Ponosni smo na Pupinovo poreklo, ali ga kao naučnika delimo sa celim svetom.

Govor predsednika Republike Srbije Tomislava Nikolića na otkrivanju spomenika Mihajlu Pupinu

Poštovani predsedniče Republike Slovenije,
Uvaženi gradonačelniče Bleda,
Vaše visoko preosveštenstvo,
časni oci,
Članovi akademske zajednice Slovenije i Srbije,
Dragi građani Bleda,
Dame i gospodo, prijatelji,

„Čudotvorna je ljubav koja povezuje Srbina i Slovenca i u toj ljubavi živi moja najjača vera u sjajnu budućnost jugoslovenskih naroda“, napisao je Pupin 1931. godine.
U našoj zajedničkoj istoriji bilo je mnogo značajnih ljudi koji su nam ostavili nauk da jedni druge pomažemo, da negujemo prijateljstvo, slovensko poreklo, da pronalazimo i insistiramo na svemu što nam je zajedničko i što nas zbližava.
Ne treba nam više i bolje nego da kao države i narodi ostanemo prijatelji kakvi su bili Jernej Kopitar i Vuk Karadžić, ili da se borimo jedni za druge kao što je to činio Mihajlo Pupin na mirovnim pregovorima posle Prvog svetskog rata.
Njegova upornost i diplomatska veština, neprikosnoveno poštovanje koje je kao ličnost imao u međunarodnoj zajednici, energija i srčanost, presudili su da Bledski kot bude u sastavu Slovenije.
Zahvalni na ovom nesebičnom ličnom zalaganju, građani Bleda proglasiće Mihajla Pupina svojim počasnim građaninom 1921. godine. Zato nikome kao Mihajlu Pupinu i nigde kao na Bledu ne pripada više spomenik koji je pred nama.

U godini u kojoj UNESKO obeležava stogodišnjicu telekomunikacija, a u slavu Mihajla Pupina koji je upravo pre jednog veka prijavio patent u ovoj oblasti, devetog oktobra, na dan kada se pre 157 godina rodio, Republika Srbija sa ponosom i čašću poklanja spomenik Mihajla Pupina Bledu i svim građanima Slovenije. Tako ćemo ovekovečiti još jednu našu lepu, istorijsku zajedničku priču, jer od danas pa zauvek u Srbiji i Sloveniji, u Idvoru i na Bledu stoji jednak, u bronzi izliven lik Mihajla Pupina – čoveka koji je simbol prijateljstva među nama.

Izuzetnost i istorijski uticaji Mihajla Pupina nisu do kraja istraženi u nauci, na društvenom i državnom polju još manje. Pupina bi trebalo proučavati kao istorijsku ličnost u kontekstu diplomatije, politike, publicistike za vreme i nakon Velikog rata, kao čoveka koji je svojim zalaganjima i ličnim angažmanom uticao na sudbinu zajedničke države – Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a potom Kraljevine Jugoslavije, formirane nakon Prvog svetskog rata.

I koliko ga svet slavi zbog naučnih dostignuća, toliko bi trebalo i mi da ga slavimo zbog ugleda i prestiža koji je naša zajednička država imala posle Velikog rata, kao i zbog izuzetne predanosti u odbrani interesa svoje otadžbine.

Ugledan i bogat, ostvarivši svoj američki san, Pupin nije morao sve to da čini za tadašnju Kraljevinu Jugoslaviju, niti za narode koji su bili u njenom sastavu. Mogao je mirno i udobno da živi već dovoljno hvaljen i slavljen kao naučnik.

Zato se o Mihajlu Pupinu mora razmišljati kao o čoveku jedinstvenih ljudskih vrednosti, morala i svesti o društvenoj odgovornosti koja bi trebalo svima nama da služi kao primer, jer je neprolazna i retka vrlina.

Dug put od snova do stvarnosti prelaze samo odvažni, neustrašivi, oni koji veruju u sebe, svoju ideju i svoju naučnu istrajnost. A Srbija, kao malo koja zemlja na svetu, može biti ponosna na svoje maštare koji su hrabro ostvarili vizije i zbog kojih je čovečanstvo svoj civilizacijski napredak ubrzalo do neslućenih razmera.

Ti naučnici, ponosni na svoje srpsko poreklo, postali su međe po kojima nauka meri vreme – period do Ruđera i od Ruđera, do Tesle i od Tesle, do Milankovića i od Milankovića, do Pupina i od Pupina. Njihovim pronalascima i teorijama svet duguje zahvalnost za svoj napredak. Srbija je ponosna na njih i najmanje što može jeste da ih uvek i svuda pominje, da neguje sećanje na njihova dostignuća i da najmlađe vaspitava ne samo pozivajući se na njihovu posvećenost radu i uspehu, već učeći ih iskrenoj i nesebičnoj ljubavi prema otadžbini i narodu iz kog dolaze.

Upravo ta nesebična ljubav prema otadžbini i narodu bila je jedna od najlepših Pupinovih osobina koja je, ipak, ostala u senci naučnih i pedagoških dostignuća. Za nas je, međutim, izuzetno značajna, naročito danas kada sa distance od jednog veka sagledavamo početak i posledice Prvog svetskog rata.

Zadivljujuća je svestranost Mihajla Pupina, njegova društvena prisutnost, prilično nesvakidašnja među ljudima usredsređenim na knjige i laboratorije. Neumoran i retko angažovan, Pupin je jedan od osnivača NASE, prvi predsednik Njujorške akademije nauka, član više evropskih i svetskih akademija nauka, počesni doktor na sedamnaest univerziteta, ponosni profesor čiji su studenti postajali nobelovci, humanista i dobrotvor, publicista. Redak je slučaj da neko ko se bavi tehničkim naukama dobije Pulicerovu nagradu za književnost. Još je ređe da autobiografija jednog stranca bude obavezna školska lektira u Americi sve do potkraj šezdesetih godina.

U našim školama knjiga Mihajla Pupina „Sa pašnjaka do naučenjaka“ još uvek je tek retka preporuka profesora fizike učenicima koji bi da saznaju više. Izuzetnom radošću ispunjava me činjenica što je ovo Pupinovo autobiografsko i, usuđujem se da primetim, delo koje je poema optimizma i pobedničke životne filozofije, prevedeno na slovenački jezik i štampano zahvaljujući srpskoj nacinalnoj zajednici koja živi u Sloveniji. To je sasvim prirodno i očekivano, jer je Mihajlo Pupin više no iko naš zajednički imenitelj.

Kao da ga ne bismo pamtili onako kako ga čitav svet pamti - po tehnološkim inovacijama i teoretskom začetku budućeg mobilnog telefona - Mihajlo Pupin je silno želeo da ostane prisutan u svojoj zemlji porekla.
Vođen snažnim rodoljubljem, željan da svet upozna njegovu zemlju, njene lepote i posebnosti, Pupin iz Amerike osniva i finansira niz fondova u Srbiji o kojima se gotovo ništa ne zna u široj javnosti, a koji su bili toliko vizionarski da su i danas izuzetno aktuelni, kao što su Fond za školovanje omladine, Fond za objavljivanje materijala o srpskim starinama, ili Fond za rad u narodnom domu i baštovanskoj i voćarskoj školi u Idvoru.

Pored prestižnog naučnog rada, naš Mihajlo Pupin bio je rado viđen sagovornik i uvaženi prijatelj u vrlo uglednim, elitnim društvima Amerike – od predsednika države, preko diplomatskih krugova do univerzitetskih i naučnih udruženja i asocijacija.
Svoj ugled, naročito tokom i posle Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, nesebično i, pišu njegovi savremenici, vrlo srčano, koristio je da pomogne svojoj otadžbini. Niko nije odbijao novinske članke uglednog naučnika i talentovanog pisca koje je objavljivao, između ostalih, i u „Njujork tajmsu“ i „Indipendentu“. U njima je pisao o namerama osvajača i stradanju Srbije. Pisao je istinu.
Zahvaljujući prijateljstvu sa predsednikom Vilsonom iz studentskih dana, prvi put u istoriji Sjedinjenih Američkih Država, na Beloj kući viorila se zastava druge zemlje – Srbije. Bilo je to 1918. godine kada se proglas predsednika Vilsona, napisan u slavu Srbije i prijateljstva dveju država koje dele iste slobodarske i ljudske vrednosti, čitao na javnim mestima i u crkvama.
Pupin je iz Amerike organizovao kontinuiranu pomoć u materijalu i ljudstvu tokom Velikog rata, a po završetku, tokom mirovnih pregovora, svojim ugledom i neverovatnim diplomatskim talentom, kao član pregovaračkog tima Kraljevine Srbije, proširio je teritorijalnu i svaku drugu priču buduće zajedničke države Srba sa Slovencima i Hrvatima.

Dragi prijatelji,

Ponosni smo na Pupinovo poreklo, ali ga kao naučnika delimo sa celim svetom. U tom, naučnom kontekstu, najmanje je naš. Svaki put kada negde na planet zazvoni mobilni telefon, zazvonio je zahvaljujući početnim Pupinovim patentima iz oblasti telekomunikacije od pre sto godina.
Ali, Pupin je bio i ostao mnogo više od pronalazača i profesora na Kolumbija univerzitetu. Pupin nam i danas drži lekciju iz nesebičnosti, požrtvovanosti, rodoljublja, spoznaje širih interesa od ličnih, ideja većih od njega samog.
Zato je njegov naučni lik, koji ove godine slavi planeta, tek deo njegovog ogromnog čojstva koje nam svima služi na ponos.