Obeležavanje Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave

 

„Postojalo je nešto jače od divizija i pukova i moćnije od oružja, tog 15. septembra 1918. godine, kada je srpska vojska, pod našim, srpskim zastavama, krenula u probijanje Solunskog fronta i oslobađanje otadžbine.

 

Postojalo je jedinstvo svih onih različitih, ni po čemu istih. Jedinstvo seljaka i građana, vojnika i oficira, pravoslavnih, ali i drugih, onih koji su izgubili malo i onih koji su izgubili sve.

 

Postojalo je, jer to jeste bio jedini način, jedini put do slobode. Udružiti se, ujediniti se i zajedno krenuti ka najsvetijem cilju.

 

Istorijska zakonitost, po kojoj se u ropstvo ide razdvojeno, a u slobodu zajedno, još jednom je tog 15. septembra pokazana i dokazana.

 

Prvo smo morali da se ujedinimo, da bismo, tek onda, naše različitosti mogli da predstavimo kao slobodne.

 

I o tome danas hoću da govorim. O zastavama naših razlika, koje moramo da ujedinimo, da bi svaka od njih imala svoju slobodu, da bismo svi mi zajedno imali svoju Srbiju i Srpsku.

 

 

Izazovi sa kojima smo suočeni nisu mnogo manji nego oni sa kojima je bila suočena generacija koja je pobedila u Velikom ratu.

 

Nisu, jer i danas, iako to ne želimo da vidimo,možemo da izgubimo sve ono što su u jednom trenutku izgubili i oni. I slobodu, i državu, i živote.

 

Razlika je u tome što ovaj istorijski trenutak od nas zahteva da se ujedinimo pod našom zastavom, našom trobojkom, zastavom mira, pod zastavom života, i da zajedno pobedimo ludilo koje, svakog trenutka, može da ove prostore ponovo pretvori u krvavu klanicu.

 

Takođe, moramo konačno da shvatimo da naše nesloge, naše narcisoidne, a male razlike, biju bitke u kojima niko ne može da pobedi, osim onih koji žele slabu, poraženu i Srbiju i Srpsku. Ja ne mogu uvek da govorim o Srpskoj bez obzira na to koliko je volim, ali u takvoj Srbiji niko neće moći da bude slobodan, niko neće imati više prava, nikome neće biti bolje. Bićemo, doduše, jednaki, ali u ropstvu.

 

Nasuprot tome, suština svake slobode jeste pravo na različitost. Pravo da budemo drugačiji, da mislimo drugačije, da verujemo i ne mislimo isto i da svako sanja svoje, a ne tuđe snove.

 

Samo tako možemo da ostanemo ujedinjeni i samo tako možemo da ostanemo zajedno. Samo tako što ćemo sve svoje različitosti udružiti, uposliti u jednom poduhvatu, u borbi za slobodu. 

 

 

U trenutku kada je čitav svet podeljen, kada ratuje, kada smo na ivici globalne kataklizme, moramo da shvatimo da samo sebe imamo, da moramo da se sačuvamo, da se spasimo, i da je, za taj spas, neophodno jedinstvo svih nas, Srba.

 

Zato je važan i ovaj dan. Važan je jer moramo da naučimo da poštujemo sebe, i svoju zastavu, i svoju slobodu. I ma koliko nemali jedinstvo, da na njemu insistiramo. Onoliko koliko ga nemamo danas, imaćemo ga sutra. Onoliko koliko ga ni sutra ne budemo imali, imaćemo ga dan kasnije, ukoliko nam to bude zavet i ukoliko nam to bude obaveza. 

 

Ne postoji ništa važnije nego da razumemo trenutak u kojem danas živimo.

 

Srbija se suočava sa velikim izazovima. Nasrnuli su na Kosovo i Metohiju i po svaku cenu hoće da ga otmu iz naših ruku. Nasrnuli su i ne pitaju kako, ne pitaju i ne objašnjavaju čak ni zašto, ne kažu ni zato, samo hoće da završe ono što su odavno počeli.

 

Mogu samo jednu stvar da im poručim: hoćete da nam uzmete zemlju i po širini i po dužini, a mi vam ni pedlja naše zemlje nećemo dati! To je ono što hoću da znaju. Možete da imate silu kakvu hoćete, možete da budete moćni i veliki. Mali smo mi za vas. Razumemo mi vašu snagu. Ali, ne možete da pobedite pravdu, pravo, ne možete da pobedite odlučnost jednog naroda da bude svoj na svome i da ne prihvati nepravdu i, na kraju, ne možete da pobedite ono što mi svi osećamo, a to jeste jedinstvo našeg naroda. 

 

 

Isto oseća i Srbin u Semberiji, i Srbin u Pirotu, i Srbin na Kosovu i Metohiji, i na svakom drugom mestu gde Srbi žive. Nikakvih razlika između nas nema.

 

Da bismo to mogli da čuvamo, moramo da radimo zajedno, da razvijamo naše odnose, moramo da se poštujemo.

 

Ovaj dan nije dan u kom obeležavamo samo tri reči, tri simbola, nego samu suštinu našeg postojanja.

 

Prvi je zastava. Ona pod koju možemo svi, ona koja ujedinjuje sve, ona koja svima nama daje snagu pred kojom ne postoje prepreke.

 

Drugi je sloboda. Sloboda koja ujedinjuje sve naše razlike, sloboda koja je jedini garant prava na drugačije mišljenje, veru ili uverenje.

 

Treći je jedinstvo. Uslov svih uslova, jedini način da i zastavu, i slobodu, i različitosti sačuvamo. 

 

 

Oni koji hoće da budu drugačiji, moraju da budu slobodni. Oni koji hoće da budu slobodni, moraju da budu ujedinjeni, jedinstveni.  

 

Oni kojima je Srbija na prvom mestu, u kojoj je svakome od nas pravo i sloboda drugih bar podjednako važno kao sopstveno pravo i sopstvena sloboda.

 

Sve drugo vodi nas u u suprotnom smeru, vodi nas i u gubitak teritorije, i naroda, i svega onoga što smo gradili.

 

Sve drugo podrazumeva naše nove poraze i hiljade i hiljade života koji će nanovo biti bačeni, pre nego što shvatimo da frontove samo ujedinjeni možemo da probijamo. 

 

 

Mir, kao i sloboda, čuvaju se samo pod jednom zastavom.

 

I to je i danas moj osnovni poziv. Poziv da se okupimo, da se udružimo, da bismo mogli slobodni, u miru, da živimo i obezbedimo budućnost za našu decu.

 

Ništa danas Srbiji nije potrebnije nego naše zajedništvo, za slobodnu zemlju.

 

Ne postoji važniji zadatak od tog da je zajedno, složno, sačuvamo.

 

Nema prečeg posla za nas od okupljanja pod tom zastavom slobode i mira.

 

I zato pozivam sve da uzmu svoje zastave i da ih donesu pod ovu jednu. Da ih udruže, da ih spoje, da ih povežu i pokažu svima da, kada je o slobodi reč, Srbiju i Srpsku ništa ne može da podeli. 

 

Živela Republika Srpska! Živela Srbija!"