimo realnost, selektivno biramo informacije i pokušavamo da sve to uklopimo u ono što mi želimo.

 

Nije slučajno velika Isidora Sekulić rekla: "Mi smo narod koji u stvarnost ne veruje i koji stvarnost ne voli. Dok je ne poznajemo, snevamo o njoj, a kada nam postane jasna, mi je potcenjujemo. Vere i ljubavi za realnost nikada nismo imali. Ne ide to." I vreme je da otvoreno izaberemo između slatke laži i gorke istine.  Moj posao kao predsednika Republike i ne moram uvek da ga volim i ne mora uvek da mi prija, da ljudima saopštim i saopštavam istinu gorku, ponekad neprijatnu i ma kakva ona bila, ali istinu. Ali, zbog istine koju govorim, nemojte ni na trenutak da pomislite da se neću boriti za naš narod na Kosovu i Metohiji, za Kosovo i Metohiju, više od svih onih koji istinu znaju, a namerno je prećutkuju. I koji bi rado ratovali, ali da u tim ratovima ginu tuđa, a ne njihova deca. I koji nam svakoga dana drže patriotska predavanja, a predavanja nikome ne bi smeli da drže.

 

Duga i teška, iscrpljujuća viševekovna borba vodila se oko Kosova. Ali, mi neretko zaboravljamo, ne samo oko Kosova i oko Vojvodine i drugih delova današnje Srbije, u nekim od tih borbi pobedili smo. U nekim od tih borbi smo izgubili. Samo što smo se pravili da su pobede bile uobičajene, normalne, i nisu predstavljale nikakvu novost, a poraze nikada nismo hteli da prihvatimo. Čak i kada smo ih doživljavali uzastopno i u kratkom vremenskom periodu. Ne jedan, već kao što rekoh, mnogo poraza.

 

Razmotrimo ukratko istorijske činjenice ukrštene sa prostom matematikom. Sve to u pogledu pitanja ko je koliko dugo kroz istoriju vladao teritorijom koju danas nazivamo Kosovom i Metohijom. Od I veka suverene vlasti Rima nad ovom teritorijom, kada su pokoravali Lire i Dalmate, koji su manje više nastanjivali ovu teritoriju i koja je trajala negde do 395. godine, posle toga vlada Vizantija, oko 550 godina.

 

U VII veku dolaze slovenska i srpska plemena na teritoriju današnjeg Kosova i Metohije. Od 960. do 1080. godine na toj teritoriji za prevlast se bore Vizantija, različiti srpski vladari. Uzmimo grubo, po 60 godina za Vizantiju i Srbe. Srpski vladari na Kosovu i Metohiji od 1080. do 1389. godine; Turci od tada do 1912. godine, 510 godina. Srbi vladaju na Kosovu i Metohiji od 1912. godine, uslovno govoreći Srbi, i Srbi i Albanci zajedno. Pri čemu, Albanci nisu bili time zadovoljni. Do 1999. godine, ovako ili onako od Kumanovskog sporazuma, dakle od 1999. godine upravljaju međunarodna zajednica i Albanci i onaj deo međunarodne zajednice koji je bio podrška stvaranju nezavisnog Kosova 2008. godine.

 

Dakle, ako posmatramo tih 2020 godina unazad, videćemo da su se različite vlasti na Kosovu i Metohiji smenjivale, i videćemo ono što je posebno interesantno, a ja ću vam sada izneti te demografske podatke, kako se u poslednjih 120 godina dramatično menjao broj Srba.

 

Po procenama iz 1455. godine na Kosovu i Metohiji, na teritoriji koja danas obuhvata Kosovo i Metohiju, živelo je oko 98% Srba. Godine 1871. godine živelo je 32% Albanaca, 64% Arbanasa, 64% Srba. Međutim, tada dolaze srpsko – turski ratovi, Berlinski kongres, i to je vreme u kojem najdramatičnije gubimo u broju Srba koji žive na Kosovu i Metohiji, i prvi put 1899. godine Arbanasi predstavljaju većinu na toj teritoriji u takozvanom Kosovskom vilajetu, dakle sa 48%, a Srbi su na 44%.

 

Kako se sve to dogodilo? Došlo je do velikog iseljavanja, velikog i teškog progona Srba, a srpska država je tada u to vreme, posle srpsko – turskih ratova i Berlinskog kongresa, a Stojan Novaković je želeo da to bude na 5oo-tu godišnjicu Kosovske bitke, prvi put mi osnivamo svoj konzulat, srpsko predstavništvo. Predstavništvo Srbije u Prištini, u Kosovskom vilajetu, pri Otomanskoj imperiji.

 

Prvi naš konzul na Kosovu, u kosovskom vilajetu, bio je Luka Marinković, postavljen 1889. godine, već 1890. godine Albanci ubijaju Luku Marinkovića, prvog srpskog konzula na Kosovu. Posle Luke Marinkovića promenili smo više konzula, sve do 1912. Interesantno je da su naši konzuli, verovatno bi ih, oni koji su i danas hteli da spreče naš dolazak ovde, nazvali velikim izdajnicima, bili su i Branislav Nušić - prvo je bio delovođa, zatim naš konzul u Prištini, i veliki srpski pesnik Milan Rakić, koji je prvo bio pisar, a zatim konzul u Prištini.

 

Dakle, ti ljudi su dali svoj doprinos štiteći interese sve malobrojnijih Srba, jer sve do balkanskih ratova, mi nikako nismo mogli da se oporavimo, a nijedna srpska vlast ovde u Srbiji nije smela i nije mogla da se usudi ni na koji način da organizuje bilo kakav ustanak na Kosovu i Metohiji, sve do 1912. godine, sve do balkanskih ratova, sve do oslobodilačkih ratova, kada Kosovo i Metohiju ponovo oslobađamo.

 

Ovo sam želeo da vam kažem, da biste videli kako su se stvari menjale kroz dobar deo istorije, ali loši podaci za nas, gotovo katastrofalni, dolaze posle Drugog svetskog rata. Naime 1948. godine, pa sve do 1953. u zanosu pobednika mi uspevamo da sačuvamo broj Srba u istom procentu koji je bio neposredno posle Drugog svetskog rata, to je 27%  Srba i Crnogoraca, a 68% Albanaca.

 

Molim vas da poslušate podatke sada i to sve traje do 1961. godine. Dakle, tih 15 godina posle Drugog svetskog rata mi držimo procenat Srba u odnosu na procenat Albanaca. Držimo ga jer smo mi bili pobednici. Veliki broj Albanaca se osećao kao gubitnici, veliki broj Albanaca je napustio Kosovo i Metohiju, otišli su i preko okeana i u mnoge evropske zemlje u mnogo većem obimu nego što su to Srbi činili, zato što kažem i ponavljam – Srbi su bili najvećim delom antifašistički nastrojeni, osećali su se kao pobednici, što nije bio slučaj sa Albancima.

 

Međutim, stvaranjem treće Prizrenske lige 1946. godine, Albanci počinju da nam prave najveće probleme i to će se videti da nas je skuplje koštala Treća prizrenska liga, nego i Prva prizrenska liga iz 1879. godine i Druga prizrenska liga "Bali Kombetar", stvorena 1942. godine i 1943. godine jer su ogromnim novcem i ulaganjima uspeli, uvek i u svakom trenutku, da imaju značajan upliv u američku spoljnu politiku i preko Predstavničkog doma i preko Senata, preko oba kongresa, i preko svih drugih izvršnih organa američke vlasti.

 

Ono što se dešava tada, od 1961. godine, pokazuje kako konačno gubimo tle pod nogama na Kosovu i Metohiji. Ponavljam, 1961. godine imamo 27% Srba na Kosovu i Metohiji, ali već 1971. godine imamo 21%. Ako pogledate, to je za više od 25% od našeg broja Srba, u relativnim brojevima, pad. Godine 1981. već imamo 15% Srba. Dakle od 1961. godine do 1981. godine sa 27 na 15%.

 

Godine 1991. već imamo 11%. Dakle, više nego duplo smo u tih 30 godina izgubili, u relativnim procentualnim brojevima, prisustvo Srba na Kosovu i Metohiji, od šezdesetih do devedesetih godina. Svi koji su na vlast došli posle prvih demokratskih izbora, 1990. godine, imali su bezbroj problema, a pretpostavljam da su namere bile najbolje, bili su u užasno teškoj situaciji da bilo šta sačuvaju sa 11% srpskog življa. Tome su doprineli brojni problemi sa kojima smo se suočavali. O tome ću, bolje sada da govorim nego kasnije.l

 

Dakle, imali smo loše odluke komunističkih vlasti. Imali smo užasno loše odluke, prvo o zabrani povratka Srba i Crnogoraca na svoja ognjišta, ali smo imali loše odluke i 1956. godine, za koju nećete verovati, i zašto se mi danas, između ostalog borimo i za taj deo Srbije, gde nije ceo sever Kosova, kao što neki pričaju, pripao tada Albancima, odnosno Kosovu i Metohiji. To je neistina. Pripao je Lešak sa 12 sela i da bude nesreća veća, naši ljudi su se plebiscitom izjašnjavali o tome da žele da pripadaju ne Raškoj oblasti, ne centralnoj Srbiji, već Kosovu i Metohiji, te Albanci čak i u razgovorima sa nama te argumente, inače im to nikada ne bih otkrio, i te argumente u razgovorima sa nama koriste. 

 

Da ne govorim o tome da su Srbi teško mogli da dobijaju posao, a da vidite razmere problema sa kojima se suočavamo, da recimo 1961. godine je bilo oko 100.000 srpske dece u školama, 1999. smo imali 59.000 srpske dece u školama, danas imamo svega 16.000 srpske dece u školama. Samo da vidite kolike su razmere nacionalne katastrofe kroz koju je naš narod prošao.

 

Danas, na Balkanu, kada govorimo o nacionalnom pitanju na Zapadnom Balkanu, danas živi, po našim preciznim računicama, kasnije ću vam izneti te podatke u toku diskusije, sedam miliona i 460 hiljada Srba. Kad pitate Srbe, oni bi vam rekli devet ili deset miliona. Ovo je tačan broj, dakle sedam miliona i 460 hiljada Srba. U Srbiji, Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji živi danas oko četiri  miliona i 70 hiljada Albanaca. Njih kad pitate, oni će reći da ih je šest miliona.  Naravno, ni oni ne govore istinu, kao ni Hrvati, kada govore da Hrvatska ima 4,5 miliona, jedva da ima 3,5 miliona, i to će uskoro videti, 2021. godine. 

 

 

 

Srbi imaju negativan prirodni priraštaj, Albanci imaju pozitivan. Ja ću izneti nekoliko danas važnih procena za ozbiljnu diskusiju i za ozbiljnost izveštaja koji podnosimo.

 

Po procenama Ujedinjenih nacija World population prospects iz 2015. godine, Srbija će 2050. imati 5,5 miliona stanovnika, a 2100. godine, ukoliko se isti trendovi nastave, svega 3,5 miliona stanovnika. Ako izračunamo broj stanovnika do 2050. i 2100. godine, po postojećim stopama priraštaja Alabanaca i Srba, dolazimo do sledećih podataka za Balkan. Godine 2050. Albanaca će biti, kasnije ću dati još jednu ozbiljniju analizu od ove, broj Albanaca će biti za 1.926.400 više nego sada. Ukupno, biće ih 5.996.000, dakle šest miliona. Srba će biti 1.222.400 manje nego danas. Ukupno, biće nas 6.230.000. Godine 2100. Albanaca će biti za 4.936.000 više. Ukupno, biće ih 9.006.400, Srba će biti za 3.132.000. Ukupno, biće nas 4.327.000.

 

Dakle, ukoliko mi sebe ne promenimo, ukoliko mi mnogo toga kod sebe ne promenimo, biće nas 2100. godine, a to je još samo jedna generacija, biće nas dvostruko manje na Zapadnom Balkanu nego Albanaca. Dodajmo tome i nepredvidive, ali veoma izvesne imigracije iz Azije i pre svega sabsaharske Afrike ka prostorima Evrope i Balkana. Većina izbeglica jesu i biće muslimanske veroispovesti i to ne bi bio za nas problem da  mi jesmo otvoreniji, kao što se pokazalo u prethodnom periodu da nismo. Utoliko će i neki drugi imati koristi od toga, a mi, nažalost, to nećemo umeti da iskoristimo.

 

Da bi ostvarili pozitivan priraštaj Srba, u narednih 30 godina neophodno je da žene rađaju 3,2 dece. Ako ne sprovedemo krupne sveukupne promene i raznovrsne mere, ne samo da nećemo  moći da govorimo o Kosovu i Metohiji, nego ćemo imati male šanse da govorimo o sopstvenom opstanku i na teritoriji ostatka Srbije.

 

Postoji više različitih naučnih studija, ja sam vam rekao jednu. Postavljaju se pitanja, a zašto sam o ovome govorio. Nisam ja o ovome govorio samo kao o preseku stanja, za koje verujem da za mnoge od vas jesu iznenađenje. Svi smo to od sebe duboko sakrivali i nikada nismo želeli do kraja otvoreno da govorimo.

 

Ovo sam govorio zbog toga što moramo da razmišljamo o budućnosti i o dva različita scenarija, a jedan je normalizacija odnosa sa Albancima, a govoriću o tome kakve su mogućnosti normalizacije moguće. Drugi je da do normalizacije ne dođe, da imamo ili zamrznut konflikt, ili zamrznut konflikt prekidan povremenim sukobima, koji bi bio u potpunosti katastrofalan scenario za naša dalja demografska kretanja.

 

Zaboravili smo da kažemo, kao istorijske činjenice, koje su u mnogome doprinele katastrofičnom stanju za opstanak srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Zaboravili smo da kažemo da smo bili gotovo 500 godina pod turskom okupacijom, nazovite to kako god hoćete, pod turskom upravom, svejedno je. Da smo istovremeno doživeli tragične gubitke u Balkanskim ratovima, stravične gubitke u Prvom svetskom ratu i u Drugom svetskom ratu, posebno naš živalj zapadno od Drine i Dunava.

 

To su bili ogromni udarci demografskoj vitalnosti od kojih se naš narod nikada nije oporavio. Dodatni udarac bili su ratovi 90-ih godina, ljudski gubici, egzodusi, egzodus našeg naroda iz Hrvatske 95-te godine. Naravno, i NATO agresija 99-te godine. To su neki od dodatnih eksternih uzroka višedecenijske depopulacije.

 

Uzroci pada nataliteta i depopulacije su, kao i u drugim savremenim evropskim zemljama, povećanje životnog standarda. Jer, u najbogatijim beogradskim opštinama nam je najniži natalitet, između 142.000 abortusa godišnje, iseljavanja i bolesti. Pre svega, u toku današnjeg izlaganja govoriću o migracijama, o važnosti da stignemo do bilo kog, jednog dana, da dođemo do kompromisa sa Albancima, jer time ćemo dobrim delom zatvoriti taj negativni migracioni saldo do 2030. godine, napraviti izjednačeni migracioni saldo, to znači jednak broj onih koji ulaze u našu zemlju sa onima koji izlaze iz naše zemlje, od 2030. godine taj trend preokrenuti i obezbediti da imamo više ljudi koji dolaze u našu zemlju, od onih koji odlaze.

 

Kao što sam rekao, od 1945. godine, osim zabrane povratka proteranim Srbima i Crnogorcima, imali ste iz godine u godinu povećavanje ustavnih nadležnosti Kosova, zaključno sa ustavnim promenama iz 1971. i 1974.  godine. Mi smo od  1990. godine imali nacionalnu obnovu, što je bilo očekivano i razumljivo. Posle decenije ćutanja na progon, pre svega Srba sa Kosova i Metohije, da smo očekivali da imamo bolje rezultate, ne ulazeći u suštinu problema odnosa sa Albancima, ne ulazeći čak ni u brojeve, ne ulazeći u ono što je moglo dete da sabere, a mi smo se pravili da to ne možemo da uradimo.

 

Bila je velika greška i činjenica što smo potcenjivali snagu međunarodne zajednice, to je neretko eufemizam za najmoćnije zapadne zemlje. Ali, kako god okrenete i šta god možemo da im kažemo, a mnogo toga lošeg i teškog možemo da im kažemo, morali smo bolje da računamo, ako ne zbog njih, onda zbog sebe. 

 

Nismo sebe smeli da dovedemo u situaciju da gubimo još ljudi, da gubimo vojsku i policiju sa naših teritorija, i da istovremeno ekonomsku vrednost, odnosno vrednost BDP, svedemo na 50% onoga što smo imali 1989. godine. Time smo  snagu Srbije sveli na minimum, time smo snagu Srbije doveli dotle da možemo samo da čekamo milostinju i ono što će neko drugi da nam da i što će neko drugi da nam dozvoli.

 

Posle 2000. godine, kada su mnogi očekivali da će doći do velikog poštovanja tzv. demokratskih snaga u Srbiji, i da je to samo demokratsko pitanje, da Zapad nema drugih interesa i da će najednom Srbiji da vrati Kosovo pod njenu kontrolu i da će sve to biti u redu u godinama koje dolaze.

 

Događalo se sve suprotno, događalo se to da smo bili iznenađeni svakim potezom koji se protiv nas provodio, od toga da smo u danu morali da odustanemo od političkog i pravnog kontinuiteta, bez obzira što je to bilo sporno još od 1992. godine i Badinterove komisije. Do toga da smo morali da puštamo osuđene i neosuđene albanske teroriste iz naših zatvora, i to njih stotine, i neke od njih koji su počinili najteža krivična dela, poput braće Mazreku, koji su svedočili o zločinima onih koji danas vode albanske pregovaračke timove protiv srpskog naroda. Zatim smo pokušavali da vodimo politiku zamrznutog konflikta, iako smo se takođe pravili da ne vidimo da polako, ali sigurno, klizimo ka nezavisnosti Kosova.

 

Našao sam dopis u dokumentaciji do koje smo retko dolazili, zato sam ponosan što ćemo mi vama da dostavimo sve izveštaje, i vama i budućim generacijama, sve službene beleške sa naših razgovora i sve ono što smo radili u prethodnom periodu. Teško smo dolazili do dokumentacije, o tome će vam kasnije govoriti Marko Đurić.

 

Ali, našli smo pismo Zorana Đinđića Savetu bezbednosti, gde on 2003. godine u februaru dobro predviđa šta će se dogoditi na Kosovu i Metohiji, i govori kako oni žele da stvore nezavisno Kosovo i kako su sve bile neistine i laži što su im govorili u prethodnom periodu i ukazuje na sve opasnosti. Tada i prvi put počinje da se govori i da se moli, to je 16 godina ranije, kada smo bili u desetostruko boljoj situaciji, prvi put naši predstavnici počinju da mole, ako ni za šta drugo, da možemo da dobijemo podelu, što međunarodni predstavnici odbijaju, od Kupera, Štajnera, do svih drugih.

 

Imamo dalje, što ljudi zaboravljaju zašto je bilo važno to odricanje od kontinuiteta i zašto sam ga pomenuo, vratićemo se na Rezoluciju 1244. U Rezoluciji 1244 nigde se ne govori o Srbiji, govori se samo o Saveznoj Republici Jugoslaviji. Mi se odričemo pravnog kontinuiteta u odnosu na SRJ. Zatim 2006. godine nestaje nam Savezna Republika Jugoslavija, zahvaljujući neodgovornoj politici koju smo mi ovde vodili, i da vam ne govorim da je Srbija morala da se saglasi sa Odlukom Venecijanske komisije na 54,46%  i tek kada smo mi na to pristali, da je tek tada dozvoljen referendum u Crnoj Gori.

 

Da ne govorim o načinu na koji smo vodili kampanju, da ne govorim o načinu da nismo bili u stanju ni novac da uložimo, da nismo u stanju bili da se ponašamo ozbiljno. Otišla je Crna Gora, otišle su nam svetinje, nikom ništa, nestala je Savezna Republika Jugoslavija. Svi su se pravili kao da se ništa nije dogodilo. Zato sam nedavno neke i pitao, kako to da su nam sve svetinje, a da nam Ostrog nije svetinja. Koliko ja znam Ostrog nam je jedna od najvećih svetinja. Svi ste ćutali, pravili se naivni, nevešti, kao da se ništa nigde i nikada nije dogodilo.

 

Interesantno je da, kada se to dešavalo 2006. godine, nismo imali prijatelja, nikoga. Znao je srpski narod šta želi, Srbija se loše ponašala. Rusija, pravila se da ne vidi šta se dešava, jer im je odgovaralo, mislili su da će Crna Gora biti država pod njihovom kontrolom, ćutala uglavnom. Naravno, zapadne sile su po svaku cenu pomagale otcepljenje Crne Gore od Savezne Republike Jugoslavije, uradile sve da Srbiju oslabe, da Srbiju ostave samu, da bi mogli da kažu Savezne Republike Jugoslavije više nema, i da krenu u rušenje one svoje priče, standardi pre statusa, i da mogu da kažu status pre standarda, ne bi li dali Kosovu punu nezavisnost.

 

Ja ću vam sada izložiti, u skladu sa izveštajem, da biste videli, a podsetićete se mnogih važnih datuma, kratku hronologiju dešavanja od 98. i 99. do danas, vrlo kratku hronologiju sa ne mnogo komentara, da biste razumeli kako su se stvari za nas odvijale, sve lošije i lošije.

 

Godine 1998/1999. Vašington imenuje Kristofera Hila za specijalnog izaslanika za Kosovo i Metohiju. On je do februara 1999. razgovarao sa predstavnicima Beograda i Prištine, nudeći stranama različite verzije rešenja. Učestvovali su tu i Volfgang Petrič, kao specijalni izaslanik Evropske unije, i Boris Majorski, kao predstavnik Ruske Federacije.

 

Februara 1999. godine indirektni pregovori Beograda i Prištine u Rambujeu, posle ucena zapadnih sila, završeni su neuspešno. Dana 22. marta 1999. posmatračka misija OEBSA, koja se ponašala krajnje pristrasno, koja je falsifikovala brojne izveštaje i radila direktno u korist Albanaca i direktno protiv Srba, nedvosmisleno, evakuisala se sa Kosova i Metohije. Samo dva dana kasnije NATO je započeo agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Dana 9. juna, posle 78 teških, užasnih dana kroz koje je prošao naš narod, potpisan je Vojno-tehnički sporazum između KFOR-a, međunarodnih bezbednosnih snaga i Vlade Savezne Republike Jugoslavije.

 

Dana 10. juna 1999. godine Savet bezbednosti na svom 4011. sastanku, usvojio je Rezoluciju 1244. U toj rezoluciji ima dobrih stvari za nas i ima vrlo loših stvari za nas, samo što mi te loše nikada nismo hteli da pročitamo. Jedna od tih loših je da su naše snage vršile teror na Kosovu i Metohiji i da je zato neophodno da međunarodne snage ovladaju tim prostorom, a da se naše snage povuku sa teritorije Kosova i Metohije.

 

Početak 2001. godine, posle ukidanja pravnog kontinuiteta sa Saveznom Republikom Jugoslavijom i puštanja albanskih terorista, tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije je pokušao da pokrene pregovore sa prištinskim liderom Rugovom, ali je prištinski tim u poslednji čas otkazao učešće na pripremnom sastanku. To isto je pokušala i Vlada Srbije, nije vredelo.

 

Dana 5. novembra 2001. godine potpisan je zajednički dokument o saradnji Jugoslavije i UNMIK-a, kojim se potvrđuju prava i obaveze strana potpisnica iz Rezolucije i pozivaju Srbi koji žive na Kosovu da učestvuju na parlamentarnim izborima privremenih institucija u Prištini. Godine 2003. Zoran Đinđić šalje pismo Savetu bezbednosti, kojim ih upozorava da će stvaranje nezavisne države, a to se radi suprotno Rezoluciji 1244, dovesti do katastrofalnih posledica.

 

Godine 2003. ruska vojska napušta Kosovo i Metohiju, i mi ostajemo samo sa zemljama NATO-a, sa predstavnicima četiri NATO zemlje koje su dobile svoje zone na Kosovu i Metohiji. Te iste 2003. godine, uspostavlja se princip standardi pre statusa, odnosno da su standardi uspostavljeni odlukama Ujedinjenih nacija, prioritet u odnosu na razgovore o konačnom statusu. Naravno, to je bila samo prevara, to je bila igra i prelazno rešenje, kojim je trebalo da se umire oni koji su u Beogradu razumeli tu njihovu igru.

                     

Dana 29. aprila 2004. godine Vlada Srbije donosi prvi plan za političko rešenje situacije na Kosovu i Metohiji. Održavani su sastanci sa predstavnicima Kontakt grupe, pri čemu su oni tražili način kako da umire Vladu Srbije posle "Pogroma" 17. marta 2004. godine, a gde nije bilo reakcije srpske države, i uspeli su ubrzo u tome. Kao što ćete videti kasnije, već 7. oktobra 2005. godine, Kontakt grupa koju čine predstavnici SAD, Britanije, Francuske, Nemačke, Italije i Ruske Federacije, usvajaju principe rešavanja statusa Kosova i Metohije u kojima se navodi da to rešenje treba da bude u skladu sa međunarodnim standardima, ljudskim pravima, demokratijom i međunarodnim pravom, kao i da doprinese bezbednosti u regionu.

 

Dana 24. oktobra 2005. Savet bezbednosti je dao zeleno svetlo za početak pregovora o budućnosti autonomne pokrajine. Ambasadori koji učestvuju u radu podržali su predlog tadašnjeg generalnog sekretara Kofi Anana, da počnu pregovori o statusu Kosova i Metohije.  

 

Dana 11. novembra 2005. godine Savet bezbednosti je imenovao bivšeg predsednika Finske Martija Ahtisarija za specijalnog izaslanika. Pregovarački proces je praktično počeo u Prištini 10 dana posle toga.

 

Januara 2006. Kontakt grupa donosi smernice za pregovore i zauzima stav da ne može biti povratka na stanje pre 1999. godine. Ne može biti podele Kosova, niti njegovog pripajanja nekoj trećoj državi. Pozvali su Beograd na konstruktivni rad sa glavnim pregovaračem, očigledno pripremajući teren, i zato ćete videti zašto su naši potezi 12 i 13 godina kasnije bili toliko važni i toliko uspešni, pripremajući teren da nateraju Srbiju da razume kako i koliko je neophodno stvaranje nezavisnog Kosova.

 

Od februara do septembra 2006. godine svi oni junaci koji su mnogi od vas nazivali izdajnicima, su se izređali u Beču na direktnim pregovorima sa Hašimom Tačijem i ostalim Albancima, ti pregovori su završeni bezuspešno.

 

Dana 17. marta 2006. godine dve delegacije razgovaraju o finansiranju srpskih opština, njihovom međusobnom povezivanju sa vlastima u centralnoj Srbiji, o čemu su iznošeni različiti stavovi, i tada Albanci odbijaju da se formira nešto što mi uspevamo Briselskim sporazumom sedam godina kasnije, a to je Zajednica srpskih opština, a što danas ne možemo da formiramo zato što Evropska unija, kao garant provođenja tog sporazuma, nije izvršila pritisak na Albance da se taj sporazum provede u delo. Peta runda pregovora je bila posvećena zaštiti verskog i kulturnog nasleđa na Kosovu, ocenjena je kao korisna sa obe strane.

 

Dana 13. jula Marti Ahtisari izvestio je članove Saveta bezbednosti o toku pregovora i o svojoj nameri da organizuje politički sastanak na visokom nivou. Zatim su održani ti sastanci kojima su prisustvovali Boris Tadić, Vojislav Koštunica, Fatmir Saidiju, Agim Čeku. Izneti su različiti stavovi, srpska strana je rekla da je spremna za najširi nivo autonomije, Albanci samo nezavisnost i ništa drugo. 

 

Nastavlja se osma, deveta i deseta runda na kojima se razgovaralo o decentralizaciji na koju Albanci nikada nisu pristali. Tada je dat nalog Martiju Ahtisariju, Kontakt grupa ga je ovlastila da počne izradu sveobuhvatnog rešenja za status Kosova. On je predstavio 2. februara 2007. to rešenje i njegovim rešenjem je nadgledana nezavisnost, iako ona inplicite nigde nije pominjana, ali je bilo jasno u kom smeru sve ide. 

 

Dana 13. februara jedna od retkih sednica, to povodom onih koji nam drže predavanja kad se drže sednice Skupštine Srbije, odbacuju se svi stavovi iz Ahtisarijevog predloga, kojima se krše suverenitet i integritet Srbije.

 

Zatim se održavaju, od 21. februara do 2. marta konačni pregovori u Beču, da se pokuša približavanje stavova dve strane. U tome se ne dolazi do bilo kakvog uspeha i onda se dolazi do konačnog zaključka Ahtisarija, reintegracija u Srbiju, Kosovo u Srbiju, nije realna opcija, zbog čega je međunarodno nadgledana nezavisnost najbolje, jedino moguće rešenje.

 

Zatim, na zahtev Beograda i Moskve Savet bezbednosti upućuje na Kosovo i Metohiju posebnu misiju, koja je za četiri dana utvrdila stanje na terenu, jer je nekoliko država članica tog tela izrazilo rezerve u pogledu rešenja koje traži Ahtisari.

 

SAD i članice EU podnele su Savetu bezbednosti novi, peti predlog o Kosovu i Metohiji, kojim se nama ostavlja 120 dana i Prištini, da se dogovorimo bez automatizma u provođenju plana Martija Ahtisarija. Oni su suočeni sa jasnom pretnjom veta ruskog, Amerikanci i pet članica EU odustali su od nastavka procesa rešavanja statusa Kosova u Savetu bezbednosti, najavili dalju brigu o tom procesu. Zatim su formirali trojku, Išinger, Vizner i Bocan Harčenko, njihovim imenovanjem počela je nova runda pregovora.

 

Zatim su u sedištu Evropske Unije u Njujorku održani direktni razgovori Tadića, Koštunice sa Fatmirom, Idijom i Čekuom. Beograd je izneo svoje viđenje, Priština je iznela svoje.

 

Ono što je važno, to je da je to sve na takav način trajalo, sve do 10. decembra 2007, dok trojka pregovarača nije okončala svoju misiju. U izveštaju njih trojice govori se da nije postignut sporazum o budućem statusu i da su se obe strane obavezale na uzdržanost od nasilja, što je bilo važno u tom trenutku.

 

Zatim idemo na 19. decembar 2007. godine. To je finale svega. Savet bezbednosti nije doneo nikakve zaključke u vezi sa pitanjem budućeg statusa i već 13. februara Vlada Kosova najavljuje da će proglasiti nezavisnost.

 

Dana 14. februara Vlada Srbije donosi odluku o poništavanju protivpravnih akata privremenih organa i 17. februara 2008. godine, tzv. Kosovski parlament je proglasio nezavisnost države Kosovo i tokom nekoliko narednih dana nezavisnost su priznale SAD, Turska, Albanija, Austrija, Švajcarska, Nemačka, Italija, Francuska, Velika Britanija, Australija, Poljska, 84 zemlje za samo godinu dana.

 

Dana 18. februara, to je jedna od dve sednice koje su ukupno održali, održava se sednica Srpskog parlamenta. Znate li koliko je trajala dan pošto su Albanci proglasili nezavisnost na Kosovu, sat i po vremena. Na utvrđivanje Poslovnika je potrošeno više od pola sata. Za sat i po vremena mi smo doneli svoje odluke i rešili problem.

 

Dalje smo imali problem sa 15. avgustom 2008. godine  jer tada ministar spoljnih poslova Republike Srbije g-din Jeremić zvanično predaje zahtev Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, tražeći da to telo podrži Rezoluciju Republike Srbije, kojom se traži savetodavno, međunarodno mišljenje Međunarodnog suda pravde o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova.

 

Pitanje sudu glasi, citiram – da li je jednostrano proglašena nezavisnost Kosova od strane privremenih institucija samouprave na Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom?

 

Dana 8. oktobra 2008. godine Generalna skupština usvojila je zahtev Srbije da se Međunarodni sud pravde izjasni o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti tzv. Kosova. Jedini argument, kada govorimo o međunarodnom pravu, jedini ozbiljan argument koji su Albanci potezali na svakom našem sastanku, koji imate u svakoj našoj službenoj beleški, ne u predstavi za televiziju, ne u svojim govorima u Savetu bezbednosti, je savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde, na svakom razgovoru po deset puta ponovljeno. Zato što je neko tada razmišljao o sebi, o svojim političkim poenima, o slikanju na televiziji, a ne o interesima Republike Srbije i o interesima našeg naroda na Kosovu i Metohiji.

 

Dana 26. novembra 2008. godine usvojeno je mišljenje Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kojim je omogućeno raspoređivanje misije EULEKS na Kosovu i Metohiji, a mi smo se, u odgovoru na pismo generalnog sekretara, saglasili sa dovođenjem EULEKS-a na Kosovo i Metohiju, potpisao ga je predsednik Republike Boris Tadić.

 

Jula 2010. godine Međunarodni sud pravde je doneo savetodavno mišljenje da jednostrano proglašena nezavisnost tzv. Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom.

 

Zašto sam ovo pročitao, do ovog trenutka? Zato što je važno da mi jednu stvar znamo, mi smo 1999. godine u neravnopravnom i nemogućem sukobu poraženi time što smo potpisali, ne naši vojnici, nego smo poraženi, neravnopravna borba je bila, potpisana je delimična politička kapitulacija, povučene su naše snage sa Kosova i Metohije, mi smo se pravili kao da se ništa nije desilo.

 

Posle toga smo mi tražili, 2004. godine nismo reagovali ni na šta, 2008. smo reagovali tako što smo izašli na ulicu jedno veče i nismo se saglasili sa proglašenjem nezavisnosti, a od 2008. do 2010. godine, dok je trajao postupak pred Međunarodnim sudom pravde, mi smo dali najsnažnije argumente albanskoj strani za sticanje nezavisnosti.

 

Dana 9. septembra 2010. godine Savet bezbednosti pozdravlja spremnost Evropske unije da olakša proces dijaloga između Prištine i Beograda. Godine 2011. 8. marta imamo prvi sastanak Borka Stefanovića i Edite Tahiri. Do polovine 2012. godine su postignuti tehnički sporazumi o slobodi kretanja, matičnim knjigama, carinskom pečatu, katastru, priznavanju univerzitetskih diploma, integralnom upravljanju granicama, regionalnoj saradnji.

 

Ono što je najvažnije, tu odluku imamo 2011. godine, posle tri godine suprostavljanja srpskog stanovništva sa severa Kosova i Metohije, uspostavljena je granica na Jarinju i Brnjaku, između centralne Srbije i sa 98% srpskim življem nastanjenog severa Kosova i Metohije.

 

Ono što je važno, a što sam zaboravio da vam kažem, precizne podatke koje smo mi napravili, nisam vam to rekao, za 2017. godinu. Sećate se slučaja kada su nam Albanci uhapsili ljude iz Crvenog krsta, uz podršku takođe Evropske unije. Pošto niko nije želeo da nam dopusti da izbrojimo ljude na Kosovu i Metohiji, mi smo to radili preko ljudi iz Crvenog krsta i preko Kancelarije za Kosovo i Metohiju, mi smo izbrojali sve Srbe koji žive na Kosovu i Metohiji.

 

Za vas informacija da je u 2017. godini, danas računajte da je to za 2000 ljudi manje, 94.998 Srba živelo, od toga 47,1% na severu pokrajine, a južno od Ibra 52,9%. Ta razlika se stalno smanjuje, odnosno povećava se procenat učešća severa, jer je bezbednije i sigurnije za stanovništvo na severu, jer se i naslanjaju direktno na centralnu Srbiju, ne žive u enklavama.

 

Kada pogledate te brojeve sa brojevima od pre 1990. i 1991. godine, po popisu, videćete da je to tri do četiri puta manji broj Srba nego što je tada živelo. Albanaca, prema onome što smo mi mogli da izbrojimo, a negde nismo mogli da uđemo, ali prema našim procenama, između 1.162.000 i 1.325.000, ne više od toga. Oni vole takođe da lažu, kao što i mi sebe volimo da lažemo o brojevima, pa pričaju da ih je dva miliona. Nema ništa od toga, njih je mnogo manje od tih brojeva, ali je i nas mnogo manje od brojeva o kojima govorimo i to ljudi treba da znaju.

 

Ono što je veoma važno, to je da su tekli teški pregovori od 20. septembra sve do 19. aprila 2013. godine, kada Ivica Dačić, kao predsednik Vlade Republike Srbije potpisuje Briselski sporazum. To je prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa.

 

Zatim se vode do kraja 2013. godine, pregovori o implementaciji prvog sporazuma. U maju 2013. godine usaglasili smo plan implementacije. Ono što je važno, postignut je u toj godini aranžman o oficirima za vezu, Kancelarija za Kosovo preuzima obaveze iz domena nadležnosti Kancelarije za stručne i operativne poslove u pregovaračkom procesu.

 

Ukupno je, tokom 2013. godine, održano 40 sastanaka, od kojih osam na visokom političkom, a 32 na tehničkom i ekspertskom nivou. Ovo sve govorim kao deo izveštaja o našem radu u prethodnom periodu.

 

Dana 19. marta 2014. godine smo usaglasili fitosanitarni sertifikat. I veterinarski i zdravstveni sertifikat za gotove proizvode. Usaglašavanjem ovih dokumenata na statusno neutralan način omogućen je neometan plasman proizvoda preduzeća iz centralne Srbije na Kosovo.

 

Od marta do septembra meseca 2014. godine traje prekid u političkom dijalogu između Beograda i Prištine, usled lokalnih izbora u Srbiji, kao i usled izbora i formiranja takozvane Vlade privremenih institucija u Prištini.

 

Dana 14. novembra 2014. godine postižemo dogovor o posetama zvaničnika, a kasnije ste videli kako se tog dogovora ni jednog trenutka nisu držali, kako su to apsolutno arbitrarno upotrebljavali, ili bolje reći zloupotrebljavali, do toga da su pokušavali da unize i prebijanjem omalovaže direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marka Đurića.

 

Vodili smo takozvane "pregovore" iz oblasti energetike i telekomunikacija, a postignut je dogovor o mostu, takozvani "Žbogarov plan". Međutim, što se tiče tog mosta, želim to ljudima ovde da kažem, bili smo sve vreme izloženi pritiscima, strahovitim pritiscima da se baš preko jednog centralnog mosta pusti saobraćaj. Ne da bude pešački most, ne da bude otvoren za pešake, nego da se puštaju kamioni i automobili preko tog mosta. Kad god bismo rekli – imate još dva mosta na 50, 100 metara odatle, kojim idu i autobusi i kamioni i svi drugi, zašto želite da uđete u centralnu ulicu na Severu Kosovske Mitrovice, to je ulica Kralja Petra, po svaku cenu? Odgovor nikada nismo dobijali.

 

I sve vreme, do dana današnjeg smo tome izloženi. Pre neki dan, kada sam razgovarao sa najvišim evropskim predstavnicima, bilo je – učinite nešto, pustite taj most. A onda smo mi krenuli u rekonstrukcije u Severnoj Kosovskoj Mitrovici. Posebno smo uradili spomenik Caru Lazaru sa pogledom na most. Uradili smo posebno pločnike, pešačku zonu. I naši ljudi, gradonačelnik Rakić i svi ostali, uradili smo zato što smo shvatili da su oni želeli, po svaku cenu, da ono što je simbol opstanka Srba u tom delu Kosova i Metohije, da to u potpunosti unište i da sa lakoćom zauzmu ulicu Kralja Petra. A, kada uzmete ulicu Kralja Petra, Mitrovica je mala, svega 9 kvadratnih kilometara ukupno. Dakle, kako god okrenete, više nema Srba tu. A, kada nema Srba u Severnoj Mitrovici, nema Srba ni u Zvečanu. Malo ko će posle toga da opstane i u Ibarskom Kolašinu, Zubinom Potoku i nešto severnije, u Leposaviću i Lešku.

 

Ukupno je, tokom 2014. godine, održano 15 sastanaka i svi su bili na tehničkom i ekspertskom nivou. Postavljalo se pitanje – zašto mi učestvujemo u tim i takvim razgovorima? Zašto smo sve vreme na tome insistirali?

 

To smo uradili iz tri ključna razloga. Prvo, ne zaboravite, i žao mi je što na to moram da podsećam, za samo osam godina Miloševićeve vlasti smo došli dotle da smo imali sukob na Kosovu i Metohiji i suštinski gubitak suvereniteta na Kosovu i Metohiji. Za samo osam godina vlasti DOS-a došli smo od velikih očekivanja, i velikih nadanja i velikih obećanja narodu da će sve da se promeni i da će mnogo ovi sa Zapada da nas vole i da će da učine sve da Kosovo vrate pod teritorijalni integritet Srbije, došli smo do toga za tačno osam godina, da smo dobili nezavisno Kosovo. Proglašenje nezavisnog Kosova, na koje smo reagovali tako što smo im čak i dali pravne argumente kroz presudu Međunarodnog suda pravde. 

 

Zašto sam ovo pomenuo? Zato što mi u deset puta lošijoj situaciji i bez vojske i policije i sa formalno proglašenom nezavisnošću Kosova, koju je priznalo nešto manje, mi kažemo od stotinu zemalja, a oni kažu 110 zemalja. Posle ćemo o tome. Dakle, mi pokušavamo da vratimo Srbiju u život, da vratimo Srbiju u razgovore, da prvo, očuvamo mir i političku stabilnost jer više nemamo glava za gubljenje, više nemamo dece za bacanje. Valjda nije trebalo nikada da imamo.

 

Istovremeno, čuvajući političku stabilnost, gledamo da zemlju izvučemo iz bankrotstva. Gledamo da podignemo ekonomiju. Jer, podizanjem ekonomije povećavate šansu da nam ljudi ostanu u zemlji i da nam ne beže iz zemlje. Podizanjem ekonomije povećavate nadu za normalan život u budućnosti. Podizanjem ekonomije povećavate sve druge šanse, čak i šanse da branite svoje nacionalne interese. Hoćete li da vas podsećam da mi defakto vojsku nismo imali? Hoćete li da vas podsećam da smo sekli tenkove, da smo uništavali strele za 142 dolara? Da sam ih kao ministar odbrane pronašao sakrivene, i doneo i rekao – obnovite resurse. Od toga da smo imali jedan avion koji je mogao da poleti, do toga da danas imamo 14 aviona 4 plus generacije. Govorim samo o lovcima. Do toga da ove godine dobijamo više helikoptera nego što smo imali, koje smo kupili, nego što smo imali u prethodnih 30 godina. Da li razumete o čemu govorim?

 

Tražili smo vreme da zemlju sačuvamo, da narod sačuvamo. Morate da razgovarate. Jel neko misli da je nekome lepo da razgovara sa Tačijem? Jel mislite da je Tačiju lepo da razgovara sa mnom? Ako već moram da vam kažem, gore je njemu da razgovara sa mnom nego meni da razgovaram sa njim. Ali, to morate da radite, ne zato što volite i ne zato što vam je to lepo, nego zato što volite svoju zemlju i zato što znate da time dobijate i vreme za Srbiju. Nalazimo se na putu evropskih integracija. Hoćemo da budemo deo sveta, da pripadamo tom tipu društva. I neki će da kažu – zašto? I da ne govorim sada o demokratiji i vladavini prava. Ljudi, govorim o ekonomiji. 68% naše trgovine je sa EU. Naši najveći investitori dolaze iz EU. Danas nam samo nemačke kompanije zapošljavaju preko 60 000 ljudi u Srbiji.

 

Sve to što izvozimo, što nam  je danas uvoz pokriven izvozom u visini od 79%, uspevamo zahvaljujući tim kompanijama. Nestali bismo. I time smo uspeli u prethodnih sedam godina ne gubeći srpske glave, podižući srpsku ekonomiju, ne nastavljajući taj sled gubitaka svega, uspeli smo da podignemo ugled Srbije u međunarodnoj zajednici i da vratimo KiM, koja je za njih bila završena stvar, na sto. Da se o tome ponovo priča. Ne sa velikim šansama za nas, ne sa time da sa sigurnošću mogu da vam kažem da ćemo nešto da dobijemo, već vam kažem da možemo da tražimo i da se još ponešto pitamo i da se i dalje borimo. A, 2008. i 2010. godine je već sve bilo završeno. Sve je bilo gotovo. E, zato smo to radili.

 

Donosili smo sporazume, i posebno ću o tome u drugom delu, kada budem odgovarao na pitanja da govorim, o pravosuđu, civilnoj zaštiti, o energetici, bili smo izloženi najtežim pritiscima. I tu ste mogli da vidite svo licemerje međunarodne zajednice. Insistirali su sve vreme na Gazivodama i Valaču, govoreći nam kako zbog, da se ne naljute ljudi iz Elektromreža Srbije i Elektroprivrede Srbije ako pogrešim u nekom terminu i možda, ministar Antić, dakle, oni u nekoj toj prenosnoj mreži, to je elektromreža, oni gube, Nemci valjda gube 32 miliona godišnje. Za Nemce 32 miliona evra i nije neka para. A to što mi gubimo 50 miliona evra mesečno zbog njihovih taksi, ma, niko se ne sekira. Srbija je 200 puta manje bogata od Nemačke. Šta briga nekoga, šta briga bilo koga? Ali, i to je pre svega služilo da se izvrši pritisak na naš narod u Zubinom Potoku. Kada se zauzmu Gazivode, kada se zauzme Valač. I ne zaboravite, naš narod na severu KiM, kao i dobar deo naših preduzeća, struju plaća u visini od 11%.

 

Dakle, ljudi ne plaćaju struju. Naši gubici na električnu energiju su na severu Kosova oko 150 miliona evra godišnje. Samo da to imate u vidu. I da to svi ljudi u Srbiji treba da znaju. Zato što se trudimo da olakšamo opstanak našem narodu. Trudimo se da im olakšamo život. Zato ih nagrađujemo i kosovskim dodatkom. Zato učitelj u Lešku i Kosovskoj Mitrovici ima značajno veću platu nego što ima onaj u Somboru, Beogradu, Leskovcu, Kragujevcu i bilo kojem drugom mestu. Dakle, to su stvari koje takođe radimo.

 

Onda, naravno, počinju igre oko Zajednice srpskih opština. Albanci su razumeli šta je to što mi radimo. Ja neću to ni da krijem. Mi brinemo o srpskom narodu. Da brinem kao predsednik, da se ne naljuti niko, o stanovnicima Kačanika, najmoćnijoj ćeliji islamske države u celom svetu, niti mogu, niti hoću. A oni koji lažu da o tome brinu, neka i dalje lažu naš narod. Brinem o srpskom narodu. Brinem o drugim građanima Srbije, koji Srbiju doživljavaju kao svoju zemlju i koji žele da Srbija o njima brine. A o Kačaniku, Glogovcu, Suvoj Reci i Štimlju, da vam pošteno kažem, nisam naročito zainteresovan šta se tamo dešava. Oni su razumeli da Zajednicom srpskih opština mi u stvari želimo da veze između naših ljudi na jugu i na severu u potpunosti institucionalizujemo, četiri opštine sa severa sa šest opština na jugu. I čak smo tražili, i to su prihvatili bili Albanci, pa odustali, da se posebno formira opština Prilužje, Plemetina. Jer, Prilužje pripada Vučitrnu, a Plemetina pripada Obiliću i Babin Most takođe, pa smo želeli da od toga napravimo jednu opštinu. To je bila naša namera bez obzira na ovlašćenja. Tražili smo nadzorne funkcije. Izvršna ovlašćenja. A, oni kažu – ne može izvršna ovlašćenja i onda su odustali od svega. 

 

I jedinu njihovu obavezu iz Briselskog sporazuma oni nisu ispunili. Jednu jedinu koju su imali. Nisu je ispunili zato što im je neko dozvolio da je ne ispune. Zato što su im velike evropske sile i SAD rekle – vama je dozvoljeno da ne ispunite. I prošlo je 6 godina, oni to nisu ispunili. Kao što je sada prošlo više od 200 dana kako su nam uveli takse i niko se ne sekira. To im služi za jedan dan, za jedan sastanak. Kao što se niko ne sekira za to što i danas najavljuju formiranje velike Albanije. I niko neće da reaguje. A jednu reč od toga da smo mi rekli, da je ne daj Bože neko od nas pomenuo Republiku Srpsku ili bilo šta, metaforično govoreći, obesili bi nas u Briselu. Da li je to pravedno? Pa, nije. Da li je to pravično? Pa, nije. Da li to pokazuje dvostruke standarde? Pa, pokazuje. Pa, šta da radimo? Pa, da nastavimo da se borimo. Da razumemo da stvari tako stoje. I da nastavimo da se borimo na najbolji mogući način.

 

Tokom 2016. godine održano je ukupno 46 sastanaka. U 2017. godini smo održali ukupno 14 sastanaka. I onda, dolazi događaj iz 2018. godine. razumeli su Albanci i razumeo je zapadni svet, koji je najvećim delom priznao nezavisnost Kosova, da Srbe, ma koliko da su u teškoj situaciji, ma koliko da su vezani evropskim putem, ma koliko da žele da brže napreduju, da ne mogu lako da ubede u sve neistine koje pokušavaju da im prodaju. I uz činjenicu da Albanci pritom ništa ne moraju da ispune.

 

I tada se dešava da se raspisuju izbori za Grad Beograd na kojima mnogi očekuju da dođe do promena vlasti i da to bude početak kraja mrskog Vučićevog režima i ne znam ni ja šta sve. I tog dana u Kosovskoj Mitrovici je ubijen Oliver Ivanović. Jedan od lidera Srba sa Kosova i Metohije. Politički protivnik Srpske liste. I u poslednjih dvadeset dana ste mogli da vidite tri teksta u značajnim zapadnim medijima koji su govorili kako je možda baš to ubistvo doprinelo uništenju ideje o razgraničenju, o bilo čemu, o bilo kakvim srpskim snovima da bi Srbi nešto od teritorije Kosova i Metohije mogli da dobiju.

 

Tada se suočavamo sa žestokom, orkestriranom kampanjom, zajednički izvedenom iz različitih zapadnih centara moći, sa onima koji u domaćoj javnosti u svemu tome interciraju, i naravno, uz najžešću ulogu Albanaca i albanskih medija.

 

Oni to rade sa sledećom željom i namerom - da se u potpunosti kriminalizuje naš narod na Kosovu i Metohiji, posebno Srbi sa severa Kosova i Metohije, jer nikako nisu želeli da dozvole značajniji upliv Albanaca na taj deo Kosova i Metohije. I morala je da se vodi najžešća moguća kampanja protiv njih, te su znali i ko je ubio i kako je ubio, a kao što vidite, prošlo je godinu i šest meseci, ništa ne znaju. Pojma nemaju. Izmišljali su sve. Privodili su ljude. Ljude drže u pritvoru danas na osnovu izjava davanih srpskim medijima, političara odavde, političara sa Savskog Venca, koji se lažno predstavljaju da su političari sa Kosova. Sve su to radili da bi oslabili odbranu srpskog naroda na severu Kosova. Da sever Kosova postane laka meta za sve njih. Jer, do tog trenutka je to bio veoma tvrd orah za svakoga ko bi pokušao da uđe u Kosovsku Mitrovicu.

 

I danas je sever Kosova neuporedivo lakša meta za njih, što je zajednički uspeh svih Albanaca, dobrog dela zapadnih sila i jednog dela srpske politike. U tome su itekako dobro uspeli. Čestitam im na tome, ali ih sve zajedno upozoravam da nikada nisu uspeli toliko da oslabe ni srpski narod u celoj Pokrajini, ni srpski narod na severu. Da ne budemo u stanju i namerno kažem – ne budemo, jer to neće biti samostalni odgovor našeg naroda sa severa već celokupnog našeg naroda, ukoliko bilo ko bude pokušao da ih fizički ugrozi, na bilo koji način. Pogroma iz 2004. godine više neće biti.

 

Dana 21. novembra 2018. godine nam uvode carinske takse u Prištini u visini od 100% na robu iz BiH i Centralne Srbije, što je direktno suprotno i duhu dijaloga i Sporazumu CEFTA i Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Ne moram da vam kažem da osim saopštenja i korektnog odnosa, moram da priznam, Federike Mogerini i Johanesa Hana, ni jedna od država članica, niti EU svojim mehanizmima nije preduzela bilo šta protiv albanske strane za tako nešto. 

 

Tokom 2018. godine je održano ukupno 24 sastanka. Imali smo nedavno samit u Berlinu na kojem su pokušali kancelarka Merkel i francuski predsednik Emanuel Makron da ubede Albance da povuku takse. U tome nisu uspeli, zato što su oni imali nečiju snažniju zaštitu. Ja sam to na početku samih razgovora rekao. Oni mi nisu verovali. Rekli su – sačekaj Aleksandre, videćeš da ćemo da imamo rezultat. Želim da vas obavestim o tome. Na to sam se nasmejao. Rekao sam im – nećete imati rezultat zato što neko snažniji od vas im je rekao da to ne prihvate, ma koliko vi na tome insistirali. Posle sat vremena, Makron mi je rekao – Aleksandre, bio si u pravu, šta god da uradimo neće da prihvate.

 

Dakle, reč je o nečemu što je plan. Zašto je to plan? Zašto su to uradili i šta oni prave? Oni rade jednu veoma važnu stvar, a to je da nas dovode u situaciju tzv. nove normalnosti, jer to je njima dozvoljeno. Šta god da urade, kakvu god glupost da naprave, milion puta da pričaju o velikoj Albaniji, da idu u konkretne korake za svaranje velike Albanije, uklanjanje graničnih punktova, prelaza, oslobađanje od carina, sve drugo što urade i sve takse da nam uvedu, šta god da naprave, reći će, neko će da izda jedno saoštenje iz međunarodne zajednice, posle dva dana, nema veze, hajde da vidimo kako ćemo Srbiju da nateramo da konačno i formalno prizna nezavisnost Kosova. Sve je završeno, Kosovo je nezavisno. Ostao nam je samo taj deo kako će Srbija i formalno da prizna nezavisnost Kosova. Odbacićemo svaku ideju, sa kojom Srbi dođu, o promeni granica, a pod promenom granica podrazumevaju da su granice države Kosovo nepovredive, jedinstvene i da niko ne sme da ih mrdne ni levo ni desno.

 

Nisu im baš granice Srbije bile nepovredive ni 1999. godine, ni 2006. godine, odnosno Jugoslavije, ni 2008. godine, ali posle toga su sve granice postale nepovredive. I kada vam kažu – otvorićete Pandorinu kutiju, što lupetaju  različiti predstavnici sa srpske političke scene, kad god ih podsetite da je Pandorina kutija mnogo ranije otvorena, džabe što ih podsećate, tim gore po istinu i tim gore po ozbiljnost argumenata. Tu nema velike filozofije. 

 

Zašto je taj dijalog bio važan? Pošto se ovo zove – izveštaj o dijalogu i svemu onome što se događalo. On je, u punom smislu te reči, radio za interese i srpske, a ja verujem i albanske strane. Sa sigurnošću tvrdim – srpske strane. Važno je da postignemo mir i dogovor sa Albancima. I zbog onoga o čemu sam govorio, jer će to biti dva najveća naroda na Zapadnom Balkanu u narednih 100 godina.

 

Mi smo u periodu tih pregovora i dijaloga uspeli da sačuvamo mir na Kosovu i Metohiji. Bio je veoma mali broj teško ranjenih, ubijenih, ne računajući Olivera Ivanovića, gotovo da nije bilo u međunacionalnim sukobima. Mali li je to uspeh, a posle proglašenja nezavisnosti Kosova. Ne pre. Ne dok smo imali neke vrste kompetencije i vlasti na Kosovu i Metohiji. To smo uspevali razgovorima i pametnom politikom.

 

Tokom trajanja intenzivnih razgovora nije bilo ni ozbiljnijih bezbednosnih kriza. Uvek smo u bezbednosne krize upadali kada su razgovori i kada je dijalog prestajao. Korelacije između odsustva pregovora i usložnjavanja bezbednosnih prilika direktno upućuju na zaključak da je odvijanje dijaloga bilo korisno za sve strane i da se jedino time mogao osigurati trajni mir.

 

Treći važan zaključak odnosi se na činjenicu da je angažovanje Srbije u političkom dijalogu očigledno uspelo da delimično amortizuje apsolutno beskrompomisan stav podržavalaca tzv. nezavisnosti Kosova. I danas, ako pročitate Edgara Džozefa, i mnoge druge, koji svakako nisu objektivni, već direktno protiv nas, čak 19 puta govore o predsedniku Srbije i rukovodstvu Srbije koje mora da bude naterano da određene odluke donese.  Takvih tekstova niste imali ni 2007. ni 2008. ni 2009. godine. Sve je teklo kao po loju i baš onako kako su očekivali.

 

Imajući u vidu da oni sve češće zvanično zahtevaju da se pregovorima iznađe sveobuhvatno trajno rešenje za pitanje Kosova i Metohije, jasno je da ti partneri više ne smatraju da je tzv. Kosovska nezavisnost naprosto, završena stvar. Srbija će morati da se čuje. Glas Srbije će morati da se uvaži.

 

Da li ćemo mi  moći da dobijemo sve ono što bismo mi želeli i sve ono o čemu maštamo? Naravno da nećemo. I onaj ko bi vam to rekao, tako bi vas lagao strašno, a mnogo lažova u Srbiji imamo. Ja neću takav da budem, pa makar me sutra vi prvi odavde smenili, zatim narod na referendumu. Potpuno mi je svejedno. Ali da ćemo da dobijemo mnogo više od onoga što smo imali, i 2000. i 2008. godine, u to sam apsolutno siguran i potpuno ubeđen, da smo taj dijalog mogli da nastavimo.

 

Četvrti bitan zaključak je taj da je Repbulika Srbija u osnovi uspela da u potupnosti zaštiti svoj interes u Pokrajini i u kontekstu evropskih integracija. Uprkos kritikama vezanim za navodnu predaju srpskih institucija, Srbi su na severu Kosova i Metohije pogotovo, Srbi na tom prostoru danas apsolutno dominiraju u svim institucijama, što nije bio slučaj do 2013. godine.

 

Ne zaboravite, oni koji govore o pravosuđu, rekao bih vam jednu stvar, zamislite da je neko silovao Srpkinju, devojku na Kosovu i Metohiji, šta bismo mi mogli da radimo? Da podižemo optužni akt u Kraljevu, u zavisnosti od toga da li se desio na severu ili u Vranju, da nemamo mogućnost gonjenja silovatelja ni na koji način? Time smo otvorili mogućnost da imamo i te kako uticaj, a u svakom trenutku, da biste vi razumeli, ti ljudi koji su pristali da rade unutar kosovskog sistema su toliko odani Republici Srbiji i srpskom narodu, da ukoliko bi srpska lista i politički predstavnici doneli odluku da se svi povuku, sa malim, iako je to pleonazam, dozvolićete mi da ga upotrebim, izuzecima je neko u tim institucijama ostao.  

 

Srbi bi odmah izašli, ali koriste svaku priliku da se obezbedi suštinska pravična, u krajnjoj liniji, jer tu živi 98% Srba, dominacija Srba. Da se istovremeno obezbedi zaštita za Srbe u Gračanici, i u Štrpcu, i u Ranilovu, i u Šilovu, i u Klokotu, Pasjanu, Partešu, Metohiji, tamo gde su nam ugroženi ljudi, i u Osejanu, Đurekovcu, Klini, Goraždevcu, Velikoj Koči, Orahovcu i svakom drugom mestu gde imamo od nekoliko do nekoliko stotina Srba. To je bio jedini mogući način.

 

Kako bismo mi zaštitili da nije bilo tog poteza Srbina u Velikoj Hoči, kome je pljačkaš nešto opljačkao, kome je neko silovao ćerku, kome je neko ranio nekoga? Kako bismo ga zaštitili? Dronovima iz vazduha hapsili počinioce? Kako? Na koji način?

 

Lako je pričati o tome da mi iz centra Beograda imamo pravo da milion godina nešto čekamo. Ti ljudi tamo žive svaki dan. I moraju da žive svaki dan. I žive sa Albancima svaki dan. I neko je morao da im pruži zaštitu. Smatram da sve ono što smo uradili  u procesu dijaloga je donelo opipljive koristi srpskom narodu, državi Srbiji u celini.

 

Posebno mislim da kroz tih, ukupno 188 sastanaka, smo uspeli da zaštitimo ugled, reputaciju Republike Srbije, da smo uspeli da sačuvamo interese našeg naroda i da dramatično usporimo odliv našeg življa sa Kosova i Metohije. Uspeli smo, takođe, da odbijemo određene sporazume koji nisu potpisani, nisu prihvaćeni, a koji bi značili dramatično urušavanje sprskih nacionalnih i državnih interesa Republike Srbije.

 

Ono što je za nas važno, takođe, i zato je Priština između ostalog donela odluku o taksama, došlo je do ozbiljnog širenja robne razmene između centralne Srbije i Prištine i mi smo došli dotle da nam je izvoz, kako oni kažu, ili trgovina sa Prištinom, kako mi kažemo, prešla 550 miliona evra na godišnjem nivou, a ono što su oni nama prodavali ili kako oni kažu – izvoz u centralnu Srbiju, je bio na nivou 20 miliona evra. Samo da mi neko kaže da smo mi loše postupali i da smo lošu politiku vodili.

 

Upravo zato ćute mnogi iz sveta, zato što ih baš briga što je Srbija oštećena, zato što žele da Srbiju ekonomski vide slabiju. Mi, uprkos tome, ne kukamo ni pred kim da nam je zbog toga BDP 0,3 ili 0,4% niži, ne žalimo se nikome. Hoćemo da budemo najbolji, najsnažniji, najjači, bez obzira na to, i bićemo.

 

Ono što je važno, uspeli smo dobrim delom pomoći i da uradimo sve da zaštitimo sve naše objekte od kulturno istorijskog značaja. Kasnije ću izneti precizne cifre, koliko u novcu da pomognemo našoj crkvi, manastirima i drugim objektima od velikog istorijskog značaja. 

 

 

 

Šta je Priština uradila? Ne volim da govorim o krivici Prištine i govorim desetostruko ređe od Tačija, Haradinaja, Veseljija, svih njihovih prestavnika koji u Srbiji, nažalost, vide neprijatelja. Mi u njima vidimo ljude sa kojima smo primorani da gradimo mir, da bismo izgradili dobre i normalne odnose sa Albancima u budućnosti. 

 

Zato se trudimo da odgovaramo na svaku glupost koju iz Prištine čujemo. Trudimo se da ne zagađujemo još više odnose između Srba i Albanaca, već da gledamo da polako podižemo poverenje između naših naroda, što nije lako. Gotovo je nemoguće, posebno na teritoriji Kosova i Metohije, ali je važno za budućnost.

 

Moja je dužnost da vam danas ukažem na sledeće činjenice. Da smo mi od početka bili izloženi različitim vrstama pritisaka i trikova, od toga da se izvrši demarkacija između Kosova i Crne Gore, a zatim se izvrši demarkacija između Kosova i Srbije, što bi valjda bilo normalno, pa sad veličanstven uspeh što su izvršili demarkaciju između Kosova i Crne Gore.

 

U svakoj demarkaciji u kojoj bismo mi učestvovali, značilo bi da smo de fakto priznali nezavisnost Kosova. Sve vreme, od početka, do dana današnjeg, bili smo pritiskani da u tome učestvujemo. Zatim smo bili pritiskani da pozdravimo demarkaciju između Podgorice i Prištine, što je isto to samo malo uvijenije, što smo takođe uspeli da odbijemo pred evropskim predstavnicima.

 

Oni su doneli bezbroj jednostranih poteza. Ja ću vam reći šta je sve bilo u nekoliko prethodnih, a posebno u poslednje dve godine.

 

Premijer privremenih institucija u Prištini je u junu 2018. godine rekao, uputio otvorene pretnje ratom, ako se u pregovorima o utvrđivanju statusa Kosova i Metohije dođe do rešenja koje nije po volji albanskoj strani. Ponovio je to i predsednik privremenih institucija u Prištini, koji je rekao da su jedanput u ratu već pobedili uz pomoć NATO, pobediće opet ako bude potrebno.

 

Zatim, na mesto šefa pregovaračkog tima dolazi Fatmir Ljimaj. O tome Vi, gospodine Drecun, mnogo više znate nego ja. Dovode nam okorelog ratnog zločinca. Hoće da nas ponize i kažu – morate sada da sednete i sa njim da razgovarate, a mi nismo u poziciji da biramo sa kim ćemo da razgovaramo. On je izbor albanskih predstavnika. Ljudi iz međunarodne zajednice nisu gadljivi. Ako su sa njima sarađivali, ako su ćutali na 17 mrtvih svedoka, od kojih poslednji strada na pešačkog prelazu u Podgorici, na to sve ćute i ne osude ih za najteža krivična dela, što bi bili gadljivi na ovako nešto.

 

Zatim su tri puta u prethodnih godinu dana prekršili Sporazum o policiji, narušili bezbednost Srba nelegalnim upadima svojih paramilitarnih i parapolicijskih jedinica na sever pokrajine. Reč je o jedinicama FIT i ROSU. Priština je 21. novembra uvela takse od 100% na robu iz centralne Srbije. Zatim je Priština odredila da se za svu robu koja dolazi sa prostora centralne Srbije na fakturama navodi da je destinacija Republika Kosovo, a označavanjem porekla robe koje se nalazi u prodaji na prostoru Kosova i Metohije potpuno uvela diskriminaciju srpskih proizvoda.

 

Pod 6, Priština je sa Tiranom nelegalno ukinula kontrolu državne granice između naše granice prema Republici Albaniji i omogućila slobodno kretanje, čime je najdirektnije prekršila Rezoluciju 1244.

 

Pod 7, formalno su u saradnji sa Republikom Albanijom proklamovali svoj cilj da teže stvaranju velike Albanije na Balkanu. Mislite da se neko stvarno uzbudio? Kažu vam oni kada im vi kažete. Ja više i ne govorim. Moja je obaveza da vam to prenesem. Svim zapadnim predstavnicima, onima koji su priznali nezavisnost, kada to kažete, oni kažu – jeste, nije dobra izjava. Vučiću, šta ti to razgraničenje treba? I onda više nema nikakve velike Albanije, bilo čega, samo da mi Srbi ne dobijemo nigde ništa.

 

Pod 8, Priština je donela nelegalnu odluku o stvaranju tzv. vojske Kosova koju su podržale sve zapadne sile, iako je ta odluka doneta suprotno volji, čak i NATO, bio je korektan generalni sekretar NATO-a Jan Stoltenberg, i suprotno Ustavu "leks superioru" tzv. države Kosovo. Baš ih briga ukoliko to nešto čini protiv Srba i to će da urade i za njihove akte i za sve drugo.

 

Pod 9, Priština je nedvosmisleno odbila implementaciju postignutih sporazuma iz dijaloga, posebno po pitanju Zajednice srpskih opština.

 

Pod 10, u tom sporazumu o mostu, koji smo mi potpisali, moralo je jasno da se odvoji južna od severne Mitrovice, jer to je naš jedini način da se spasimo. U južnoj Mitrovici živi mnogostruko veći broj ljudi nego u severnoj Mitrovici. Da ljudi ovde razumeju, svako ujedinjavanje grada, kako oni to nazivaju, je kraj Srba na severu, kraj Severne Mitrovice. Zato smo tražili posebno razgraničenje u Suvom Dolu i to je moralo biti postignuto po sporazumu. Albanci su i to odbili. Jedino je bilo važno da uđu u ulicu Kralja Petra kamionima i svojim zastavama i ništa drugo.  

 

Pod 11, prištinske vlasti su nedavnim usvajanjem tzv. statuta "Trepče" operacionalizovale nacionalizaciju i otimanje imovine srpskih privrednih subjekata.

 

Pod 12, Priština je javno zapretila i kroz institucije postavila nova zakonska ograničenja po pitanju dijaloga. I izborom TIB-a, ali su onda govorili i o Trepči, Gazivodama i svemu drugom. 

 

Pod 13, Kadri Veselji, šef prištinskog parlamenta, zatražio je podršku za politiku i mere koje prema Srbima i Srbiji preduzima Haradinaj, kao i regionalno ujedinjenje protiv, kako je on rekao, Vučića, pozivajući Crnu Goru i Severnu Makedoniju, Albaniju, da se njima pridruže u toj borbi. On je u tom smislu izrazio spremnost da se do rešenja, ako je potrebno, dođe novim ratom u kome je sam spreman da

učestvuje. 

 

Pod 14, Premijer privremenih institucija Haradinaj smenio je legitimne predstavnike srpskog naroda i dovodi lične prijatelje, kumove, sluge koji služe samo njemu i albanskim interesima. 

 

Pod 15, Priština pod tzv. tajnim i fingiranim optužnicama hapsi Srbe za navodne ratne zločine i time, suprotno Rezoluciji 1244, koja nalaže da se na Kosovu i Metohiji stvore uslovi za siguran i bezbedan povratak svih raseljenih, izbeglih lica, onemogućava ovaj proces.

 

Uzgred, Kosova i Metohije je teritorija na koju se vratio najmanji broj izbeglih lica od svih kriznih područja, žarišta u celom svetu, svega 1,9%. Nigde, Rohinge muslimani u Mijanmaru imaju mnogo veći stepen povratka. Nigde niko nema tako nizak stepen povratka kao što ga imaju Srbi. Naravno, ima tu i naše krivice, činjenice da je mnogo lepše ljudima da budu u Beogradu, da im deca budu sigurnija, nego da budu dole među Albancima koji vrše napade na njih svakodnevno. Ima tu i svakodnevnih pritisaka kojima je nemoguće odoleti. 

 

Skupština privremenih institucija u Prištini usvojila je rezoluciju o navodnom genocidu Srbije. Bez ikakvih dokaza izneti su podaci o navodno hiljadama ubijenih Albanaca, desetinama hiljada silovanih albanskih žena, i u tu svrhu prikazane su za celokupnu svetsku javnost, a demante gotovo da niko nije objavio, snimak iz porno filma kojim je trebalo da se pokaže kako su Srbi silovali Albanke, to je uradila Ljora Brovina, poslanica vladajuće stranke, inače puštena iz pritvorske jedinice u Nišu 2000. godine, odlukom političkih, a ne pravosudnih organa Republike Srbije.

 

Imajući u vidu sve navedene okolnosti i činjenice, jasno je da Priština stvarni dijalog u ovom trenutku ne želi. Da li će ga želeti, više je pitanje za njihove zapadne mentore nego za njih. Ono što je za nas važno i zašto smo rekli samo za jednu stvar, upravo zbog stvaranja te nove normalnosti o kojoj oni govore, da nećemo ni po koju cenu prihvatiti da pristanemo na nastavak dijaloga bez ukidanja taksi.

 

Zašto smo to rekli? Kakav vi dogovor hoćete? Vi niste u stanju da ukinete takse, a dogovoreno je još 2006. godine CEFTA sporazumom da takvih taksi nema. I 2008. godine vi vršite protivpravnu secesiju. Protivpravno otimate deo teritorije Republike Srbije.

 

Republika Srbija vam 2008. godine ne uvodi takse, ne rušimo CEFTA sporazum 2008. godine, ko god da je na vlasti. Vi nama 2018. godine uvodite takse zato što vam se ne sviđa što niste postali član INTERPOL-a ili neke druge međunarodne organizacije i ceo svet ćuti na to. Sad se postavlja pitanje, pa kažu – mi smo krivi, jer mi uslovljavamo dijalog. Čekajte, kako ćemo da postižemo, o čemu ćemo da postignemo sporazum, ako nismo u stanju da postignemo sporazum o slobodnoj trgovini koji je podrazumevajući i koji postoji po Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju potpisanim sa Evropskom unijom.

 

Naš jedini uslov je – ukinite takse, dijalog ćemo da nastavimo. Mi nismo imali primedbi na ponašanje ni gospođe Ešton, ni na ponašanje gospođe Mogerini. Znali smo u kako teškim uslovima radimo. Nekada su ti pritisci bili užasni. Ukoliko vas bude interesovalo, mogu da govorim kako je traženo od nas da u Briselskom sporazumu podržimo ulazak Kosova u Ujedinjene nacije. Već je to bila gotovo završena stvar. Kako da prihvatimo da regionalna policija na severu bude sastavljena od 68% Albanaca, a 32% Srba, a ne od 98% Srba, kao što je danas, pa smo to, moram da kažem na, čini mi se, veoma hrabar način uspeli da odbijemo i da sačuvamo tu vrstu srpske dominacije, bar u tom delu Kosova i Metohije. Ali, mislim da smo uspeli, sve u svemu, kada se to analizira, da sačuvamo mir, da sačuvamo stabilnost, da ne umanjimo, već da uvećamo ugled Srbije, da ekonomiju dramatično popravimo, da za sedam milijardi uvećamo BDP Srbije za ovo kratko vreme, da smanjimo javni dug između 50 i  51% BDP-a, sa 78-79%, posle teške krize u kojoj smo morali kestenje iz vatre da vadimo, da smanjimo nezaposlenost.

 

Danas sam dobio zvanične podatke, najniža stopa nezaposlenosti za prvi kvartal je 12,1. Očekujte, kada budu sezonski radovi, čak ispod 11% stopu nezaposlenosti. Približavamo se zemljama Evropske unije po tom pitanju. Plate su sa prosečne 329, na 462 evra došle. Penzije smo na ozbiljan način uvećali, posle teških godina za penzionere i hvala im na tome šta su sve uspeli da podnesu, ali to smo sve uspeli da uradimo. Ojačali smo i osnažili našu vojsku, zato što smo imali mir i zato što smo imali dijalog i zato što nam je taj dijalog bio političko oružje da obezbedimo ekonomski napredak Srbije i da osiguramo drugačiju i uspešniju i ekonomsku i socijalnu i političku budućnost za naš narod.

 

Ono što mi je važno da vas obavestim, uspeli smo, to je naravno bio naš posao, od 2014. do 2018. godine da sprečimo prijem u devet međunarodnih organizacija tzv. Kosovo – UNESKO, Svetsku carinsku organizaciju, INTERPOL, Međunarodnu organizaciju za vino i vinovu lozu, Evropsku studentsku uniju, Evropsku radiodifuznu uniju, Međunarodnu organizaciju vrhovnih revizorskih institucija, Evropsku mrežu operativnog prenosnog sistema za električnu energiju, što je veoma važno i to nas je spasilo oko Valača i Gazivoda, Međunarodno udruženje avio prevoznika.

 

U periodu od 2014. do 2018. godine, po prvi put, uprkos činjenici da dolazimo u neuporedivo težem trenutku, nego što je to bilo 2000. ili 2007. godine, pre nezavisnosti, trinaest država je povuklo priznanje Kosova – Solomonska ostrva, Surinam, Burundi, Liberija, Papua Nova Gvineja, Lesoto, Komonvelt Dominika. Priznao je 11. decembra 2012. godine, povukao 02. novembra 2018. godine – Grenada,  6. septembra 2013. godine priznala, a 4. novembra 2018. godine povukla priznanje, Komori, Madagaskar, Palau, Gvineja Bisao i Sao Tome i Principe.

 

Države koje su priznale od 2014. godine, videćete, ima ih dvostruko manje, do 2018. godine su – Tonga, Singapur, Antiga i Barbuda, Togo, Bangladeš i Barbados. Moguće je da sam ja kriv za Antigu i Barbudu,  zato što nisam na vreme stigao da obavim razgovore koje smo već planirali i to sebi do danas nisam uspeo da oprostim.

 

Priština je donosila različite mere za narušavanje funkcionalnosti srpskih opština na Kosovu i Metohiji i etnički motivisane napade u periodu od 2014. do 2018. godine. Oni sve vreme rade na promeni etničke strukture na jugu, posebno u opštinama Gračanica, Novo Brdo, Klokot, Štrpce, Ranilug i Parteš i naravno, pokušavaju da pronađu mehanizme za napad i potpuno ovladavanje severom.

 

To rade na sledeće načine – ugrožavanjem bezbednosti srpskog stanovištva, pritiscima kriminalnih grupa, pljačkama, zastrašivanjem i napadima u cilju pojačanog iseljavanja Srba, hapšenjem i podizanjem optužnica protiv lokalnih srpskih zvaničnika i viđenijih Srba pod izgovorom borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala, u cilju razbijanja jedinstva i izazivanja sukoba među političkim liderima Srba, i zato hoću da se zahvalim ljudima iz Srpske liste koji su uspeli da održe jedinstvo i sa Srpske liste i u Štrpcu i u Gračanici i u Klokotu i u Kamenici i u Partešu i na severu Kosova, što im nikada nisu dali da ih podele ni na koji način i to je velika stvar.

 

Hoću da znate nešto, dragi prijatelji, to su ljudi koji na dnevnom nivou izdržavaju najstrašniji pritisak, kako albanskih vlasti, tako stranih predstavnika onih zemalja koje su priznale nezavisno Kosovo. Oni su za njih dobri sagovornici ukoliko hoće da kažu – Vučić je đubre i ukoliko hoće da kažu – Što dalje od Srbije. Onog sekunda kad kažu – Mi poštujemo Srbiju, poštujemo njene institucije i njene organe i organizacije, tog sekunda oni više sa njima nikakve kontakte nemaju i oni postaju njihovi, verovali ili ne, politički protivnici. Ti ljudi su sve to uspeli da izdrže. Nikada se nisu stideli svoje države Srbije i svoje lojalnosti državi Srbiji i poštovanja koje pokazuju prema državnim organima Republike Srbije. Oni čuvaju naš narod na Kosovu i Metohiji, a ne oni koji pozivaju da se glasa za Gonđe Čauši, samo da bi se srpskom narodu naudilo na bilo koji način.

 

Dalje, otkud kuće i imanja od Srba i njihovo trajno iseljavanje, kupovina najvrednijih imanja na važnim lokacijama za plansko naseljavanje Albanaca, izgradnja vikendica u vikend naseljima i na obodima većih opština, te masovna promena prijave prebivališta u pogodnom trenutku, ispisivanje albanskog stanovništva iz biračkih spiskova graničnih opština sa albanskom većinom i njihovo upisivanje u biračke spiskove stanovništva sa većinskim srpskim stanovništvom.

 

Na osnovu raspoloživih podataka, ukupan broj evidentiranih etnički motivisanih napada u periodu od 2014. do 2018. godine je 465. To je veliki broj napada. Ali, da imate u vidu, samo deset godina ranije u istom periodu, bio je gotovo trostruko veći. Dakle, ipak smo nešto uspeli da uradimo. Primetan je veliki broj pljački i uništavanja imovine – 150; napada na kulturno-istorijske spomenike, verske objekte i groblja – 45; provokacije i pretnje – 118; fizičkih napada – 62; kamenovanja kuća, vozila i lica – 30.

 

Finansiranje u oblasti zaštite kulturne baštine i pomoći Srpskoj pravoslavnoj crkvi na teritoriji AP Kosovo i Metohija u periodu od 2014. godine do maja ove godine: imajući u vidu neprocenljiv istorijski i duhovni, nacionalni i kulturološki značaj, finansiramo objekte Srpske pravoslavne crkve na teritoriji AP Kosovo i Metohija, radimo njihovu sanaciju, adaptaciju, rekonstrukciju, revitalizaciju, obnovu i izgradnju, oslikavanje, duborez, opremanje, uređenje, zaokruživanje i ukrupnjavanje zemljišta poseda Srpske pravoslavne crkve.

 

Radili smo, ali pošto to imate u izveštaju, da vam ne bih oduzimao vreme, od izrade crkvenog mobilijara u duborezu u manastiru Gračanica, kupovine imanja u neposrednoj blizini manastira, sanacije i rekonstrukcije i krova na crkvi Svetog cara Uroša u Uroševcu, unutrašnjeg osvetljenja u Gračanici, potpune obnove Banjske, Svetih Kozme i Damjana u Vračevima, Sokolice, Pećke patrijaršije više radova, Gorioča, otkupa parcela u Velikoj Hoči. Mnogo je toga što smo uradili i u Sušici i u Prizrenskoj bogosloviji, Sočanici, na svim mestima.

 

Ukupno u novcu, pošto podnosimo izveštaj, poslanici i narod moraju da znaju za svaki dinar, ovo je iz budžeta Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Ukupna sredstva koja su izdvojena, i to van tekuće budžetske rezerve iz koje smo izdvojili još dva miliona evra, dinarska sredstva, razume se, za ovih 56 najvažnijih projekata za crkve i manastire je 417 miliona, dakle oko tri miliona i 753.000 evra i još dva miliona evra preko tekuće budžetske rezerve. Dakle, veliki, ogroman novac uložili smo u naše duhovno i kulturno nasleđe na Kosovu i Metohiji, nikada više u prethodnom periodu.  

 

Najznačajnije investicije u oblasti infrastrukture, ekonomskog razvoja, poljoprivrede, obrazovanja i zdravstva, čak i ako pogledate budžete za Kancelariju za Kosovo i Metohiju, videćete da je danas on dvostruko veći, nego što je bio pre samo pet godina, a da je iz tekuće budžetske rezerve, zahvaljujući boljim bilansima budžeta, izdvajano mnogo više novca nego što je to bio slučaj ranije.

 

Izgrađeno je i rekonstruisano 1.613 stambenih jedinica za interno raseljena lica, povratnike i socijalno ugrožena domaćinstva, u iznosu od jedne milijarde i 445 miliona 678 hiljada dinara. Izgrađena su 554 individualna stambena objekta za potrebe povratnika, interno raseljenih i socijalno ugroženih u visini od 194 miliona 370 hiljada dinara. Izgrađene su 522 stambene jedinice, 29 zgrada, uz obezbeđenje i opremanje lokacija za izgradnju u iznosu od jedne milijarde i 51 milion 466 hiljada. Isporučena je pomoć u građevinskom materijalu za 2.284 domaćinstva ukupne vrednosti od 199 miliona 842 hiljade dinara.

 

Ono što ćete videti uskoro, što je veoma važno, radili smo rekonstrukciju i sanaciju 27 km puteva i ulica, osam putnih objekata, uređenje četiri deponije. Ono što su važne stvari, kapitalne, verujemo da ćemo za Vidovdan moći da otvorimo regionalni vodovod na severu Kosova, da ćete moći da vidite Rajsku banju, kompleks Rajska banja u Banjskoj, u Zvečanu, za koji smo do sada izdvojili gotovo 500 miliona dinara, hotel i propratne kapacitete, bazene i sve drugo, to će biti bukvalno mali raj za sve ljude iz Srbije koji tamo žele da  odu i u to ćemo posebno morati da dodamo još 200 miliona u ovoj godini. 

 

U programima razvoja poljoprivrede je podržano preko 1.300 poljoprivrednih domaćinstava u iznosu od 468 miliona 519 hiljada dinara. Realizacija setve u povratničkim zajednicama u opštinama Klina, Istok, Peć, Vučitrn, Prizren, Novo Brdo, Uroševac, Srbica i Orahovac (u Srbici, naravno, samo u mestu Banje gde Srbi žive, nismo išli u Srbicu ili kako Albanci nazivaju Skenderaj, tamo Srba nema) u vrednosti od 183 miliona 426 hiljada.

 

Inače, da znate samo, kada su nas varali u povraćaju PDV-a, oni ljudi koji su neobrazovani, a lopovi su u pitanju, varaju državu na povraćaju PDV-a, valjda im je kao toponim Srbica ličila na srpsko mesto, pa su pisali da su registrovali firmu i da rade posao u Srbici. Čim bismo to videli, znali bismo da su ljudi pljačkaši i tako smo ih i hapsili. Izgrađene su i opremljene i dve pivare na teritoriji opštine Zvečan, sa sredstvima od 42 miliona i 500.000 dinara. Obezbeđena je donacija za 105 najugroženijih poljoprivrednih domaćinstava u vidu nabavke stočnih grla - 79 junica, 359 ovaca, 22 koze, u poljoprivrednoj mehanizaciji stočne hrane. Ukupna sredstva za razvoj poljoprivrede su 899 miliona 682 hiljade dinara.

 

Ono što je veoma važno, velika vest je to u Severnoj Mitrovici, to su pokušali Albanci da spreče po svaku cenu, a to je povratničko naselje Sunčana dolina na lokaciji Mali Zvečan, u iznosu od milijardu 433 miliona 894 hiljade. Tu će živeti oko 350 porodica, između 1.200 i 1.500 lica. Lično sam obišao dva puta Sunčanu dolinu. To veličanstveno izgleda, to predivno izgleda. Na strateškom je mestu, između Mitrovice i Zvečana. Suštinski čuva, to bi trebalo da bude zapadna strana Mitrovice. U svakom slučaju, mislim da će to biti nešto gde takođe možemo prve ljude, koji će se useliti u te objekte, da vidimo već za Vidovdan ove godine.

 

 Ulagali smo u srpske medije na Kosovu i Metohiji i evo podatka o kome sam govorio – 1999. godine je pohađalo 59.245 učenika ukupno na Kosovu i Metohiji, a danas je to 16.826, a od toga 11.482 u osnovnim i 5.344 u srednjim školama. Imamo ukupno 103 škole. Sve škole, sve profesore, sve nastavne aktivnosti finansira Republika Srbija. Ovo govorim zbog laži koje sam slušao čak i na mestima gde to nisam očekivao, da su mi neka sveta lica govorila o tome kako mi više ne finansiramo. Srpske škole na Kosovu i Metohiji samo mi finansiramo, samo mi plaćamo sve, i nastavne aktivnosti i profesore, učitelje, nastavnike i to je naš  posao i to ćemo nastaviti da radimo.

 

Finansiramo, naravno, i predškolske ustanove. Tu imamo 3.239 dece raspoređenih u 108 grupa. Ono što je važno jeste da je  dodeljena i pomoć porodicama povratnika u ukupnom iznosu od 202 miliona 496 hiljada dinara. Takođe je važno da istaknem da smo finansirali rad narodnih kuhinja u tom vremenu u visini od 116 miliona 382 hiljade 990 dinara. Takođe smo finansirali i program rada Crvenog krsta i opštinskih organizacija u visini od 228 miliona.

 

U cilju afirmacije populacione politike u izveštajnom periodu isplaćena je novčana pomoć porodicama sa novorođenom decom - za 5.410 beba ukupno 54 miliona i 100 hiljada dinara. Obezbedili smo iz tekuće budžetske rezerve u 2018. i 2019. godini, to je pored ovoga što sam vam govorio iz budžeta Kancelarije, koji ste vi ovde usvajali, za Kosovo i Metohiju. Dakle, za definansiranje 19 projekata na teritoriji AP Kosovo i Metohije u iznosu od dve milijarde 481 milion. To je dodatnih 20,2 miliona evra uz sve to.

 

Takođe, usvojili smo u oktobru 2018. godine dokumentaciju za 40 projekata u koje bi trebalo da uložimo novac od dve milijarde 455 miliona. Sada se priprema  predlog zaključka Vlade i zahvalan sam na tome predsednici Vlade, Ani Brnabić, veoma, kojim se planira odobravanje finansiranja realizacije 233 projekta. Ušli smo u najveću investicionu fazu na Kosovu i Metohiji, izrada projektno-tehničke dokumentacije za 11 projekata u ukupnom iznosu od šest milijardi 683 miliona. Za realizaciju svih projekata bi bila potrebna sredstva u visini od 11 milijardi. Dakle, oko 90 miliona evra. Pričam vam samo, a pogledaćete posle, naša je računica, računajući gubitke oko struje, naša ulaganja oko 350 miliona evra i sa svim investicijama, naša ulaganja na Kosovu i Metohiji, prelaze 560 i 570 milina evra na godišnjem nivou.

 

Mislim da time pokazujemo i svoju brigu, ali ne samo brigu, time pokazujemo da smo i likvidni i finansijski solventni i da smo uspeli da imamo novca mnogo više nego ikada, da pomažemo opstanak našeg naroda na Kosovu i Metohiji.

 

Naravno da to nije dovoljno. Naravno da za nas nema ružičastih stvari i dobre situacije na Kosovu i Metohiji. Kad kažem - za nas, za nas koji uvek i u svakom trenutku razmišljamo da delimo sudbinu svog naroda na Kosovu i Metohiji, koji nismo vezali svoju budućnost i budućnost svoje dece ni za London, ni za Frankfurt, ni za Njujork, ni za bilo koje drugo mesto, već za Srbiju i za nadu da ta i takva Srbija može da bude uspešnija u budućnosti.

 

Da li smo mogli da mnoge od ovih stvari, koje su danas negativne posledice i sa kojima se suočavamo, da sprečimo? Da li smo mogli da sprečimo i stvaranje granice na Jarinju i Brnjaku? Ne lako, ali je naš otpor mogao i morao da bude neuporedivo snažniji, ozbiljniji. Moralo je mnogo više pažnje da bude, a konačno, mi smo tu doneli i dokumenta da vidite i ko ih je parafirao, što ću u toku rasprave pokazati svima vama, pošto su i tu razne laži širili i govorili neistine. Ali, ono što je suština, to je da smo, čini mi se, pogrešili mnogo i kad smo ceo slučaj Kosova i Saveta bezbednosti prebacili u Evropsku uniju. Dali smo argumente toj nezavisnosti nesuvislim i neodgovornim pitanjima koja smo postavljali Međunarodnom sudu pravde. Da li smo mogli drugačije da reagujemo 17. marta 2004. godine i odgovornije? Mogli smo.

 

Da li smo mogli drugačije da reagujemo i da se ponašamo 1998. i 1999. godine? Mogli smo i morali, i pri tome ne bežim ni od sopstvene odgovornosti u svemu tome. Da li smo morali sasvim drugačije, pametnije, ozbiljnije i odgovornije da se ponašamo 2008. godine, kada je proglašena samoproklamovana nezavisnost Kosova? Morali smo mnogo bolje, mnogo više i mnogo drugačije.

 

Ali, ja ne želim da današnju raspravu svedem na to, ko je kriv. Gubitak naš, gubitak i prava našeg naroda i kontrolisanje teritorije od strane nekih drugih, a koja pripada Republici Srbiji, je veliki gubitak. I, pored svih tih naših politika iz prethodnih vekova i decenija i godina, neće biti anuliran, promenjen, tek prostom osudom. Vreme koje je otišlo zauvek, nikakvo ukazivanje prstom neće vratiti. Važno je, da svi mi ovde, pa i oni kojih nema, što je ne krivica, nego licimerje, konačno priznamo, šta nam se dogodilo i da izvučemo pouke, i da ne krijemo od sebe da nam se dogodio težak nacionalni poraz, u svakom smislu te reči. Gubili smo deo kontrolisanih teritorija, ogroman broj ljudi, a ekonomski gubici ne mogu se sabrati ni nabrojati.

 

Izgubili smo godine, tokom kojih smo se lagali i odbijali da to priznamo i bio sam sasvim svestan toga, kada smo pre sedam godina došli na vlast i suočili se sa problemom koji su svi drugi već rešili, ovi naši odavde na taj problem zaboravili i od njega u potpunosti odustali, sa željom da se ponovo uhvatimo u koštac, da ga izvučemo na površinu i da dobijemo najviše što možemo za naš narod na Kosovu i Metohiji i izgubimo najmanje što moramo. I, nisam se odlučio za nastavak laži i samoobmane. Rekao sam svima, još tada, i danas vam kažem, nema Srbije, nema naše vlasti na Kosovu i Metohiji, sem suštinski u zdravstvu i školstvu, i da treba da prestanemo sa obmanjivanjem i sopstvene javnosti i ne znam, da li je iko želeo ikada da me čuje, osim što su mi ponavljali uvrede raznovrsne, ali sam to ponavljao svih ovih sedam godina.

 

Baš kao što sam ponavljao da su nam potrebni mir, stabilna ekonomija, rast u svim segmentima i dogovor sa Albancima, kao jedini način  za to da imamo budućnost. Krenuli smo u sve to, i ova Vlada, Vlada g-đe Brnabić, iz užasnog minusa, sa više od sto zemalja koje su priznale Kosovo, sa ekonomijom, koja je čvrsto vezana upravo za one koji Kosovo priznaju, sa graničnim prelazima i na Jarinju i Brnjaku, sa užasnim položajem Srba na samom Kosovu. Krenuli smo da nešto uradimo, tamo gde godinama niko nije radio ništa, osim što nas je lagao, i sebe i nas, i da probamo da nešto dobijemo tamo gde smo sve izgubili. 

 

Krenuli smo u razgovore sa Albancima koji, ne samo da žele nezavisno Kosovo, već žele i veliku Albaniju, sa ljudima koji misle da su oni, a ne NATO, a na NATO uvek mogu da računaju, tako oni kažu, pre svega na Sjedinjene države, pobedili i koji bi da uzmu sve, a da ne daju ništa, sa onima koji za takvo ponašanje imaju otvorenu podršku najmoćnijih zemalja u svetu i sedam godina smo se teško, užasno teško svađali, pregovarali i natezali vezanih i ruku i nogu, borili za Srbiju na svakom mestu i danas mogu mirno da vam kažem, nismo izgubili ništa od onoga što nije bilo izgubljeno, nismo trgovali ni sa čim što odavno neko nije prodao i nismo dali ni pedalj onoga što neko nije dao, već smo krenuli da vraćamo Srbiju u igru, da ima ono što može da ima. 

 

 Šta je to, što smo svakako dobili? Dobili smo mir. Podsetite se, a u teškim trenucima su radili, a naši u mnogo težim i od Miloševićevog perioda i DOS-ovog, posle sedam godina usledio je rat na Kosovu i agresija NATO-a, ovde posle sedam godina je usledilo priznanje nezavisnog Kosova. Nama, posle svih tih katastrofalnih činjenica, se ništa slično nije dogodilo. Sačuvali smo mir, veću sigurnost za Srbe na Kosovu i ono što je najvažnije, bolju i snažniju srpsku ekonomiju. Srpsku ekonomiju, koja je porodila i snažniju i srpsku vojsku i srpsku policiju, srpsku ekonomiju, koja je porodila snažnijeg ekonomski srpskog čoveka, koji je zagledan u budućnost i koji veruje u budućnost i svoju evropsku budućnost, ali i budućnost svoje dece i ono možda najvažnije, mogućnost da nastavimo da se borimo za tom tablom za kojom se nalazimo. Znam da nekima to izgleda malo i znam da postoje oni koji će da kažu, bavio si se time sedam godina, a nisi završio. Pa prvi put, da tih sedam godina nismo na tragičan način završili. Prvi put, da tih sedam godina, u poslednje tri decenije, nismo završili potpunim porazom i potpunim kolapsom kroz koji smo već prošli, samo smo se pravili da ga nismo videli i da ga ne priznajemo.

 

Samo što te, koji to pričaju, imam da pitam – a, da li biste vi lažući i obmanjujući naš narod bili brži? Jer, za vaših sedam godina Kosovo je i formalno steklo nezavisnost. I, koliko ste se vi time bavili? Da li ste se bavili, ili sve gurnuli u ormar i čekali da neko drugi dođe, otvori ga i bude zatrpan skeletima koje ste sakrili. Sedam godina za problem koji traje sedam vekova nije mnogo, i u tih sedam godina najnižu cenu smo platili, u odnosu na sve istorijske periode kroz koje smo prošli. I, trebaće nam još mnogo puta po sedam godina da sve probleme na Kosovu rešimo. Ko drugačije kaže, laže. Ko nudi instant rešenje, obmanjuje i sebe i nas, zato što smo svi mi, i to je moja konstatacija, i mi Srbi i Albanci danas u pat poziciji. Oni, koji očekuju da je nezavisnost gotova stvar i mi, koji tražimo da ne budemo poniženi i da dobijemo ono što Srbima pripada i da zaštitimo svoj narod na Kosovu i Metohiji. 

 

Posle iscrpnog izveštaja i osvrta na brojne istorijske okolnosti, na novac koji smo uložili, na energiju, na dijalog u kojem smo učestvovali i rezultate, želim da govorim u budućnosti iz četiri osnovna aspekta. A, to su politika, pod jedan. Danas je jedanaest godina od proglašenja kosovske nezavisnosti. Imamo samo dve mogućnosti. Nema tu velike filozofije. Nisu vam potrebni ni Gurvič, ni Digi, ni Kont, dovoljno je da pogledate u prvi papir i da vam sve bude jasno. Jedna mogućnost je normalizacija odnosa Srba i Albanaca, između Beograda i Prištine, a druga je pokušanje očuvanje statusa kvo ili tzv. zamrznuti konflikt.

 

Taj zamrznuti konflikt, ne znači ništa. Albanci mogu da ga odmrznu u svakom trenutku. Ljudi, kada pričaju,  kakav će plan da iznese Vučić, oni sebe lažu, zato što treba da postave pitanje, kakav je plan Albanaca? A kakav je plan Amerikanaca? A kakav je plan Nemaca? A kakav je plan svih drugih? Jer smo mi manji igrači od tih velikih zapadnih sila. Možemo li mi da govorimo u njihovo ime, kakvi su njihovi planovi? Smemo, imamo li pravo? Ili su nas, ne jednom, neprijatno iznenadili, ili ćemo da kažemo, snažniji smo od svih, pa ćemo to lako da izdržimo.

 

Ono što mislim da je važno, to je da ljudi znaju, da zamrznut konflikt ne može da postoji kao naše rešenje. Albanci ga neće, Albanci ga neće i zato pokazuju sve veću nervozu iz dana u dan i zato je pitanje trenutka kada će da napadnu Srbe, i to vam ovde govorim, na ovom najvažnijem mestu, u ovom najvažnijem trenutku. Pitanje je dana i meseca kada će da napadnu Srbe, jer oni to ne mogu da podnesu više. Mi možemo. Oni ne mogu. Mi možemo, pa makar nam to i usporilo evrointegracije, koje su nam veoma važne za ekonomski napredak Srbije, užasno važne. Mi bismo to izdržali, ali kako ćemo da izdržimo napad Albanaca. Doći ću i do toga. Normalizacija može biti samo u dva slučaja. Pod jedan – kako ga doživljava svet, međunarodna zajednica i Albanci. Postizanje sporazuma u kojem je Kosovo celovita teritorija, nezavisna država, Srbima bi dali neka prava. Praviće se po modelu nekakve dve Nemačke, što Albanci više takođe ne prihvataju, iako bi Nemačka i Francuska to da guraju, ali Albanci, neće. Amerikanci, takođe, više to neće, nego kažu – morate da priznate. Mi kažemo – nećemo da priznamo. Oni kažu – morate da priznate. Mi kažemo – nećemo, i tako u krug. I, druga mogućnost, koju smo mi ispustili, je bila ona o kojoj sam toliko govorio i zbog koje sam toliko napadan, a o kojoj su i mnogi pre mene govorili i to  u desetostruko povoljnijoj situaciji.

 

Dakle, ponavljam po pedeseti put večeras – u desetostruko povoljnijoj situaciji su nudili neku vrstu razgraničenja, da spasemo zdravo tkivo na Kosovu i Metohiji, da sačuvamo naš narod od daljeg progona, da sačuvamo celu Srbiju, da ekonomski unapređujemo, da možemo da radimo i da živimo mirno u budućnosti. Na to sam doživeo najžešću hajku, ne samo u delu zapadne javnosti, koja je već naučena na to da Srbi ne treba da dobiju ništa, već i od dela lažnih rodoljuba u Srbiji, koji su im sve predali, koji su im sve dali i predali, koji su im dali nezavisnost na tacni, koji saopštenje nisu izdali po tom pitanju, koji su im dali odluku međunarodnog suda pravde, pa kažu- malo nam je to, malo nam je to.

 

A sa čim ste nas vi ostavili? Osim sa potpunim bankrotstvom, uništenom ekonomijom Srbije, i sa nezavisnim Kosovom, i sa papirom Međunarodnog suda pravde da to nije bilo nelegalno i nelegitimno provedeno, i sada mi Srbi svi treba da se pravimo blesavi, kao da se ništa nije desilo. Pa, desilo se, ljudi. To vam govore svi u svetu, desilo se. Desila se i 1999-ta, desila se i 2004-ta, desila se 2008-ma, desila se 2010-ta. Pa ne može to, da se mi pravimo da se ništa nije desilo. Ta ideja je u ovom trenutku potpuno propala. Ja sada vidim, da su sada svi odjednom, u celom svetu, zgroženi idejom, pa samo moram to da vam prevedem na naš srpski jezik – zgroženi su idejom da Srbi bilo šta dobiju, a u svemu tome im je pomagao, lažno se zalažući za srpske interese, i deo srpskih političara, koji je dobro znao o čemu govori zapad kada kaže da je protiv razgraničenja, koji odlično razume o čemu oni govore, a oni su govorili samo o tome da vi Srbi ne smete ništa da dobijete na Kosovu.

 

U redu je zaštita vašeg naroda, ali Srbija nema ništa na Kosovu, a moj odgovor je bio, uprkos svim ovim porazima katastrofalnim, uprkos svemu što su nam ostavili, i đubre na đubrištu, i u dubokoj jami iz koje nismo mogli da se iskopamo nekoliko godina. Govorio sam i govorili smo im, ne samo Srbi na Kosovu i Metohiji, već hoćemo zaštitu interesa Srbije i nije baš da Srbija nema ništa na Kosovu i Metohiji, i zato sam prokazan u delu zapadne javnosti, i zato su me napadali i njihovi agenti na različite načine pred regionalnim zemljama, i ovde.

 

Postavlja se pitanje, ključno pitanje – šta je to što ćemo mi da radimo u narednom periodu? Hoćemo li da pristajemo na zamrznuti konflikt, ili da probamo da tražimo rešenje? Reću ću vam, dok sam predsednik Republike, a to je još tri godine – daću sve od sebe, ukoliko oni ukinu te takse, da pokušamo da pronađemo nekakvo kompromisno rešenje, u kojem će se voditi računa ne samo o interesima, naravno o interesima našeg naroda, bezbednosti, sigurnosti naših ljudi, našim crkvama, manastirima, ali mora da se vodi računa i o interesima Srbije. Zalagaću se za nekakvo kompromisno rešenje. Zašto? 

 

Sada ću vam pročitati najozbiljniju argumentaciju, kvantifikovanu, da vam bude jasno kakva nam propast sledi, i ovo govorim zarad istorije, jer želim da ovo bude sačuvano, pošto pretpostavljam da je moguće da do kompromisa ne dođemo uopšte u narednih pet ili deset godina. To će biti katastrofa i za Srbe i za Albance, ali želim da kažem, koliko su te posledice katastrofične za sve nas. I to ću da sagledam kroz ekonomsku, socijalnu i demografsku sferu. 

 

Najvažnija odlika kretanja projektovanog stanovništva Srbije u naredne četiri i po decenije je nastavak odvijanja depopulacije. Naime, prema svakoj od navedenih varijanti projekcija, broj stanovnika biće mnogo manji, nego 2015. godine. A govorim o dve mogućnosti. Jedna je postizanje normalizacije odnosa, koja je bolja varijanta za naše demografske, ekonomske i socijalne prilike, i druga je nepostizanje bilo kakvog sporazuma sa Albancima. To je lošija varijanta. Od te dve varijante govorim.

 

Stanovništvo u Srbiji  u 2060. godini može da se kreće, u zavisnosti od toga da li ćemo postići taj sporazum ili ne, a videćete kasnije i kvantifikaciju radne snage i svih ekonomskih pokazatelja, od tri miliona i devetsto pedeset sedam hiljada do pet miliona i osamsto osamdeset hiljada. Ta od pet miliona i osamsto osamdeset hiljada, ukoliko bismo postigli kompromisno rešenje sa Albancima, što bi značilo, ubrzano izjednačavanje migracionog salda. Dakle, isti broj onih imigranata i emigranata, dakle, to bi značilo istovremeno drastično jačanje srpske ekonomije, to bi značilo nižu stopu mortaliteta i uvećanu stopu fertiliteta, i dalje ne dovoljno, ali svakako drastično veću, sa 1,46 na 1,85 u narednom periodu. To bi značilo da bismo uz ostvarenje maksimalne varijante, da postignemo kompromisno rešenje koje je dobro, u čemu bi Srbija zaštitila svoje interese. Srbija, a ne Srbi, svoje interese na Kosovu i Metohiji, i dobila nešto, to bi značilo da bismo izgubili nešto više od milion lica do 2060. godine, milion i dvesta petnaest hiljada, ili 17%.

 

Ukoliko to ne postignemo, da vam ne čitam sve tabele, smanjenje bi bilo tri miliona i sto trideset sedam hiljada lica, ili za 44% u odnosu na 2015. godinu. To je rađeno po Kohort kvantnoj metodi i radili smo oba ta scenarija i veoma je važno u tome, da ukoliko bi se došlo do kompromisnog rešenja u periodu između 2025. i 2030. godine, bez obzira na ludnicu koja danas postoji u Evropskoj uniji, i ovo sam metaforično rekao,  a to mora da ostane naš strateški cilj, posebno posle jučerašnjih rezultata. Dakle, ukoliko bismo pristupili Evropskoj uniji između 2025. i 2030. godine, to bi drastično pojačalo naše šanse da budemo blizu ovog minimalnog, ili najmanje lošeg rešenja. Sve drugo, vodilo bi nas u tešku situaciju. Sredinom 2030-te, dolazi do izjednačavanja broja emigranata i imigranata, nulti migracioni saldo, mi ćemo već za dve godine početi da uvozimo radnu snagu iz drugih zemalja, posebno  za fizičke poslove, za one poslove koje danas obavljaju ljudi niže i srednje stručne spreme.

 

Tu ćemo imati problema, tu neke zemlje imaju sreće poput Bugarske i Rumunije, sa Moldavijom, Ukrajinom, a mi ćemo morati da otvorimo svoje granice za zemlje iz regiona, odakle ćemo morati da primamo radnu snagu, jer je mi nećemo imati dovoljno. Takođe želim da kažem, za poslednje dve i po decenije projekcionog perioda od 2035. do 2060. godine, pretpostavljen je stalno pozitivan i rastući migracioni saldo. Dakle, očekujemo da ćemo u tom periodu imati oko dvesta hiljada ljudi više koji se useljavaju u našu zemlju, od onih koji izlaze. Nije to samo rezultat pozitivne politike, da se ne lažemo, već rezultat i činjenica da je naše stanovništvo sve starije, a starije stanovništvo ima manje gena rizika i manje želi da se izlaže opasnostima nepoznatog i odlaska u inostarnstvo.

 

Što se tiče hipoteze o fertilitetu, već sam rekao sa 1,46 na 1,85. Što se tiče hipoteze o očekivanim promenama mortaliteta, imaćemo zahvaljujući drastičnom ulaganju i velikim ulaganjima u zdravstveni sistem produžen životni vek, ali će to takođe povećati naše potrebe za penzijama, i opet govorim o dodatnom ulaganju u radnu snagu, da bi naš penzioni sistem uopšte mogao da bude održiv. Kao što vidite, danas veliki broj zemalja Evropske unije zbog toga ima značajne probleme.

 

Što se tiče radne snage, tu ćemo se suočavati sa problemima, bez obzira na izuzetan rezultat reformi koje smo postigli, ali ukoliko bismo išli na kompromisno rešenje, ukoliko bi bilo moguće, predviđene su rastuće stope aktivnosti po starosnim grupama i polu, imajući u vidu trenutno vrlo nisku stopu aktivnosti, prema podacima za 2015. smo uzeli, kao godinu, danas je to već mnogo bolje. Stopa aktivnosti stanovništva, starosti od 15 do 64 godine iznosila je 63,6%, što je mnogo niže od evropskog proseka 72,4%.

 

Pretpostavka je da ćemo do 2030. godine dostići prosečne stope aktivnosti koje postoje u Evropskoj uniji i to znači da bismo mogli da imamo negde oko 2030. oko 68,6% i 2060. oko 71% ukupne aktivnosti stanovništva od 15 do 64 godine. Na osnovu pretpostavljenih stopa, veoma je važno da kažem, da kada izvršite projekciju stanovništva i radne snage, koliko je značajno, da bismo uopšte opstali kao zemlja, da dođemo do nekakvog dogovora sa Albancima i sve ovo vam govorim, a to ću vam ponoviti i na kraju, ne zato što postoji bilo kakvo rešenje, nema čak ni dijaloga, nema ničega, već ovo govorim srpskoj javnosti da bi razumela značaj dogovora. Jer dogovor i kompromis, nisu poraz. Dogovor i kompromis su pobeda.

 

Ne budemo li na njih pristali, izgubićemo sve i odmah da kažem onima koji će lažno da se predstavljaju kao veliki rodoljubi i zaštitnici srpskih interesa, za razliku od njih i moja deca i ja, bićemo ovde i čuvaćemo i branićemo Srbiju, ako je neko napadne, za razliku od njih koji su već sve svoje sklonili po inostranstvu, milione natrpali u kese i u torbe, a o budućnosti Srbije ponajmanje razmišljaju. Za 64 godine bili na 50,5%, ukoliko ne bi došlo do bilo kakvog sporazuma sa Albancima, a imali bismo negativan prirodni priraštaj od dva miliona šesto devedeset tri hiljade ljudi. To je za Srbiju neizdrživo. To je za Srbiju nešto što Srbija ne može da preživi.

 

Ono što je za nas veoma važno, to je da pokušamo da sagledamo i investicone scenarije i socijalne scenarije. Ukoliko bismo mi ovo uspeli da postignemo do 2060. godine, realni životni standard građana Srbije, prema ovim projekcijama, bi bio 72% veći nego što je danas. Ukoliko to ne postignemo, to bi iznosilo negde 29% do 30% više. Dakle, to su vam jedan optimističan i jedan konzervativan scenario. Ovaj konzervativni scenario bi bio toliko loš, da je pitanje – da li smo dobro predvideli, da li su sve naše hipoteze o emigracionim kretanjima, u potpunosti tačne?

 

Ono što je veoma važno da kažemo danas to je da, ukoliko bismo želeli da postignemo održivu makroekonomsku stabilnost, u tom slučaju morali bismo da spuštamo prosečne penzije i ukupne izdatke za penzije, jer nema ko da ih izdržava. To bi se desilo za 20 ili 25 godina već, a ne za 35 i 40.

 

Ozbiljne zemlje i ozbiljan narod na takav način sagledavaju svoju budućnost. To bi dovelo do potpune socijalne neodrživosti naših javnih finansija, kreiranja socijalnog opterećenja javnih finansija i značajnog podizanja stopa i relativnog i apsolutnog siromaštva.

 

Mislim da je veoma važno da istaknem da, ma koliko mnogi od nas uživali u nerešavanju  problema, čekanju da se promene svetske okolnosti, iako ni sami ne znamo kakve bi to veze sa nama imalo. Po svim istraživanjima najviše bismo voleli da stvari ostanu onakve kakve jesu. Za to nemamo nikakve garancije i to je nemoguće, i svako ko to govori, taj ne govori istinu o našem narodu.

 

Ja znam da vam je to srcu draže, ali to nije istinito i ponavljam, treći put večeras, ne bude li kompromisnog rešenja, samo čekajte napad Albanaca na Srbe. To će se dogoditi jer oni gube živce, sve su nervozniji i nervozniji zbog Tribunala, zato osnivaju Tribunal za Srbe i zato to sve rade.

 

Ne zaboravite da smo neretko i slično mislili i za Republiku Srpsku Krajinu, ne mnogo različito i sa drugačijim scenarijom i za Crnu Goru. Danas Krajine nema, Crna Gora je proglasila svoju nezavisnost, a položaj Srba u Crnoj Gori teško da bilo koga od našeg naroda može da zadovolji.

 

Mi se tu suočavamo sa dva velika problema.

 

Odlučnost Zapada da Srbi prihvate i priznaju albansku nezavisnost na Kosovu u potpunosti, dakle, zapadne sile koje su prihvatile nezavisnost Kosova apsolutno su odlučne da to isteraju do kraja, po svaku cenu i na svaki način.

 

Drugi problem sa kojim se suočavamo, to su protivpravne akcije Albanaca, koje stvaraju novu realnost i koje pokušavaju da predstave kao novu normalnost. Takse koje su uveli su anticivilizacijski čin, potpuno protivpravne. Da li ste primenili da ni „The Economist“ ili  „Financial Time“ niko o tome ne piše? To je gotovo jedinstven slučaj u svetu. Doduše, sad to postaje moderno u svetu i od nekih velikih sila, ali one nemaju tako striktne ugovore kao što imamo mi, oni ne krše ugovore, već donose svoje političke odluke, pa zaustavljaju Narodnu Republiku Kinu, koja je ovladala na svetskom tržištu različitih roba i usluga, zaustavljaju protekcionističkim merama, ali to je već njihova politika, velika, visoka politika, daleko od nas. Ali, na ovo što je toliko očigledno ne reaguju.

 

Srbija ima prijatelje među onima koji su priznali, a posebno među onima koji nisu priznali nezavisnost Kosova. Oni imaju svoje interese, naravno. Sve zemlje koje nisu priznale nezavisnost Kosova imaju svoj interes. Zahvalan sam, i ovom prilikom koristim tu mogućnost, Ruskoj Federaciji i, da budem iskren, zahvalan sam njenom predsedniku Vladimiru Vladimiroviču, zato što je on taj koji je više puta pomogao Srbiji prilikom donošenja, odnosno nedonošenja različitih rezolucija, deklaracija i drugih opštih pravnih akata, uglavnom protiv Republike Srbije, i zato što je pomagao u razgovorima i sa mnogim drugim zemljama oko nepriznavanja nezavinosti Kosova.

 

Zahvalan sam Narodnoj Republici Kini, zahvalan sam im na ogromnoj podršci u našem ekonomskom razvoju, zahvalan sam predsedniku Si Đipingu na tome što nam je pomogao da rešimo problem Železare, da rešimo problem Borskog rudnika, na tome što su nam kineski turisti, uz turske turiste, danas najbrojniji turisti u Srbiji, na tome što prave nove fabrike od  Zrenjanina, Loznice, Niša, Leskovca i svih drugih gradova.

 

Zahvalan sam i svim drugim azijskim, brojnim afričkim, latinoameričkim zemljama, zemljama Okeanije, koje nisu priznale nezavnisnost Kosova, zahvalan sam i Indiji, kao velikoj sili, veoma. Čestitam i Narendri Modiju, ali, takođe, želeo bih da se osvrnem na region.

 

Mi smo imali u prethodnom periodu, kao dogovorenu utakmicu, tako je to izgledalo i u Berlinu, da svi uvek govore protiv Srbije. Ništa im nismo uradili, nijedan potez nismo uradili da naljutimo Crnu Goru, i moram  da kažem da se u Berlinu Crna Gora korektno odnosila prema Srbiji.

 

Bio sam iznenađen i zaprepašćen ispadom Bosne i Hercegovine, reagovao sam, reagovao sam veoma oštro i prekinuo takav sled događaja i takvu diskusiju u Berlinu i nije bilo nimalo prijatno. Posebno što je za mene veoma čudna takva reakcija Bosne i Hercegovine, jer to nije zvaničan stav Bosne i Hercegovine. Upravo zato sam još začuđeniji pokušajima  da u Raškoj oblasti ili Sandžaku, kako god hoćete da nazovete, postoje političari koji bi želeli da izazovu neku vrstu nestabilnosti. Hoću da kažem i  Bošnjacima i Srbima da ne moraju da brinu, nikakve stvarne nestabilnosti neće biti.

 

Zamislite šta vi radite protiv svog bošnjačkog naroda, ako vi hoćete da kažete – mi ćemo da tražimo specijalni status, pa napuštanje vojske i policije. Čekajte, imate 3 opštine u kojima ste većina, a šta ćete sa 63 opštine u kojima su Srbi većina u BiH, a to vi pokrećete, ne mi. Da sam to ja pokrenuo, da ponovim, obesili bi me u Briselu, kao što ćute za Tačija, Ramu, Haradinaja, Veseljija i sve ostale koji prave Veliku Albaniju svakog dana. Tako ćute i za ovo.

 

Ja hoću da kažem narodu i građanima Srbije da, što ćutim i što uglavnom ćutimo i ne reagujemo, da je to zato što nema u tome nikakve opasnosti. To se našao jedan, dvojica političara neodgovornih, sa stotinak ili nekoliko stotina pristalica i ništa više i ništa drugo. Niti šta mogu da ugroze, a vi znate koliko sam oprezan, koliko sam pesimističan a ne optimistačan.  Ja vam sada kažem – ne mogu ništa pod milim Bogom da urade, zato Bošnjaci i Srbi, budite mirni, svi ćete lepo i dobro da živite u Srbiji, uskoro dolazi auto-put do Duge poljane, između Sjenice i Novog Pazara. Radimo Novi Pazar – Tutin put, radimo i regionalne vodovode i nemojte da brinete. 

 

Moraćemo dalje da radimo na dodatnom popravljanju odnosa sa Severnom Makedonijom i Hrvatskom. Vrlo teško to ide sa Republikom Hrvatskom, i da mi ne dobacite, gospodine Šešelj, znam to sam i iskusio sam to mnogo puta, ali ćemo  morati da uložimo i dodatan trud, dodatne napore i da pokušamo da to napravimo. 

 

Želim, naše je da pokažemo dobru volju i naše je da uradimo sve što možemo sa naše strane.

 

Da pokušam da svedem ovo što smo danas govorili, dakle nama u prvoj fazi ostaje da čekamo, da vidimo hoće li Evropljani i Amerikanci ubediti Albance da ukinu takse. Nastavka suštinskih razgovora bez ukidanja taksi neće biti i tačka.

 

Ukoliko ukinu takse, ići ćemo da razgovaramo, da pronađemo kompromisno rešenje. Ukoliko ga slučajno bude, a skeptik sam po tom pitanju, doći ćemo i pred Parlament i pred narod i građane Srbije da se o tome izjasne, i za razliku od nekih drugih zemalja i članica EU i nečlanica EU, kod nas će odluka naroda da bude obavezujuća. A ne – referendum nije prošao, al koga briga za referendum, ako odluče političke elite.

 

Kod nas će biti onako kako narod odluči i onako kako narod bude rekao. Pitaćemo narod i narod će da kaže svoj stav. 

 

Ukoliko ništa od toga ne bude slučaj i ukoliko dođe do najgoreg scenarija, o kojem sam već govorio, i Albanci napadnu naš narod na Kosovu i Metohiji, kao što sam rekao u Kosovskoj Mitrovici i kao što sam to rekao i danas, ma koliko to bilo teško, a veoma je teško, jer se na Kosovu i Metohiji nalazi NATO, mi progon i pogrom srpskog naroda nećemo dozvoliti, imali smo dovoljno oluja i bljeska, mnogo nesreće i više takvih nesreća srpskog naroda nećemo dozvoliti.

 

Želim da vas obavestim da smo o tome upoznali najviše međunarodne predstavnike, da je o tome general Mojsilović upoznao i komandanta NATO i da je to jedan od malih razloga zašto progona i pogroma  srpskog življa sa Kosova i Metohije nema.

 

Da su se neki setili da treba da imaju vojsku i policiju deset i dvanaest godina ranije, možda smo nešto više mogli i da sačuvamo.

 

Želim da se u nekoliko rečenica osvrnem na to što svako onaj, ko bi pokušao da dogovor i kompromis predstavi kao rešenje, bude proglašen za izdajnika u našoj zemlji.

 

Naslušao sam se toga, naslušao sam se za najbolje Srbe da su bili izdajnci, od Kosova polja ili u predvečerje Kosovske bitke pa do dana današnjeg. To su uvek saopštavali najgori Srbi i najteže epitete koristili i najteže uvrede izgovarali, a da nikada nisu ni sagledali šta ko radi, ni šta su nečiji rezultati, i zato sam ja uvek tražio da se pogledaju rezultati i da se vidi šta je to što ostaje iza nas.

 

Ja bih postavio pitanje za sve njih. Da li postoji taj junak, taj Obilić, taj osvetnik Kosova danas, koji će jednim činom i tako lako,  kako oni pričaju, da vrati pod naše okrilje svetu zemlju Kosovo i gde je on? Ja sam, gospodine Šešelj, za razliku od vas, vrlo ozbiljan, jer među vladikama , pesnicima, intelektualcima, političarima, pokažite mi tog junačkog sina i verujte mi, odmah ću da se sklonim i pustim ga da završi taj sveti posao, jer ja nisam u stanju. Priznaću da sam bio izdajnik i da sam prodao tu najskuplju reč Kosovo. U suprotnom, to neću nikom da dozvolim, jer znam koliko se borim i koliko vrede ljudi sa kojima to zajedno radimo i sa kojima se zajedno borimo i za Kosovo i Metohiju i za Srbiju na Kosovu i Metohiji. 

 

Samo pre toga, neka mi oni pokažu šta su tačno do sada velikim rečima i busanjem u nacionalna prsa i parolama sačuvali, neka mi pokažu kako je to u Peći, Prizrenu, Uroševcu, Đakovici, njihov gorući patriotizam jednog jedinog Srbina sačuvao a kamoli teritoriju pod našom kontrolom.

 

Koliko ih je ko na Kosovo vratio i zašto, kako Tijanić kaže – Kosovo, svi Srbi bi dali život za Kosovo a ko to od njih hoće da ode da živi na Kosovo. Koliko su Tačija, Haradinaja i Veseljija naterali u beg? Na kraju, zašto to sve pričaju ovde u Beogradu, po kafanskim baštama, a na Kosovu ih nema da proprate i jednu od reči koju izgovaraju?

 

Zašto u Prištinu ne odu pa tamo ne organizuju proteste protiv nezavisnosti Kosova, ili bar jedno pesničko veče, moleban, ali da i Tači na to dođe, da se pokaje i da im kaže da su u pravu? Zašto kukaju i zašto uvek nude za svoje skupe reči tuđe živote po najnižoj mogućoj ceni, obično za džabe? Dosta je toga bilo, ne može Srbija da izdrži tu gomilu laži i licemerja, ne može da nastavi napred, dok se guši u izmišljenoj prošlosti i lošoj sadašnjosti. Nemamo prostora za samoobmanu, za bajke, parole niti za lažne motive i lažne idole, ali nemamo vremena ni za one koji bi da predaju sve, koji bi da ogole Srbiju, da srpski narod ostave bez njegove suštine i bez njegovog duhovnog postojanja.

 

Ovi veliki junaci slobodno neka me anatemišu, ja od toga što je istina neću da odstupim, a sve što sam vam danas rekao apsolutna je istina. Nemam prava na to. Neću da lažem i niko me za to nije ovlastio. Ako nešto  hoću, ako sam zbog nečega došao ovde, kao što sam otišao i na poziv Patrijarha Srpskog na Sabor Srpske crkve, to je da kažem istinu, onu koja će nam omogućiti da se oslobodimo balasta laži, da tačno vidimo i gde smo i šta nas je snašlo i šta i koliko možemo.

 

Kada je reč o Kosovu, naša prva lekcija mora da bude kako da se oslobodimo svih svojih poraza, tako što ćemo prvo da ih razumemo, i razloge, i da se suočimo sa tim porazima, ali onda da shvatimo da smo na tom istom Kosovu mogli i da tek možemo da pobeđujemo i da Srbija može i mora da pobeđuje i da u najtežim porazima raste seme pobede i to u onome što smo iz gubitaka naučili.

 

Ono što hoću da vam kažem, da ponovim, da izgovorim još jednom, svi oni koji govore o sopstvenom junaštvu, a to junaštvo su dokazivali time što su boljima od sebe, vrednijima od sebe, neretko i pametnijima od sebe, govorili da su izdajnici i da ne štite dovoljno srpski narod, a srpski narod nikada i nigde nisu zaštitili pa čak ni time što bi mu podigli ugled ni unutar sopstvenog naroda, a kamoli u međunarodnoj zajednici.

 

Nemaju nikakvo pravo da o tome govore i zato me nikada nije sramota kada oni, koji su najgori među nama, takve reči koriste i takve izraze govore. Za mene je važno šta će ostati iza nas i hoćemo li ostaviti budućnost za našu decu. Zato sam se za ovo borio, zato sam ponosan na ovaj izveštaj i na sve vas koji razumete šta je istina i koji razumete da moramo da se borimo i da je mnogo borbe pred  nama.

 

Završiću citatom reči velikog srpskog književnika Borislava Pekića. Veliki Bora Pekić je rekao – treba gledati pravo, jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje a ne dedova svojih, jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.

 

Živela Srbija!