Govor Predsednika Republike Srbije u Kosovskoj Mitrovici 09.09.2018.

"Dragi prijatelji, dame i gospodo, dragi Srbi sa Kosova i Metohije,

Pre nego što pročitam ono što sam nedeljama pisao, hoću da se izvinim građanima, Srbima iz Metohije koji nisu mogli da dođu na današnji skup, jer su neki drugi ljudi sve puteve blokirali, palili gume, palili drva, šenlučili, pucali iz svog oružja i oruđa, valjda u nameri da još jednom uplaše Srbe, koji samo žive na svojim ognjištima i koji ništa nikome i nikada, nisu oteli i uzeli.

Hoću da se izvinim meštanima sela Banje, što su me danas čekali, što su pripremali veličanstven doček i da im kažem da ovo nije poslednji put da sam želeo, a sledeći put doći ću u Banje, i beskrajno im hvala na veličanstvenom dočeku i na njihovoj ljubavi prema Srbiji.

I dragi prijatelji, nemojte da mislite da će to što se danas dogodilo naići na jednodušnu osudu onih koji su učestvovali u stvaranju, kako oni kažu, “Kosovske države”. Neće. Šta god da urade, to je njihovo čedo.

Opet ćemo jednako i mi biti krivi, valjda što nismo imali dovoljno vode da vatre koje su zapalili ugasimo. I uvek je tako. Zato i naš posao jeste da nastavimo da se borimo, da menjamo ugled Srbije u svetu, da promenimo sliku, ne samo o sebi, već da promenimo ugao iz kojeg gledaju na stvari ovde na Balkanu.

I mnogo energije u to moramo da uložimo. A vama, dragi prijatelji, hvala vam što ste, uprkos brojnim kampanjama protiv, i onim albanskim, i neretko i srpskim, u ovolikom broju došli ovde u Kosovsku Mitrovicu da čujete svog predsednika. Ali, mnogo više od toga, hvala vam što čuvate i branite srpsko postojanje na Kosovu i Metohiji, hvala vam što ne odustajete i hvala vam što gledate u budućnost, budućnost našu, srpsku i Srbije, ali i neophodnost našeg zajedničkog života sa Albancima, jer bez toga ne bi bilo i neće biti ni tog našeg sutra.

Mnogo puta sam dolazio na Kosovo i Metohiju, posebno ovde, u Kosovsku Mitrovicu. Gotovo uvek, birao sam trenutke kada vama, koji ovde živite, nije bilo lako, ili, u svakom slučaju, bilo vam je mnogo teže nego nama u Beogradu, Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu.

I ne znam da li je bilo teže 98-me, 99-te, 2000-te, 2004-te, 2008-me ili danas, ali sam uvek svojom dužnošću smatrao da, onoliko malo koliko mogu, pokažem da sam sa vama i da razumem kroz kakvu muku i čemer svakoga dana prolazite. Danas imam veću odgovornost nego ranije.

Kao predsednik Republike dobio sam najveće poverenje našeg naroda baš ovde na Kosovu i Metohiji. To me i više od svih drugih ljudi obavezuje da se borim za sve vas, za celu Srbiju, svakog Srbina koji ovde živi.

Došao sam na Kosovo i u prethodna dva dana slušao sam naše ljude - istinu o njihovom teškom životu, neizvesnosti koja ih ubija i veru da će im njihova i naša Srbija pomoći. Obaveza je moja da kažem da ćemo, dragi prijatelju, i u dobru i u zlu, uvek biti uz vas, uvek biti uz naš srpski narod na Kosovu i Metohiji.

Ali, došao sam i da sa vama otvoreno razgovaram i kažem istinu o našoj teškoj poziciji. I to na jedini način na koji se istina saopštava. Oči u oči. Licem u lice.

I ne znam koliko ćete da me slušate, ne znam koliko će Srbija da me sluša, ali da ćutim niti mogu, niti smem, a još manje smem da lažem, da izbegavam odgovornost, i da se pravim nevešt, neobavešten ili lud, kao što smo to mi Srbi bezbroj puta činili u prošlosti.

Narod mi je pružio poverenje, a mandat mi je da uradim tačno ono što je propisao i veliki vladika Nikolaj Velimirović.  Kaže: “Ako treba da branim sebe, ima da ćutim. Ako treba da branim istinu, ima da govorim”.

Zato ću i početi od onog najtežeg dela. Od svega u šta smo verovali, svega o čemu smo sanjali, od velike iluzije koju smo imali i o sebi i o drugima, iluzije da smo nadmoćni, mnogobrojni i gotovo večni. Da su drugi slabiji, gluplji i nesposobniji od nas.

I pre skoro trideset godina, nedaleko odavde, stotine hiljada ljudi, a Slobodan Milošević je tada bio dovoljno velik da ih u tom broju okupi na Gazimestanu, dočekalo je kraj njegovog govora, čuvenog, za neke nečuvenog, zavisi od toga ko ga i zašto tumači, sećate  se kako?

Pevali su, pevao je naš narod. I to su pevali horski, sve te stotine hiljada, sa verom i ubeđenjem, pevali su ljudi zaneseni i ponosni, onu poznatu: “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala”.

I tri rata se pominju u toj našoj pesmi. A onda smo ih imali i više od tri. Ne svojom, ali ne isključivo i tuđom krivicom. Zvanično i nezvanično, pomagali smo našem narodu i braći, Srbi su ginuli, za Knin, za Sarajevo, za Prištinu.

U Kninu se danas vijori šahovnica koje tamo nikada nije bilo, u Sarajevu je broj Srba pedeset puta manji od onoga koji je bio, u Prištini živi svega nekoliko Srba, neračunajući Gračanicu, opštinu Gračanica. Ne nekoliko hiljada, već nekoliko ljudi.

Nema nas više ni u Kosovu Polju, gde je mnogo toga počelo. I sve to ne zato što su Hrvati, Muslimani ili Albanci bili jači i hrabriji od nas, već zbog toga što nismo razumeli poziciju Srbije i sveta, zbog toga što nismo shvatili da nismo sami u svetu i da se bez sveta ne može.

Zbog toga što smo potcenjivali sve druge i što nismo uspeli da računamo. Ni uspeli, ni umeli. Zbog toga što smo uvek videli i slušali sebe, drugi nas nisu zanimali. Nismo bili sa realnošću ni u dosluhu.

Milošević je bio veliki srpski lider, namere su mu svakako bile najbolje, ali su nam rezultati bili mnogo lošiji. Ne zato što je on, ili bilo ko drugi, to želeo, već zato što želje nisu bile realne, a interese i težnje drugih naroda zanemarili smo i potcenili. I zbog toga smo platili najvišu i najtežu cenu.

I nismo u međuvremenu postali veći. Ili, bolje reći, nismo postali veći na onaj način na koji su neki to zamišljali. Danas, bez kapi krvi, bilo čije, postajemo veći.

Zato što danas, posle mnogo godina, Srbija radi, a ne bije se ni sa kim. Zato što ulaže u život, a ne razbacuje ga okolo. Zato što nam deca rastu, ne sahranjujemo ih posle bombardovanja. Zato što smo se oslonili na znanje, rad, a ne na puške. Zato što nemamo više oči na leđima, kako je govorio veliki borac i veliki srpski književnik Bora Pekić, i ljubimo zemlju svoje dece, a ne svojih predaka, i čast nam se nalazi ne tamo odakle dolazimo, nego tamo gde idemo i gde ćemo da stignemo. Zato što danas imamo svoje mesto u svetu. Svakoga dana smo ugledniji i uvaženiji. I u Briselu, i u Pekingu, i Berlinu i Parizu i Vašingtonu. I naravno, Moskvi.  I hvala našim prijateljima iz Rusije koji su bili politički uz Srbiju i kada niko drugi nije.

I baš zato, zbog naše odgovornije politike, možemo jasno da biramo svoj put u budućnost, u Evropu, ali smemo i možemo, jasno i glasno, bez straha svima da kažemo da ne želimo u NATO, jer želimo ljubomorno da čuvamo svoju nezavisnost, vojnu neutralnost, ali i uspomenu na stradanje našeg naroda 1999-te godine.

Na kraju i zato, i to najviše zato, što govorimo istinu, i o onome što hoćemo, ali isto tako i o onome što nikako i nikada nećemo.

Nije ta istina uvek ni zgodna ni slatka za uši.

Valjda zbog toga i toliko dugo nismo hteli da je čujemo. Oni koji bi je samo pomenuli, plaćali su ozbiljnu cenu za to.

Od mnogih proglašen svojevremno i za izdajnika, pokojni Aleksandar Tijanić, kada nas je podsetio još 2003. godine, odavde iz Podujeva, da pričamo kako živimo za Kosovo, ali da na Kosovu niko, pri tom, neće da živi. Vi ste ti koji jedini ne potvrđujete njegovo pravilo, a stotine hiljada do sada je to pravilo potvrdilo.

I podsetio je da se, tokom desetogodišnje Miloševićeve vladavine, samo nešto više od hiljadu porodica vratilo na Kosovo. Stotine hiljada Kosovo je napustilo zauvek, iako to ni sebi ne žele da priznaju.

To je istina. Kao što je istina da oni, koji danas viču kako bismo Albance proterali preko Prokletija, koji po kafićima beogradskim trube u novi boj, ali bez njihove dece, pošto su svoju decu odavno poslali dovoljno daleko, koji prete anatemom na svaku pomisao dogovora, ti neće ovde da vam dođu.

Primetićete, ćute glasno i kada treba da govore o današnjim granicama Srbije, baš zato što rade u interesu nekih drugih zemalja, a ne svoje. Živeće bogato, zavaljeni u svoje udobne fotelje, kritikovaće i pljuckaće po svima koji bi nešto ozbiljno da kažu i urade, ali svoju budućnost za Kosovo neće da vežu. Vi, dragi prijatelji, poštovani Srbi, jeste i hoćete, i vezali ste svoju budućnost za Kosovo i Metohiju.

Ti ljudi neće da stanu pred vas, neće da vas pogledaju u oči, i neće da vam priznaju da, tu, blizu, u Prištini, nisu Srbi na vlasti.

Ima tamo i neki Hašim Tači, i neki Haradinaj. I ko zna koliko njih. I taj Tači Albanac je, nije Srbin. I ne voli mene, prirodno, ne volim ni ja njega, ali ako je Stefan Nemanja, osnivač države srpske, mogao pred Manojla Komnina sa omčom oko vrata, goloruk, zbog Srbije, ja mogu, moram i hoću, i bez omče, i zbog iste te Srbije i pred Tačija, i pred Mogerini i Merkel i Makrona i Putina. I kao što vidite i smem i mogu. I borim se i boriću se za našu Srbiju i za naš srpski narod.

Mogu, dragi prijatelji, valjda, za ovu zemlju, svima bar da kažem da nas neće ponižavati i da je kompromis kada svi dobiju po nešto, i niko ne dobije sve.

I mogu, i radim to, i hoću, i hiljadu puta ako treba, po bilo koju cenu, pa i po cenu sveopšte mržnje, ka meni, i sve da me nazovu, neki izdajnikom, neki velikosrpskim šovinistom, i da me sutra i streljaju, zato što, za razliku od njih, znam razliku između salonskog i pravog patriotizma. I da je pravi patriotizam i rodoljublje samo ono u kojem si spreman da žrtvuješ sve, pa i sopstvenu sadašnjost, zarad budućnosti svoje zemlje i njene dece.

I to je cena koju smo spremni da platimo, uvek i svugde, pa i ovde pred vama. Zato što, za mene, postoje samo dve stvari koje, sigurno, nikada neću.

Neću da radim protiv svoje zemlje i neću da lažem svoj narod i svoju zemlju.

Nisu moj posao ni mitovi, ni snovi, ni priviđenja, niti sumanute vizije Kosova bez Albanaca, ili još gore, Kosova bez Srba.

Moj posao je realnost. Ono što jeste, sada i ovde, na ovom Kosovu, u ovoj Srbiji, a ne nekoj nebeskoj. Sa tog neba smo već mnogo puta pali. Pali i ozbiljno se razbili. Glave su nam krvave, ruke polomljene, i nemam ja više koga da šaljem gore na nebo, pogotovo što je i pad, za sve nas, bio čista sreća. Sa neba se, uglavnom, ljudi ne vraćaju. Ostaju gore, da ih više nikada ne vidimo i da ih, u Srbiji, nikada više nema. Svih tih, koji su nam danas toliko potrebni - da rastemo, gradimo, razvijamo se, da nas bude u dovoljnoj meri da preživimo.

A nema nas, prijatelji, i to je realnost. Nema nas u celoj Srbiji, nema nas ni ovde na Kosovu i Metohiji, ne rađamo se dovoljno, umiremo previše, napuštamo sela i gradove, na isti način na koji su toliki krenuli da napuštaju Kosovo i Metohiju još s kraja 60-tih godina.

Ostali ste vi, najjači i najhrabriji.I ne zaboravite da nas je 1991. godine bilo, procentualno govoreći, tri puta više nego danas na Kosovu i Metohiji. Tri puta više, pre nepunih 30 godina.

I zato ja danas govorim o realnosti. I zato ne pevam borbene pesme, neću da vas huškam, neću da vam obećavam oružje i municiju, iako je jasno, i to vam obećavam, da nikome nećemo dozvoliti da oružje i municiju koristi protiv vas. To sam rekao pet puta, to ponavljam i danas na ovom veličanstvenom skupu.

A ovo sve kažem zato što vas hoćemo žive. Hoćemo srpsku decu, škole za njih, udžbenike, obdaništa. Hoću da imate dovoljno posla da poželite tu decu. Hoću porodilišta, igrališta, puteve, fabrike, da na kraju, da imate zašto ovde da ostanete.

Ne na nebu, već ovde na Kosovu i Metohiji. A nebo, pa hajde da se dovoljno razvijemo, napredujemo, pa tamo gore da šaljemo satelite, a ne ljude, i ne vas.

Vi ste ljudi, a ljudi su za to da budu na svojoj zemlji. Da hodaju po njoj. Da rade na njoj. Da se rađaju na njoj. Da budu bezbedni, zaštićeni i uposleni. I nemamo veći zadatak, i nemam jaču obavezu, ni svetiju dužnost, nego da vam baš to obezbedim i obezbedimo. Život na vašoj zemlji. Posao na vašoj zemlji. Sigurnost na vašoj zemlji.

I sve što radimo, to je upravo to. Sve što tražimo, jeste to. Zato što je to upravo ona mera koja sprečava poniženje ljudi i naroda, države i svakog čoveka u njoj.

Ali, opet, nemamo mi gde, i moramo u svemu tome da nađemo baš tu meru mira, dostojanstva i sigurnosti, bez kojih čovek, jednostavno, ne može da bude čovek.

Zato, kada vam pričaju kako hoću da menjam granice, ne govore vam istinu, jer granice danas, a gde su nam granice, zna li ih ko? Mi mislimo jedno, Albanci, mnogobrojniji i jači na Kosovu, misle drugačije. Jedan deo sveta misli jedno, drugi deo sveta misli drugo. U stvari, hoću da menjam vaša prava i da uradimo sve što možemo, i da sačuvamo sve što možemo na Kosovu i Metohiji, jer nam situacija nije ista, kao što je bila ni pre trideset, ni pre pedeset, ni pre šezdeset godina. Hoću da za vas osvojimo sva ona prava koja vam pripadaju, i koja su deo onoga što se zove civilizovan svet.

I hoću vaše pravo na život. I vaše pravo na rad. I vaše pravo na slobodu. Na sigurnost. Kretanje, učenje, lečenje.

I ako zbog tih prava, moramo da učinimo kompromise, i mi i Albanci, jer bez toga mira nema, uvek ću to da uradim. Samo nemojte to da zovete pogrešnim imenom.

Nemojte da slušate kuknjavu o razbijanju srpskog jedinstva, jer je ono razbijeno pre više od šest vekova. I nemojte da ovi u Beogradu da plaše ljude ratovima, jer niko neće da ratuje. Posebno ne vi u Beogradu.

Svoju decu smestili ste od Londona do Njujorka, daleko od Srbije, daleko i od Gračanice i od Mitrovice. Nemojte da kukate za gubitkom Kosova, jer ne samo da ga niste imali, nego ni mnogi od vas na njemu nikada nisu ni bili. Nemojte da pričate da ga ne date, kada ste ga odavno dali, čak i kada vam ga niko nije tražio. I nemojte da nas sprečavate da uzmemo nešto, vi koji otvoreno nudite, ili ste već dali sve.

I odmah da vam kažem, za one koji danima, nedeljama, mesecima, ponavljaju tu laž, kako se neko spremio i kako neko mora do nove godine da prizna nezavisnost Kosova, ja ovde pred svima vama kažem da je to notorna laž i da nikome od nas ne pada napamet da u takvom poslu učestvujemo. Jedino što želimo to je da za vas obezbedimo veća prava i da napravimo kompromisno rešenje.

A obično, kao što je rekao veliki vladika Nikolaj na takve reči ne odgovaram, jer ste vi pametni ljudi, ali ljudi koji imate veliko srce i dobro umete da pogledate čoveka u oči i znate kome možete da verujete, a znate kome ne možete da verujete. I zato sam ponosan na to što ste mi dali 80 procenata vaših glasova. I zato znam kako da čuvam vaše poverenje, kako da ga branim i kako da ga štitim.

Mi Srbi, kada pobeđujemo činimo to nekada ponosito i poštujući pobeđene, ali kada gubimo i kada smo poraženi mi i naša politika, to ne umemo ni da priznamo, niti da razumemo šta se promenilo.

Borila se Srbija 99-te protiv NATO časno i hrabro, štitila je sebe. Izgubili smo. Mnogo su jači bili, mnogo bogatiji, mnogo veće kukavice, pa su mogli s neba mnogo bombi da bace na naš narod. Izgubili smo kao i 610 godina ranije. Ostali smo bez značajnih teritorija, Srbi su napustili mnoga od svojih ognjišta ne želeći da žive pod albanskom vlašću.

Kad izgubite rat, za to se plaća cena. Visoka, najviša. A, mi Srbi i danas se pravimo kao da se ništa nije dogodilo. Pravimo se i da nismo sami, sopstvenim glupostima i pod pritiskom zapadnog sveta, učestvovali u dokazivanju sopstvene krivice i za sukob na KiM.

Jesmo li mi ili neko drugi, braćo i sestre, isporučili bivšeg predsednika Srbije, između ostalog, i zbog naše, tobož, zločinačke politike na KiM? Jesmo li mi, ili neko drugi, isporučili i naše vojne i policijske generale Haškom tribunalu, i Ojdanića i Vladimira Lazarevića i Nebojšu Pavkovića i Sretena Lukića? Jesmo li ili nismo?

Najgore od svega je to što svi oni koji su to činili i danas bi da nam drže patriotske pridike i lekcije.  Pravimo se da se ništa nije desilo ni kada je 2008. godine, doduše, zahvaljujući i našoj nesposobnosti, proglašena nezavisnost Kosova, koju je priznalo oko stotinu zemalja.

Dogodilo se i 2009. godine da smo sebe izbacili iz jedinog formata u kojem smo imali šansu, iz Ujedinjenih nacija. I to samo zato što su neki mislili da će sebi, na takav način, obezbediti ostanak i opstanak na vlasti. Mislite li, Srbi, da možemo da ne platimo cenu i da danas možemo da kažemo “puj pike ne važi”, za sramni zahtev koji smo uputili Međunarodnom sudu pravde o oceni legalnosti proglašenja kosovske nezavisnosti? Dobili smo najgori mogući odgovor za Srbiju i za sve vas ovde na KiM, jer smo imali najbahatije i najneodgovornije ministre i vlast u savremenoj istoriji. Za to se plaća visoka cena.

Mislite li da granica koju smo sami postavili sa carinskim punktovima nedaleko odavde na Jarinju i Brnjaku, koji dele Srbe i Srbe, može lako da se skloni? Nema lakog sklanjanja prelaza. Nigde i nikada. U takvim uslovima, možemo li da dobijemo rešenje koje za nas nije ponižavajuće, i šta i koji su to naši ciljevi i smernice u delovanju narednih meseci i godina?

Hoćemo li dogovor sa Albancima ili produžetak agonije u kojoj, svakako, gubimo sve. Pitanje je samo vremena, za godinu, pet ili deset. A, imamo li bilo kakvu šansu ovde na Kosovu bez kakvog takvog dogovora sa Albancima? Imaju li je Srbi južno od Ibra, čak i ako je Srbi na severu, kako-tako imaju?

Koliko ste vi dragi moji Srbi iz Metohije, Lipljana, Štrpca i danas strepeli prolazeći kroz brojna albanska mesta na putu ka Mitrovici? Vas iz Kosovskog pomoravlja i da ne pitam. Koliko puta dnevno se zapitate jesu li vam deca sigurna na putu do škole ili pijace? Hoće li vaše stare neko negde da napadne, zato što su reč izgovorili na pogrešnom jeziku? Upravo zato, kao predsednik Srbije, nisam želeo da zabijam kao noj glavu u pesak, već sam želeo i želim da se borim za vas i budućnost vaše i naše dece.

Imamo li nekakav nacrt rešenja u Briselu, pošto o tome bruji ceo svet, pričaju svi u Srbiji koji nikada u razgovorima učestvovali nisu i koji o tome pojma nemaju? Ovde pred vama govorim najotvorenije i najodgovornije – nemamo nikakav nacrt rešenja, nismo ni blizu njega. Ali, po prvi put, čini mi se da dobro znamo da moramo i da razgovaramo i bar da pokušamo naše odnose da uredimo.

I nisam po tom pitanju nikakav optimista. I ja znam da postoji hiljade onih koji samo čekaju da kažu: “Aha! Otišao je dole!” A to dole je za njih Kosovo. Za mene Kosovo i Metohija nisu dole, oni su gore, oni su iznad svega, oni su važni i najvažniji za svakog Srbina.

I reći će, ništa novo nije rekao. Kao da je reći nešto novo o Kosovu uopšte moguće. Kao da sve priče odavno nisu ispričane. Ali, novo je i to što neću ovde da psujem Albance, ni one koji su danas pretili i meni, i pretili našem narodu južno od Ibra. Neću čak ni one koji su, tukući Srbe, stvarali im državu, a koji se i danas prave blesavi na sve ovo što se zbivalo, već želim da vidim kako delima možemo da stvorimo bolje sutra za Srbe na Kosovu i Metohiji.

Pre svega, moramo sebe da menjamo, da čuvamo svoj jezik i kulturu svuda gde Srbi žive. Nemci su i u najtežim trenucima, kada su gubili sve, a mi ne gubimo sve, opstajali na Geteu, Šileru, Braći Grim, na snazi njihove kulture i duhovnosti.

Mi Srbi imamo i jezik i pismo, imamo i nauku, imamo i Teslu i Pupina, i Andrića, i Selimovića, i Pekića i Ćosića. Imamo i Vladetu Jerotića, koji se još 1987. godine pitao – “A pomislimo li mi Srbi ima li u bar nečemu i naše krivice i našeg nerazumevanja?” Pitamo li sebe danas kako to da su Albanci nekada, gotovo svi, govorili srpski, a mi smo mogućnost znanja albanskog jezika odbacivali s prezirom?

Albanci danas, na našu sreću, a njihovu nesreću, ponašaju se kao Srbi nekada, jer im osionost dozvoljava da ih srpski jezik sve manje zanima. Zato su, u mnogim sferama, sve manje uspešni. Mi tu lekciju sve bolje savladavamo i zato postajemo sve uspešniji.

I šta je u stvari moja i naša ideja za sutra? Za sutra Srbije i Srba? Ideja je da sačuvamo naš narod. Da čuvamo svoju zemlju, da čuvamo naše institucije, ideja je da čuvamo mir i pokušamo, bar pokušamo da uspostavljamo mostove poverenja prema Albancima, da težimo dogovoru čak i kada znamo da je gotovo nemoguće, jer sve drugo vodi nas u ambis i u katastrofu.

Hoću i želim da verujem da posle vekova ratovanja i sukobljavanja možemo da imamo vekove pristojnih, racionalnih, a za pedesetak godina, zašto da ne, i prijateljskih odnosa sa Albancima.

Zato sam zahvalan i svima u Evropi i svetu, koji razumeju težinu naših odnosa i koji shvataju važnost naših razgovora. Mi danas želimo da budemo deo Evrope, Albanci žele da dobiju viznu liberalizaciju. I jedni i drugi želimo bolji život za svoje građane. Do takvog, boljeg života, nema prečice, ni za nas ni za njih, preko grobova onih drugih.

Moramo i moraćemo da živimo i zajedno i jedni pored drugih. I zato ćemo da razgovaramo i pregovaramo, do iznemoglosti, ako je potrebno. I upravo zato, na Kosovo sam došao da vam kažem da će neko, nekada u budućnosti, morati da postigne kompromis sa Albancima.

Priče o tome kako ćemo u nekim drugačijim svetskim okolnostima mi da im vratimo milo za drago, a taj trenutak samo što nije došao, su bajke za malu decu, ispričane i sa tragičnim krajem. Baš kao i albanske priče kako će dokusuriti Srbe, ili će Srbi sami nestati. Neće Srbi da odu sa svojih ognjišta. Tvrd je orah voćka čudnovata.

I neće tu biti ni lakih ni jednostavnih rešenja. Ni za njih, ni za nas. Ali, biće života, i biće nam više dece, i naše i njihove, koja će želeti da ostanu ovde, a ne da u praskozorje punoletstva hvataju prvi voz za Austriju, Švajcarsku, ili Nemačku. Dakle, rešenje nije na vidiku, ali se nadam i Bogu molim, da ga makar u narednih deset ili dvadeset godina bude. Sve drugo, značilo bi kraj našeg postojanja na KiM.

Došao sam da vam kažem šta je to što ćemo da radimo i uradimo konkretno i šta sam to doneo našem narodu na Kosovu i Metohiji. Došli smo sa sveobuhvatnim investicionim planom za deset srpskih opština, svih deset. Sve četiri severno kosovske, i Zvečan i Leposavić i Zubin Potok i Kosovska Mitrovica. Ali i Novo brdo, Gračanica, Ranilug, Parteš, Klokot, Štrpce…za svako mesto gde su Srbi većina, ali i za sve Srbe gde oni žive, i gde su u ogromnoj manjini.

Doneli smo rešenje kako da unapredimo ekonomiju i životni standard našeg naroda. Ulagaćemo stotine, a ne destine miliona evra u naše bolnice, u našu Trepču. Video sam rudare naše, od Leposavića do Kosovske Mitrovice i hvala vam što ste ovde sa nama. 13 miliona evra država Srbija izdvojila je za Trepču.

Naša bolnica, naš Kliničko bolnički centar ovde u Mitrovici biće na ponos i diku svakom Srbinu. 10 miliona evra uložićemo, 2 miliona evra u Gračanicu. U Štrpcu idemo sa novim vrtićima, idemo sa vodovodom za sve tri severno kosovske opštine. Moramo da uradimo mnogo puteva i sve drugo što je potrebno za naš narod od Kamenice do Raniluga, Novog brda, do Budriga, Klokota, Pasjana, Parteša, na svakom mestu. Moramo da obiđemo svako selo u Metohiji, da pomognemo ljudima, da naprave svoj privatni posao. I to niko ne može da nam zabrani. Niko iz onog sveta koji bi voleo da ni Srbije ovde nema, a za Srbe nije ih naročito briga, iako će uvek da kažu da su mnogo zabrinuti.

Srbija je počela posle mnogo decenija propadanja ekonomski da jača. Srpska privreda je najbrže rastuća privreda na Balkanu u ovoj godini. Stranih investicija imamo ubedljivo više od svih ostalih zajedno. Javni dug Srbije dramatično pada. Treću godinu za redom imamo suficit u budžetu. Spremni smo da vama, koji živite na Kosovu i Metohiji, pomognemo više nego ikada. Srbija, ne samo za plate, već samo za kosovski dodatak, za zaposlene u javnom sektoru na KiM, zdravstvu, obrazovanju, socijalnim ustanovama, izdvaja godišnje čak 71 milion evra.

Spremni smo da značajno uvećamo tu sumu, jer hoćemo da vas podstaknemo da ostanete i opstanete na svojim ognjištima uz pomoć i podršku svoje Srbije. Spremni smo da uvećamo ulaganja. Kada govorim o tome, ove stvari koje izgovaram nisu na dugačkom štapu. Govorim o nečemu što se dešava u danima, a ne u godinama koje su pred nama. Dakle, narednih dana i nedelja dobićete sve odluke o kojma govorim i dobićete sav novac za investicije o kojima smo juče i danas ovde pričali. Mislim da je to možda i najvažnija stvar za naše ljude.

I tu nema nikakvih mitskih granica. Hoću one, u kojima žive ljudi koji imaju sva prava koja im pripadaju. Hoću one zbog kojih niko neće biti ponižen, a pogotovo ne Srbija.

I kad kažem da hoćemo dogovor, hoćemo kompromis, a ne diktat. Hoćemo da sve čujemo, ali i da se mi čujemo. Hoću, na kraju, a pre svega, da vi živite ovde, i da to bude vaše.

Ali, naravno, nisam spreman da vas obmanjujem kao što su to mnogi činili.

Nije ni lak i brz put do toga. I mnogo toga ćemo morati da se odreknemo, mnogo toga da žrtvujemo, mnogo toga ćemo morati da radimo da bismo došli do tog cilja.

I mnogo vode će još proteći i Ibrom i Sitnicom da bismo do bilo kakvog dogovora mogli da dođemo. I hoću da znate da ima nešto i što tražim od vas. Iako ste sve već podneli, mnogo toga izgubili, i žrtvovali. Za Srbiju, i za nas.

Potrebni ste nam, potrebni ste celoj našoj Srbiji. Svima nama sebičnima koji vas ovde, najugroženije, molimo da ostanete na svojim ognjištima i da tražite od nas sve što je realno i sve što je moguće i sve što možemo da učinimo. Da pomognemo na svaki način, da zajednički putujemo u budućnost, a time obezbedimo opstanak vama, na vekovnim ognjištima.

A taj put koji je pred nama je put napred, ka budućnosti vaše dece. Tome smo politički podredili svoju sadašnjost, tome ćemo podrediti svaki svoj sledeći dan.

I ubeđen sam, kada prođe sve ovo, ako me neki osude, prokunu, kada se ugase lomače jednog dana, da ćete bar vi, vi ovde prisutni, junaci srpski, naši junaci Kosova i Metohije, da ćete bar vi znati i šta i za šta sam radio.

Za Srbiju, za otadžbinu, za vas, i za život.

I svako dete koje se sutra rodi, svaki čovek koji dobije posao, svaka nova škola, bolnica, biće dokaz da smo radili jedinu pravu stvar.

I to mi je više nego dovoljno. Spomenike, spomenike neka dižu onima koji su izgubili, kako kažu uvek časno i, uz svoju, uglavnom tolike tuđe žrtve.

Moja namera je da pobedimo. I da kad počnemo da pobeđujemo nikada više ne gubimo, da Srbija po prvi put pobedi, u ne znam koliko godina, bez krvi, bez mrtvih, bez užasa i grobova.

I imam nameru da ova zemlja bude velika, ne po tome što će da osvoji Balkan ili svet, nego po tome što će da osvoji budućnost. Radom, znanjem, decom, tako se ta budućnost osvaja.

I takve bitke su pred nama. Ne one u kojima se na budućnost puca, pa je onda, uz počasti sahranjujemo.

Nemojte to da tražite od mene. Nemojte ni od sebe to da tražite. Isključite to kao opciju, kao rešenje.

Malo nam je, jako malo života ostalo u Srbiji, malo ovde, i moramo da ga čuvamo. Moramo da mu damo šansu, da se razvije, ojača, da se nastavi, raširi.

Moramo, zato što smo, biološki, kao narod, pred ambisom. Stojimo na njegovoj ivici, gledamo dole i nešto kao da nas vuče da napravimo taj besmisleni korak.

Nestaćemo ako ponovo to uradimo. Nećemo biti ništa i nećemo imati ništa. Živećemo jedan te isti rezultat, onaj u kojem gubimo. Svakoga dana, bukvalno sve, dok, na kraju, ne izgubimo i sebe, i Srbiju. Ubio nas je dvadeseti vek. Izgubili smo ljudi toliko da ni u naredna dva veka nećemo moći da ih nadoknadimo. Nemamo više ljudi na bacanje.

Dajte da, konačno, nešto dobijemo. Da dobijemo ono što će nam omogućiti normalnu zemlju i normalan život u njoj.

Da povratimo dostojanstvo, da imamo prava, da naša crkva bude naša, na svojoj zemlji, sa svojom imovinom, a ne da nam sutra i novu crkvu izmisle.

Da znamo gde smo, šta hoćemo i gde idemo.

To je, prijatelji, ono što sam hteo da vam kažem. I ne znam, i siguran sam, da sam pominjao puške, da bih dobio mnogo više aplauza. Ja to ne mogu, ja to ne umem. Birali ste me za život, a ne za smrt i počasti.

Ne želim da znam, i ne želim da učestvujem u stvaranju Srbije, ukoliko to ne mora da bude tako, da se u njenu budućnost ide u čizmama i s puškom u ruci. Znam za onu koja je moguća s knjigom, olovkom, laptopom. Radom i znanjem.

Ne znam za dostojanstvo u strahu od bombi. Znam za ono koje se gradi školama, obdaništima, fabrikama, sigurnošću i mirom.

I to vam nudim danas i to će uvek biti moja ponuda za sutra. Ali i moj odgovor svima onima koji misle da srpskom narodu mogu da prete, da mogu da zauzimaju ono što nije njihovo, da mogu da uzimaju ono što je naše, da mogu da teraju, progone i proteruju naš narod. Moj odgovor je - Srbija to neće dozvoliti, Srbija to neće dozvoliti nikome i Srbija to neće dozvoliti nikada.

I nećemo da se junačimo, ali reči koje izgovaram molim sve na drugoj strani da veoma ozbiljno shvate i da veoma ozbiljno prihvate. Nijednog časa se neću dvoumiti, ni jednog časa, ni jednog sekunda se neću dvoumiti u potrebi da zaštitim naš narod ukoliko na bilo kojem delu Kosova i Metohije naš narod bude napadnut.

Na Srbiji je, na svakom čoveku u njoj koji mora da otvori oči, da vidi sve što treba da vidi, i da odluči da li mu je budućnost prošlost ili mu je prošlost razlog za budućnost.

Naše poruke mira ne nailaze uvek na razumevanje. Mogli smo to da vidimo i danas. I oni iz sveta zameriće nam to što ćemo da kažemo da smo u stanju sebe da branimo, iako stotinu puta kažemo da nikoga nećemo da napadnemo. I nikada neće zameriti onima koji bi možda mogli da napadnu, jer je normalno da pomisle da bi mogli da napadnu. Ali, bez obzira na to, hiljadu i milion puta ponavljaćemo da hoćemo samo mir i pružaćemo im ruku, makar stalno ostajala u vazduhu.

I za kraj, ponoviću poslednju rečenicu iz posvete Stefana Lazarevića, tu blizu je bio taj mramorni stub: Ne znam, Bog zna.

I nadam se da vi znate. I da Srbija zna. I danas sam posebno ponosan što sam ovde, u Kosovskoj Mitrovici, i hvala Milena Vama što ste sa nama. Reč je o supruzi pokojnog Olivera Ivanovića. I ta ulica biće najlepša u Kosovskoj Mitrovici, i neće se o tome odlučivati ni na kakvim forumima. To je odlučio narod i to je odlučila srpska država. A, Vama, hvala što ste ostali uz svoju državu i što niste naseli na sve one provokacije i na sve one ponude koje ste dobijali, zlato, svilu i kadifu, da optužite svoju zemlju i svoju državu za nešto u čemu ona učestvovala nije.

I još nešto. Hoću da se zahvalim vama dragi prijatelji što ste u ovolikom broju došli u Kosovsku Mitrovicu da me čujete. Bio sam bezbroj puta ovde. Nikada ovoliko ljudi nisam video. Hvala vama koji ste putovali iz Klokota, iz Budriga, iz Parteša, Pasjana, Kamenice, hvala vama koji ste iz Metohije pokušali da dođete, hvala vama iz Štrpca, vama iz Sirinićke župe što svuda i uvek stignete, iz Gračanice junačke. Hvala vam, dragi prijatelji, jer kako ovde na ovom zidu u Mitrovici piše, “Odavde nema nazad, a najjači nikada ne uzmiču”.

Hvala vama, svima, i molim vas, znajući koliko nas je malo i u Srbiji i na KiM, a koliko mnogo srca imamo, molim vas da budemo zajedno, da naše jedinstvo bude veće nego ikada, da sačuvamo sve što možemo i sve što moramo da sačuvamo, i da polako sigurnim koracima idemo napred u sigurniju i bolju budućnost.

Kada budemo imali bilo šta da vam kažemo, oko bilo kakvog rešenja, o bilo čemu, nećemo to saopštavati ni u Beogradu, ni u Briselu. Reći ćemo vama, ovde u Kosovskoj Mitrovici i Gračanici. I nemojte da strepite ni jednoga časa, i ni jednoga dana zbog toga.

Vama i vašim porodicama, dragi prijatelji, vama junački rudari koji čuvate srpsko srce na KiM, svima vama dragi Srbi, vama dragi Banjani koji sada ovo gledate, koji niste mogli svog predsednika da sačekate, želim sve najbolje, mnogo uspeha, dobro zdravlje, mnogo sreće! Želim srpskom narodu život, dobar i bolji, i istu takvu budućnost. Pozdravljam vas našim najlepšim i našim najvećim i jedinstvenim pozdravom - Živela Srbija!"