Govor predsednika Republike Tomislava Nikolića na otkrivanju spomenika Nikoli Tesli povodom 160 godina rođenja

Karađođev park na Vračaru, nedelja, 10.7.2016.

PROMETEJ I TESLA – SMISAO SVETLOSTI

Pre tri godine stajali smo pred istim ovakvim spomenikom ispred Tesline laboratorije u Vardenklifu nadomak Njujorka: umetnička vizija akademika, vajara Nikole Koke Jankovića i dar dobrotvora Momčila Moše Todorovića. 

Danas ispunjavamo obećanje tada izrečeno, da će i u srpskoj prestonici osvanuti jednak spomenik kao simbol jedinstvenog naučnika koji u jedno spaja svoje srpsko poreklo i američku viziju. Istovetne, podižemo ih u čast najvećeg genija koga je srpska majka othranila i, kao Bogorodica, poklonila čovečanstvu. 

Zato ovom mestu i trenutku dugujem i istovetne reči i poruke, istu misao iskazanu u Vardenklifu, a u čast znamenja kojim danas obeležavamo 160 godina od rođenja naučnika koji je zadužio čovečanstvo.

To samo život može da uredi. Nikola Tesla je do svoje besmrtne slave stigao samo Bogu znanim putevima. Od dečaka iz Smiljana, odraslog uz oca-sveštenika Srpske pravoslavne crkve, i majku – koja ga je uspavljivala i budila srpskim narodnim pesmama o boju na Kosovu, pre se moglo očekivati da nasledi parohiju, kako je otac želeo, nego li da postane najznačajniji naučnik u istoriji čovečanstva, pronalazač čijoj genijalnosti dugujemo ubrzan civilizacijski hod.

 Nikolu je, kao sudbinom ili proviđenjem vođena, zadesila za ta vremena neizlečiva bolest za koju je samo on znao lek – očevo obećanje, izrečeno kraj bolesničke postelje, da će mu dozvoliti da uči i studira elektrotehniku.

Tako počinje hod po teškim mukama čoveka-titana koji je pred sobom, i ne retko protiv sebe, imao vasceli svet i intelektualnu zajednicu nespremnu na hrabre, genijalne teorije o elektricitetu, struji, o mašinama, bežičnim prenosima, transformatorima i inim tada jedino mašti bliskim pronalascima.

Stvarajući, Tesla je čovečanstvu podario i jednu dimenziju o kojoj se malo ili nikako govori – novu filozofiju življenja, novo shvatanje čovekovih mogućnosti, novi razvoj društava, država, vascelog sveta – novu, do tada nepoznatu mogućnost da se drugačije kreira svakodnevni pojedinačni život. Koliko god da je osvetlio planetu, toliko je iznutra osvetlio i svakog čoveka ponaosob. Njegovi izumi su hvaljeni u tehničkim naukama, ali posledice po čovekov život su takve da bi ga valjalo proučavati više i ozbiljnije u svetlu sociloških, antropoloških fenomena, uopšte humanističkih nauka. 

Tesla je ostao van svog i našeg vremena, čovek koji je mogao, a nikada nije postao srebroljubac, koji je samo u ljubavi prema ljudima pronalazio motiv za rad i hrabrost da se izbori sa nerazumevanjem.

Njegov doprinos čovečanstvu poprima mitske dimenzije. Ukrotio je vodopade, izvršio Biblijski zadatak da bude svetlost i u mraku, podario inovacije na kojima se danas zasniva sve što je nekada bila fantastika i domen pisaca i maštara: put u svemir, televizija, internet, telekomunikacija, medicinski aparati...

U toj mitskoj dimenziji postao je Prometej modernog doba. Čoveku je podario svetlost i napredak prihvatajući bez reči ličnu žrtvu i tešku usamljenost koju svaki genije nosi kao svoj usud. Okovan neznanjima i neprihvatanjem naučne sredine, kao Prometej za Kavkaz, verovao je u svoju misao i misiju, verovao je da će ga, tamo daleko u budućnosti, prepoznati u svom sjaju. Genije odbija Nobelovu nagradu. Umire mirno i tiho u skromnoj hotelskoj sobi. 

Tesline ideje bile su veće od njegovog doba, veće od svega što je nauka do tada stvorila i primenila. Bio je čovek budućnosti. Zato se o njemu ne može i ne sme govoriti drugačije nego li kao o našem savremeniku koji će da bude savremenik i generacijama koje dolaze posle nas. I u ovom trenutku, Tesla je svojim pronalascima među nama, sveprisutan kao vazuh.

I ma koliko bio fizički udaljen od crkvene porte, dvorišta i više puta spaljivane rodne kuće, Nikola Tesla nije zaboravljao odgovor na pitanje ko je, čiji je, iz kog naroda i kog nasleđa. Školarac, student, pronalazač, poštovan i osporavan, hvaljen i kuđen, uzdizan do neba i ismevan do uvrede, Nikola Tesla je znao da mora smelo da nosi svoj krst genijalnosti, svoju prometejsku sudbu i svoje srpsko poreklo.

Nikada se neće odreći svog srpskog korena, pravoslavnog drvenog krsta sa očevih grudi i deseteračkog stiha kojim ga je mati vaspitavala, ali nikada neće zaboraviti ni podršku, širom otvorena vrata Amerike bez čijeg shvatanja napretka i vizionarstva njegove ideje nikada ne bi postale naša stvarnost.

Rođen kao Srbin, umro kao Amerikanac, Tesla je postao još jedan istorijski čvor koji bi trebalo da povezuje sudbine i prijateljstvo naših država i naroda. Njegove odrednice su srpski narod čiji je pripadnik i američka država koja je razvila njegove naučne potencijale, a Tesla je ipak, na početku i na kraju, zadužio celo čovečanstvo: i Srbin i Amerikanac, ili – ni Srbin ni Amerikanac, već građanin sveta, pa tako građanin i jedne nove države koja ga svojata.

Teslin svet, osvetljeni svet ravnopravnih, još nismo stvorili, a samo to je tražio od čovečanstva.