На челу Србије

 

Вишеслав – први познати архонт (кнез) Срба. Припадао је породици која је владала Србима још пре доласка на Балкан. Из времена владавине Вишеслава, његовог сина Радослава и унука Просигоја нису познати никакви одређени подаци. Према сачуваним изворима Срби су за време њих тројице живели у миру са Бугарима.

 

Радослав– син Вишеслава

 

Просигој– син Радослава

 

Властимир– син Просигоја. Први владар Срба о којем је сачувано нешто више података и чију владавину је могуће приближно хронолошки одредити. Током његове владавине дошло је до трогодишњег рата са Бугарима којима је тада владао кан Пресијам (836-852). Познато је да су га синови наследили још за Пресијамовог живота, те се претпоставља да је крај његове владавине падао најкасније у 851. Власт српских кнежева се током Властимирове владавине проширила и на другу страну динарског масива. Удао је кћерку за Крајину, сина Велоја, жупана Травуније. Зету Велоју је дао титулу кнеза. Тако је очувана локална травуњанска династија, наравно под врховном влашћу кнежева Србије. Властимир је имао три сина: Мутимира, Стројимира и Гојника.

 

Мутимир – кнеза Властимира су наследила тројица синова који су поделили државну територију. Мутимир је, као најстарији, био главни владар. Против Србије је током његове владавине заратио бугарски кан Борис. Срби су поразили бугарску војску и заробили 12 великих бољара и најстаријег кановог сина Владимира. Нешто касније, Мутимир је изашао као победник из сукоба са браћом, које је, да би их онемогућио, предао бугарском владару Борису. Задржао је Гојниковог сина Петра, који је убрзо успео да побегне у Хрватску. Мутимир је умро око 891/892. Имао је три сина Прибислава, Брана и Стефана.

 

Прибислав– син Мутимира. Дошао је на власт после очеве смрти 891/892, али је владао само око годину дана. Збацио га је са власти брат од стрица Петар Гојниковић. Прибислав и његова браћа су уточиште нашли у Хрватској.

 

Петар Гојниковић – син Гојника. На власт је дошао 892/893. године. После три године, 895. или 896. успео је да порази, зароби и ослепи Мутимировог сина Брана који га је напао. Недуго затим, 897. или 898, као нови супарник појавио се Стројимиров син Клонимир који је одраније живео у Бугарској. Петар га је поразио и убио. Наредне две деценије владао је углавном мирно. Проширио је власт на земљу Неретљана. Када је бугарски цар Симеон сазнао да преговара са Византинцима послао је у Србију војску на челу са Павлом, сином Брана. Бугари су заробили Петра и одвели га у Бугарску где је до краја живота био затвореник.

 

Павле Брановић – син Брана. Дошао је на власт 917. као штићеник бугарског цара Симеона чију је врховну власт признавао. Владао је до 920. Византинци, незадовољни променама у Србији и бугарским утицајем, покушали су да га збаце уз помоћ Захарије, сина Прибислава, који је живео у Цариграду. Павле га је заробио и предао Бугарима. Касније је Павле признао врховну власт византијског цара и тиме постао непријатељ Бугарске. Са престола га је 920, уз помоћ Бугара, протерао Захарије.

 

Захарије Прибислављевић– син Прибислава. Уз помоћ Бугара дошао је на власт 920. Учврстивши се на власти пришао је Византији. Пред бугарском војском био је приморан 924. да се склони у Хрватску. Бугарски цар Симеон је са војском послао у Србију и Часлава, сина Клонимировог. Жупани који су били сазвани да приме новог кнеза били су заробљени и одведени у Бугарску. У Бугарску је у заточеништво одведено и бројно српско становништво. Део становништва је побегао у Хрватску, а део се склонио на византијске територије. Србија је 924. после готово читавог века отпора освојена од стране Бугарске. Српске кнежевине у Приморју биле су поштеђене од бугарског освајања.

 

Часлав – син Клонимира. Искористио је смрт цара Симеона (927) да побегне из Бугарске. Завладао је Србијом уз помоћ малог броја присталица и признао врховну власт византијског цара. Успео је да обнови и знатно ојача земљу опустошену унутрашњим борбама и најездама суседних држава. По легендарном казивању погинуо је у сукобу са Мађарима. Са Чаславом се прекида низ познатих владара из најстарије српске династије и дотадашњи политички живот у границама једне пространије српске државе. Држава кнеза Часлава простирала се на северу до Саве, на западу према Врбасу, на исток до Ибра, на југу до планина које су је одвајале од приморских српских земаља које су чиниле Паганија (област Неретљана), Захумље, Травунија и Дукља. У њеном саставу се налазила и Босна, која је тада обухватала долину истоимене реке.

 

Вукан – велики жупан. Дукљански краљ Бодин је осамдесетих године XI века поставио Вукана и Марка за жупане у Србији, а Стефана у Босни. Од његовог времена Срби почињу да се шире на област Косова и према југоистоку. Привремено је освојио Липљан, продирао према Пологу, Скопљу и Врању. На крају је морао да се покори византијском цару Алексију I Комнину и преда таоце међу којима су била и његова два синовца Урош и Стефан Вукан, као и двадесет највиших представника српске властеле (1094). Вуканов утицај у српским земљама је нарочито порастао након смрти краља Бодина (1101). Рашка је постала најмоћнија српска област и за њу се све више везује појам Србија. Не помиње се након 1106. када је водио нове борбе са Византијом.

 

Урош I – велики жупан. Преузео власт након Вуканове смрти. У покушају да се ослободи зависности од Византије ступио је у тешњу везу са Угарском. Угарски краљ Стефан II (1116-1131) оженио је сина Белу II (1131-1141) Урошевом кћерком Јеленом. Преговори о браку окончани су годину–две пре Белиног ступања на престо. Урош I је изгледа био у родбинским везама и са дукљанским крaљем Ђорђем, који га је једном приликом ослободио из заточеништва у које су га бацили сродници. Имао је три сина Уроша II, Белоша и Десу. Поред Јелене имао је и кћерку Марију која је била удата за кнеза Конрада од Знојма, члана чешке владајуће династије Пшемисловића.

 

Урош II – велики жупан. Син Уроша I. Сигурно се на положају великог жупана налазио 1146. Поражен је у сукобу са Византијом 1150. и био приморан да обнови вазалске обавезе према византијском цару. Србија је раније била дужна да у случају рата у Азији упути цару одред од 300 војника, а сада је тај број повећан на 500. У случају војних операција у Европи тај број је остао исти – 2000 ратника. Урош II је привремено збачен са власти 1155. за време немира који су захватили земљу и саму великожупанску породицу. Уз подршку византијског цара успео је да се врати на власт, али није познато колико дуго је још владао.

 

Примислав– велики жупан. Помиње се шездесетих година XII века као рашки велики жупан. Према писању византијског историчара Јована Кинама, који га једини помиње, владао је до 1162. Део историчара сматра да је Примислав уствари Урош II. У супротном реч је о четвртом сину Уроша I.

 

Белош – велики жупан. Син Уроша I. Белош је за владе мађарског краља Беле II (1131-1141), чија је жена била његова сестра Јелена, отишао на угарски двор где је заузимао истакнуте положаје. Добио је титулу дукса која је додељивана члановима владајуће династије. Једно време је вршио дужност хрватско-далматинског бана (1144-1157). Постао је 1145. палатин, што је била највећа дворска титула. Био је вешт државник и истакнути војсковођа. Напустио је Угарску после марта 1157. За великог жупана изабран је 1162. После краткотрајне владавине повукао се на своје поседе у Срему, где је основао бенедиктински манастир Св. Стефана. Умро је пре 1198. године.

 

Деса – велики жупан. Син Уроша I. Управљао је Зетом и Требињем, а изгледа и Захумљем. Успео је накратко 1155. да дође на великожупански престо. Како није имао подршку византијског цара, на крају је морао да се задовољи пограничном облашћу Дендром (Дубочицом). Цар Манојло I Комнин га је 1162. поставио за великог жупана обавезавши га на верност и враћање Дендре. Деса се повезивао са византијским противницима (Угарска, Венеција, Немачка) због чега је 1163. оптужен за издају, затворен и одведен у Цариград. Изгледа да је касније успео да се избави затвора и врати у Србију.

 

Тихомир – велики жупан. Најстарији од четири сина Завиде. Велики жупан је вероватно постао након збацивања Десе 1163. Владао је све док га није збацио млађи брат Стефан Немања.

 

Стефан Немања – велики жупан(1166-1196). Оснивач династије Немањић. Рођен је у Рибници у Зети око 1112/1113. као најмлађи син Завиде. Као удеони кнез управљао је жупама Ибром, Расином, Топлицом и Рекама. На власти је био 1168, а највероватније је велики жупан постао још 1166. Немањиним владавином започиње ново доба у историји средњовековне Србије које се огледа у осамостаљивању од Византије, ширењу граница и сређивању унутрашњих прилика. Немања се у великој мери ослањао на цркву. Саградио је више цркава и манастира – Св. Николу и Св. Богородицу у Топлици, Ђурђеве Ступове, Студеницу итд. Богато је даривао цркве у Јерусалиму, Витлејему, Риму, Цариграду и Солуну. Са власти се повукао 1196. и замонашио под именом Симеон. На Свету Гору је, на позив сина Саве, отишао 1197. Ту су њих двојица уз дозволу византијског цара обновила манастир Хиландар у којем је и умро фебруара 1199. Са супругом Аном имао је три сина (Вукана, Стефана и Растка) и три кћери (само Вуки знамо име). Српска црква га је прогласила за свеца.

 

Стефан Првовенчани– велики жупан (1196-1217), краљ (1217-1228). Оженио се 1190. Евдокијом, кћерком византијског цара Алексија III Анђела добивши при томе византијско достојанство севастократора. Старији брат Вукан га је збацио с престола 1202. уз помоћ угарског краља Емерика чију врховну власт је признао. Од тада је Србија ушла у угарску краљевску титулу и остала ту све до 1918. Стефан се уз помоћ бугарског цара 1204/5. вратио на престо. Након пада Цариграда 1204. окренуо се западу. Други пут се оженио се Аном, унуком млетачког дужда Дандола. Од папе Хонорија III добио је 1217. краљевску круну, док је његов млађи брат Сава 1219. у Никеји издејствовао аутокефалност српске цркве. Стефан је умро септембра 1228. Претходно се замонашио и узео име Симон. Најпознатија задужбина му је Жича која је постала и седиште српског архиепископа. Написао је Житије Светог Симеона. Имао је четири сина (Радослава, Владислава, Предислава и Уроша) и једну кћерку (Комнину). Српска црква га је прогласила за свеца.

 

Стефан Радослав– краљ (1228-1233). Најстарији син Стефан Првовенчаног. Био је ожењен Аном, кћерком епирског цара Теодора I. Од детињства је васпитаван у византијском духу. Уз своје име је додао презиме Дука које је користио у грчким потписима на повељама и натписима на кованом новцу. Свргнут је са престола у јесен 1233. Склонио се најпре у Дубровник, а затим у Драч. Вратио се у Србију где га је Сава замонашио под именом Јован. Умро је после 1235.

 

Стефан Урош I – краљ (1243-1277). Најмлађи син Стефана Првовенчаног. Око 1250. оженио се француском принцезом Јеленом са којом је имао три сина (Драгутина, Милутина и Стефана) и две кћерке (Брнчу). На почетку владавине уредио је односе са Дубровником. Успео је да сузбије покушаје Дубровачке архиепископије да римокатоличку организацију у Србији потчини својој власти. Током његове владавине долази до снажног економског јачања Србије, који се огледа пре свега у развоју рударства. Подстицао је насељавање немачких рудара Саса. У спољној политици углавном је иступао у савезу са западним силама против обнове византијске моћи. Старији син Драгутин, зет угарског краља, збацио га је уз помоћ Угарске са престола 1276. Замонашио се под именом Симон. Умро је 1277. Најзначајнија задужбина краља Уроша I су Сопоћани.

 

Стефан Драгутин– краљ (1276-1282). Најстарији син краља Уроша I. На престо je дошао збацивши оца. Оженио се 1270. Каталином кћерком угарског краља Стефана V те је понео угарску престолонаследничку титулу младог краља. Имао је два сина (Владислава и Урошица) и пет кћери (Јелисавету, Катарину?, Маргариту?, Урсу?). Најстарија кћерка Јелисавета била је удата за босанског бана Стефана I Котроманића. Након пада са коња код града Јелеча, предао је, на сабору у Дежеву 1282, власт брату Милутину. Од тада је владао областима Ариља, Рудника, Прибоја и пределима северно од Западне Мораве као „сремски краљ“. Од угарског краља је 1284. добио Мачванско-босанску бановину, Усору, Соли и Београд, који се тада први пут нашао под српском влашћу. Пред крај живота се замонашио под именом Теоктист. Умро је марта 1316. Најзначајнија задужбина краља Драгутина је Св. Ахилије у Ариљу. Српска црква га је прогласила за свеца.

 

Стефан Урош II Милутин– краљ (1282-1321). Млађи син Уроша I. На власт дошао по споразуму у Дежеву. Женио се пет пута. Имао је два сина (Стефана и Константина) и две кћерке (Ану и Царицу). Са Драгутином је 1291. освојио Браничево са Кучевом. Значајно је проширио српску територију на рачун Византије – освојио је територије северно од линије Охрид-Прилеп-Штип. Уздигао је моћ државе захваљујући снажној привреди, трговини и законодавној делатности. Током Милутинове владавине долази до снажног византијског утицаја у држави и друштву. Подигао је велики број задужбина, између осталих: Грачаницу, цркву Ваведеља Богородичног у Хиландару, цркву Јоакима и Ане у Студеници, Св. Ђорђа у Старом Нагоричану, Св. Стефана у Бањској, Богородицу Љевишку у Призрену. Умро је октобра 1321. Српска црква га је прогласила за свеца.

 

Стефан Урош III Дечански– краљ (1321-1331). Најстарији син краља Милутина. Покушао је да 1314. збаци оца са престола, али је поражен, ослепљен и прогнан у Цариград. Вратио се после седам година. Пошто му вид није био трајно оштећен укључио се након Милутинове смрти у борбу за престо из које је изашао као победник. Током његове владавине трајно је изгубљено Захумље које је ушло у састав босанске државе. Код Велбужда 1330. је поразио Бугаре, а потом је освојио више важних утврђења од Византије. Са власти га је 1331. збацио син Душан. Затворен је у Звечан где је убрзо умро. Женио се два пута, Имао је три сина (Душана, Душмана и Симеона) и две кћерке (Јелену и Тодору). Најзначајнија задужбина краља Стефана су Дечани. Српска црква га је прогласила за свеца.

 

Стефан Урош IV Душан – краљ (1331-1345), цар (1345-1355). Син Стефана Дечанског и његове прве жене Теодоре, кћерке бугарског цара Смилца. Био је ожењен Јеленом, сестром бугарског цара Ивана Александра Асена, са којом је имао сина Уроша. За време Душанове владавине српска средњовековна држава доживела је највећи територијални обим, привредни и културни успон. Почетком 1333. уступио је Дубровнику Пељешац са Стоном и приморје од Стона до дубровачке границе. Прогласио се за цара на Божић 1345, а свечано крунисао на Ускрс 1346. у Скопљу. Претходно је српска архиепископија уздигнута на ранг патријаршије. Душан је, по угледу на Византију, својим најближим сарадницима доделио највиша царска достојанства деспота, севастократора и кесара, увео византијски церемонијал и организацију државне управе. Извршио је кодификацију права 1349. и 1354. (Душанов законик). Душаново царство се простирало од Саве и Дунава на северу до Ахаје на југу, и од долине Месте на истоку до Дрине и Дубровника на западу. Умро је крајем 1355. Попут претходника помагао је, бранио и штитио цркву. Душанова главна задужбина је манастир Св. Арханђела код Призрена. Богато је даривао светогорске манастире, као и Св. Арханђеле у Јерусалиму, Св. Николу у Барију.

 

Стефан Урош V– цар (1355-1371). Син цара Душана. Приликом очевог крунисања за цара био је одређен за савладара и наследника и добио је краљевску круну. Наследио је велику, али недовољно хомогенизовану државу која је постепено почела да се распада на територије обласних господара. Септембра 1365. прогласио је Вукашина Мрњавчевића за савладара и доделио му краљевску титулу, а његовом брату Угљеши титулу деспота. Цар Урош је умро крајем 1371. Био је ожењен Аном, кћерком влашког кнеза Александра. Смрћу цара Уроша угашена је лоза Немањића. Српска црква га је прогласила за свеца.

Лазар – кнез Моравске Србије. Отац му је служио код цара Душана као логотет, док је Лазар код оба цара био ставилац. Био је ожењен Милицом, кћерком великог кнеза Вратка који је наводно био потомак Немањиног сина Вукана. Са њом је имао два сина (Стефана и Вука) и пет кћери (Мару, Иливеру, Драгану, Теодору и Јелену). Временом је израстао у најмоћнијег обласног господара. Играо је значајну улогу приликом измирења Цариградске и Пећке патријаршије 1375, што му је донело подршку цркве. Његова област простирала се у сливу Западне Мораве. Политичке односе продубио је орођавањем са околним владарима и великашима. Кћерке је удао за Александра, сина бугарског цара Шишмана, мачванског бана Николу Горјанског Млађег, Вука Бранковића и Ђурђа Стратимировића Балшића. Погинуо је 28. јуна 1389. у Косовском боју. Најзначајнија задужбина кнеза Лазара је манастир Раваница. Српска црква га је прогласила за свеца.

 

Стефан Лазаревић– кнез (1389-1402), деспот (1402-1427). До 1393. (до пунолетства) у његово име владала је мајка Милица. Као турски вазал учествовао је у биткама на Ровинама (1395), Никопољу (1396) и Ангори (1402). Византијски цар Јован VII Палеолог доделио му је 1402. титулу деспота. Искористио је сукобе око престола у Турској да се окрене Угарској поставши њен вазал (1403). За узврат је добио Београд који постаје нова престоница Србије (све до 1427). Уговором са султаном Мехмедом I (1413-1421) обезбедио је мир који је трајао све до пред његову смрт. Захваљујући томе долази до привредног и друштвеног развоја Деспотовине. Био је члан витешког Змајевог реда који је основао угарски краљ 1408. На сабору 1426. за свог наследника одредио је Ђурђа Бранковића. Умро је јула 1427. од срчане капи. Био је ожењен Јеленом, кћерком Франческа Гатилузија господара Митилене. Најзначајнија задужбина му је манастир Ресава (Манасија). Бавио се књижевношћу. Најзначајнија дела су му Натпис на стубу косовском и Слово љубве. Српска црква га је прогласила за свеца.

 

Ђурађ Бранковић– деспот (1427-1456). Син Вука Бранковића и Маре, кћерке кнеза Лазара. Најпре је владао облашћу која је обухватала Косово и Метохију, део Полимља и Пештерске висоравни. Женио се двапут: први пут именом непознатом сестром трапезунтског цара Јована IV Комнина, а други пут Јерином (Ирином), кћерком Теодора Кантакузина. Имао је четири сина (Тодора, Гргура, Стефана и Лазара) и три кћерке (Јелену, Мару и Катарину). Преузео је деспотски престо након смрти деспота Стефана. На почетку своје владавине сазидао је град Смедерево, нову престоницу српске државе (1430). Турци су 1439. заузели Деспотовину. Због отпора који је пружао султан му је ослепео синове Гргура и Стефана. Обновио је државу 1444. уз угарску помоћ. Након тога је владао као веран турски султан. Турци од 1454. постепено освајају Деспотовину. Наредне године су заузели њен јужни део чиме је прекинута веза са Зетом. Деспот Ђурађ је умро крајем 1456.

 

Лазар Бранковић– деспот (1456-1458). Најмлађи син деспота Ђурђа Бранковића. Био је ожењен Јеленом, кћерком морејског деспота Томе Палеолога, са којом је имао три кћерке (Јелену, Ирину и Миулицу). Током његове кратке владавине Деспотовина је била пред падом исцрпљена дугогодишњом борбом са Турцима, глађу и епидемијама. Да би обезбедио опстанак склопио је 1457. мир са турским султаном којим му је била загарантована цела Деспотовина осим Новог Брда. После његове смрти 20. јануара 1458. у име његове кћерке владало је намесништво.

 

Стефан Бранковић– деспот (март 1458 – април 1459). Син деспота Ђурђа. Био је слеп те по средњовековним правилима није могао бити на престолу. Зато је оца наследио млађи брат Лазар. После смрти брата био је члан Намесништва које је управљало земљом. Деспотску титулу и српско начелство примио је од угарског краља. Протеран је након што се босански краљевић Стефан оженио Лазаревом кћерком Јеленом. Био је ожењен Ангелином, кћерком Аријанита Комнина, са којом је имао два сина (Ђорђа и Јована) и једну кћерку (Марију). Српска црква га је прогласила за свеца.

 

Стефан Томашевић– деспот (21. март 1459 – 20. јун 1459), краљ Босне (1461-1463). Син краља Стефана Томаша. Проглашен је за деспота 21. марта 1459, а 1. априла се оженио Јеленом, кћерком Лазара Бранковића. Предао је 20. јуна Смедерево Турцима, чиме је престала да постоји српска средњовековна држава.

 

 

Карађорђе Петровић, вожд (1804-1813). Рођен је у шумадијском селу Вишевцу 1762. Пре него што је изабран за предводника Првог српског устанка на збору у Орашцу у фебруару 1804. учестовао је у аустријско-турском рату (1788-1791) тзв. Кочиној крајини, а после тога био је трговац стоком и један од најугледнијих људи у Шумадији. Успешно је предводио устаничку војску у готово свим биткама за време Првог српског устанка (Дрлупа, Иванковац, Мишар, Делиград, Суводол, Варварин и Лозница). Против опозиције борио се до 1811. када је сузбио њен утицај. Родоначелник је династије Карађорђевић када му је 1808. признато право наследства. Дипломатија је била слабија страна његове владавине. Напустио је Србију 1813. и прешао у Аустрију, па 1814. у Русију. У намери да у савезу са хетеријом покрене нови устанак прешао је у Србију где је убијен 1817. у Радовањском лугу.

 

Милош Обреновић, кнез Србије (1815-1839).Рођен је у Средњој Добрињи у Ужичкој нахији 1783. Уз полубрата Милана Обреновића ратовао је у Првом српском устанку и наметнуо се за војводу. Заједно са Турцима учествовао је у гушењу Хаџи-Проданове буне 1814. За предводника Другог српског устанка изабран је на збору у Такову 1815. Предводио је устаничку војску у биткама на Љубићу, Палежу, Пожаревцу и Дубљу. У јесен 1815. споразумео се са турским везиром Марашли Али-пашом, чиме је Други српски устанак примирен. У првим годинама владавине сурово је сузбијао опозицију. Уз помоћ руске дипломатије израдио је да Порта 1830. призна аутономију Србије, а мимо руске подршке потврђен је за владара са наследним достојанством. Родоначелник је династије Обреновић. Успео је да Порта 1833. призна границе Србије из Првог српског устанка. Под притиском опозције, која је своје идеје уградила у Устав из 1838, напустио је Србију 1839.

 

Милан Обреновић, кнез Србије (1839). Најстарији син кнеза Милоша, рођен у Крагујевцу 1819. На престо је ступио после очеве абдикације, иако већ тешко болестан. Већи део своје „владавине” од 25 дана прележао је у кревету, па иза њега није остао ниједан потписан документ. Због његовог тешког здравственог стања Државни савет је образовао намесништво у којем су били Аврам Петронијевић, Јеврем Обреновић и Тома Вучић Перишић (јун 1839 - март 1840). Наследио га је млађи брат Михаило који је у то време био са оцем, кнезом Милошем, па је намесништво остало на власти до Михаиловог повратка у земљу у марту 1840.

 

Михаило Обреновић, кнез Србије (1839-1842).Млађи син кнеза Милоша, рођен је у Крагујевцу 1823. Власт је преузео од Намесништва по повратку у земљу у марту 1840. Његова прва владавина протекла је у борби са опозицијом-устваборанитељима који су га Вучићевом буном из 1842. прогнали са власти. Боравак у емиграцији искористио је за додатано образовање и путовања по Европи, што му је омогућило да стечена искуства примени у време друге владе.

 

Александар Карађорђевић, кнез Србије (1842-1858).Рођен је у Тополи 1806, а Србију је напустио 1813. Младост је провео у Русији. У земљу се вратио 1840. и постао је ађутант кнеза Михаила. На власт су га превратом из 1842. довели уставобранитељи. Два пута је биран за кнеза. Први пут на скупштини која је одржана на Врачару у септембру 1842, а други пут, услед притиска Русије која је његов избор сматрала револуционарним чином, на скупштини у Топчидеру у јуну 1843. Србијом је владао као изборни кнез. Његова владавина је значајана по низу закона којима је утемљен правни поредак у Србији, али и оснажен бирократски апарат. Водио је опрезну спољну политику, којом су у његово име руководили Аврам Петронијевић и Илија Гарашанин. Сачувао је неутралност Србије у Кримском рату (1853-1856). Пред крај владавине главни спољнополитички савезник постала му је Аустрија. Група саветника у јесен 1857. припремала је атентат на њега (Тенкина завера). Завера је откривена, али је означила почетак краја његове владавине.

 

Милош Обреновић, кнез Србије (1858-1860). По други пут на власт је дошао одлуком Светоандрејске скупштине која је одржана у Београду у децембру 1858. Славодобитно је дочекан у Србији. Обрачунао се са политичким противницима и настојао је да промени Устав из 1838, поврати наследно кнежевско достајанство својој породици и да протера преостале Турке из Србије. Наставио је са аполутистичким начином владавине, због чега је од себе одбио либерале. Преминуо је у Београду 1860.

 

Михаило Обреновић, кнез Србије (1860-1868). По други пут на престо је ступио после очеве смрти у септембру 1860. Његова друга владавина обележена је реформама у унутрашњој управи (закон о централној управи, војсци, основним школама..), а на спољном плану образовао је Балкански савез у намери да се поведе рат против Турака. Најзначајнија тековина његове владавине је протеривање турских гарнизона из Србији 1867. Владавина просвећеног апсолутисте како је представљана друга кнез Михаилова владавина наишла је на отпор либерала и омладине (Уједињена омладина српска). Убијен је у атенату у јуну 1868. Пошто у браку са мађарском племкињом Јулијом Хуњади није имао порода, за кнеза Србије проглашен је Милан Обреновић.

 

Милан Обреновић, кнез Србије (1872-1882), краљ (1882-1889). Рођен је у Манасији у данашњој Румунији 1852. Са њим је почела владавине бочне лозе Обреновића, пошто је он био унук Јеврема Обреновића, кнез Милошевог брата. Будући да је на престо Србије ступио са 14 година образовано је намесништво (Миливоје Петровић Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић) које је владало до 1872. Намесништво је 1869. донело нови устав. У време Велике источне кризе (1875-1878) увео је Србију у рат. У првом рату 1876/77. Србија је поражена, али је у другом 1877/78. стекла територијално проширење на југу и југоистоку. На Берлинском конгресу 1878. Србији је призната независност. Од 1879. повео је аустрофилску политику, па је 1881. потписао Тајну конвенцију, а 1882. уз подршку Аустро-Угарске прогласио се за краља. Радикали су представљали снажну опозицију и са њима се бескомпромисно обрачунао у време Тимочке буне 1883. У јесен 1885. објавио је рат Бугарској, али је Србија у том рату поражена. Био је приморан на доношење Устава 1888. којим је заведен парламентаризам у Србији. Абдицирао је 1889. после чега је повремено узимао учешћа у политичком животу. Умро је Бечу 1901.

 

Александар Обреновић, краљ Србије (1893-1903). Рођен је у Београду 1876. На престо је, попут његовог оца, ступио као малолетник, због чега је поново образовано намесништво (1889-1893) које су првобитно чинили Јован Ристић, Коста Протић и Јован Белимарковић. Иако не без политичког талента, његова владавина обележена је унутрашњим политичким потресима. Власт је преузео државним ударом 1893. када је пре пунолества сменио намесништво и преузео краљевску власт. Наредне 1894. укинуо је Устав из 1888. и на снагу вратио Намеснички устав из 1869. Настојао је да међупартијске сукобе у Србији неутралише формирањем тзв. неутралних влада. Његова женидба са удовицом Драгом Машин (рођена Луњевица) с негодовањем је прихваћена у јавном мнењу. Новим, Октроисаним уставом из 1901. уведен је дводомни парламентарни систем у Србији. Убијен је 11. јуна 1903. у завери коју су сковали официри предвођени Драгутином Димитријевић Аписом (Мајски преврат). Са њим се угасила владавина династије Обреновић.

 

Петар I Карађорђевић, краљ Србије (1903-1918), краљ Краљевине СХС (1918-1921). Рођен је у Београду 1844. Школовао се у Француској и Швајцарској. Учествовао је у француско-пруском рату (1870/71) и босанском устанку 1875/76. под именим Петар Мркоњић. На краљевски престо Србије изабрала га је Народна скупштина после Мајског преврата 1903. Његова владавина 1903-1914. сматра се златним добом демократије у Србији, која је оснажена враћањем на снагу Устава из 1888. Успешно је одолео притисцима Аустро-Угарске у време Царинског рата (1906-1911) и Анексионе кризе (1908/9). Командовао је српском војском у Балканским ратовима (1912/13), због чега је добио епитет Ослободилац. Због слабог здравља у јуну 1914. пренео је краљевска овлашћења на сина, регента Александра. Учестововао је у повлачењу српске војске преко Албаније. Преминуо је у Београду 1921.

 

Александар I Карађорђевић, краљ Краљевине СХС/Југославије (1921-1934). Рођен је на Цетињу 1888. За наследника престола Србије проглашен је 1909. У Првом балканском рату командовао је І српском армијом, 24. јуна 1914. постао је регент Краљевине Србије, а од 1. децембра 1918. и Краљевства Срба Хрвата и Словенаца. Носио је епитет Ујединитељ. Стварањем југословенске државе учињен је раскид са дотадашњим државотворним развојем Србије. После очеве смрти преузео је краљевску власт. Покушавао је да избалансираном политиком сузбије сепаратистичке тежње хрватске политичке елите, па како у томе није успео, извршио је државни удар 6. јануара 1929. Унитаристичком и централистичком политиком и идеологијом интегралног југословенства тежио је да оствари снажно државно јединство као нужан предуслов националне интеграције Југословена. Краљевина СХС је у октобру 1929. променила име у Краљевина Југославија. Снажан централистички курс ослабио је после доношења Октроисаног устава 1931. којим је поново уведен дводомни парламентарни систем. У међународним односима између два светска рата Југославија је захваљујући њему била стамени члан тзв. Версајског поретка, те члан Мале Антанте и Балканског пакта. Убијен је у атентату у Марсељу 9. окобра 1934.

 

Петар ІІ Карађорђевић, краљ Југославије (1934-1945). Рођен је у Београду 1923. На престо је ступио 1934, па пошто је био малолетан образовано је намесништво које су чинили кнез Павле Карађорђевић, Раденко Станковић и Иво Перовић. Намесништво је управљало земљом од 1934. до 1941. Државним ударом 27. марта 1941. проглашен је пунолетним. Напустио је земљу у току агресије Немачке и њених савезника априла 1941. и склонио се у Грчку, па у Египат и коначно у Енглеску. Подржавао је антифашистички покрет Драгољуба Драже Михаиловића у земљи, али је под притиском Велике Британије 1944. дао подршку Јосипу Брозу Титу и партизанском покрету. Комунистичка скупштина (АВНОЈ) на заседању у Јајцу 1943. забранила му је повратак у земљу. У марту 1945. краљевска овлашћења пренео је на трочлано намесништво. Уставотворна скупштина је 29. новембра 1945. укинула монархију. Умро је у САД 1970.

 

Јосип Броз Тито, председник Југославије (1944-1980). Рођен је у Кумровцу у хрватском Загорју 1892. Политичку каријеру, руковођен искуствима бољшевичке револуције у Русији, градио је као члан, а потом као руководилац Комунустичке партије Југославије. После немачког напада на Југосавију 1941. дошао је у Београд. У борбу против окупатора активно се укључио после напада сила Осовине на СССР 22. јуна 1941. Командовао је партизанским покретом отпора и из рата је изашао са чином маршала. Владао је југословенском федерацијом прво као председник владе (1945-1953) а потом као председник (1953-1980). Иако је за време његове владавине остварен неспоран напредак на пољу образовања, здравствене заштите и животног стандарда, његова владавина је представљала револуционаран раскид са дотадашњим друштвеним развојем Србије, док је у политичком погледу Србија Уставом из 1974. постала најслабији члан југословенске федерације.

 

Уставом СР Србије од 25. фебруара 1974. уведено је колективно Председништво Србије из чијих редова су се бирали председници Председништва до 1989.

 

Драгослав Марковић(6. мај 1974 – 5. мај 1978). Рођен је у Поповићу код Сопота 1920. Потицао је из учитељске породице, левичарски опредељене, па је и он као ђак постао комунистички активиста. Пре Другог светског рата постао је члан Комунистичке партије Југославије, а за време рата деловао је на простору Космаја. У послератној Југославији обављао је разне државне и партијске функције: био је министар грађевина (1947) и рударства (1948) у Влади НР Србије, секретар Градског комитета Београда, управник Радио Београда, председник Идеолошке комисије (1956), од 1960. члан Извршног комитета ЦК Србије, амбасадор СФР Југославије у Бугарској (1963-1967), председник Републичког већа Скупштине Србије (1967-1969), председник Скупштине СР Србије (1969-1974) и први председник Председништва СР Србије. На челу Савезне скупштине био је 1978-1982, а председник Председништва ЦК СК Југославије (1983/84). Пензионисан је 1986. Умро је у Беграду 2005.

 

Добривоје Видић (5. мај 1978 – 5. мај 1982). Рођен је у Чачку 1918. Као студент приступио је левичарском покрету, због чега је искључен из Учитељске школе у Чачку, па је школовање наставио у Бања Луци, Алексинцу и Осијеку. Постао је члан КПЈ 1938. Активан је учесник у Другом светском рату, ангажован на партијском раду у партизанским јединицама широм Југославије (Далмација, Банија, Ужице). После рата је обављао разне функције: био је секретар Покрајинског комитета у Војводини (1946-1951), члан ЦК КП Србије, амбасадор у Бурми (1952/53), СССР (1953-1956; 1965-1969) Великој Британији (1970-1973). Био је члан ЦК СК Србије и Југославије, члан Председништва СФР Југославије и председник Председништва СР Србије. Преминуо је у Београду 1992.

 

Никола Љубичић (5. мај 1982 – 5. мај 1984). Рођен је у Карану код Ужица 1916. Командовао је у партизанским јединицима у Другом светском рату. За народног хероја проглашен је 1953. Носио је чин генерала армије. Био је савезни секретар народне одбране од 1967. до 1982, а од 1982. до 1989. члан Председништва и председник Председништва СР Србије (1982-1984).

 

Душан Чкребић (5. мај 1984 – 5. мај 1985). Рођен је у Нишу 1927. Завршио је Електротехнички факултет у Београду. Учестовао је у народноослободилачкој борби од 1944. Као члан комунистичке омладине (СКОЈ) и Комунистичке партије постепено је градио политичку каријеру: био је члан је Градског комитета у Крагујевцу (1945-47), члан Универзитетског комитета КПЈ, директор фабрике „Борис Кидрич“у Лукавцу, председник Извршног већа Скупштине СР Србије (1974-1978), председник Скупштине СР Србије 1978-1982, председник ЦК СК Србије (1982-1984) и председник Председништва СР Србије. Заслужан је за почетак радова на изградњи Храма Св. Саве у Београду, за шта је одликован највишим одликовањем Српске православне цркве.

 

Иван Стамболић (5. мај 1985 – 14. децембар 1987). Рођен је 1936. у Брезови код Ивањице. Завршио је Правни факултет у Београду. Био је директор предузећа Техногас у Београду (1965-1975), председник Привредне коморе Београда (1975-1976), секретар Извршног комитета Председништва ЦК СК Србије (1976-1978), председник Извршног већа СР Србије (1978-1982), председник Градског комитета СК Београда (1982-1984), председник ЦК СК Србије (1984-1986) и председник Председништва СР Србије (1986-1987). Након Осме седнице ЦК СК Србије 1987. изгубио је политички утицај. Киднапован је и потом убијен на Фрушкој гори у августу 2000.

 

Петар Грачанин (14. дец. 1987 – 20. март 1989). Рођен је у Јагодини 1923. Уочи Другог светског рата постао је активни члан комунистичке омладине. Укључио се у белички партизански одред, касније Другу пролетерску бригаду. После рата завршио је Вишу војну академију ЈНА и обављао је високе војне дужности: био је начелник одсека Персоналне управе, начелник штаба Седме армије, начелник Kомандно-штабне академије, комаднант Прве армије. Начелник Генералштаба ЈНА био је од 1982. до 1985. Активну војну службу завршио је 1985. Потом је обављао дужност председника Председништва СР Србије (1987-1989) и функцију Савезног секретара за унутрашње послове СФР Југославије (1989-1991). Умро је у Београду 2004.

 

Вршилац дужности председника Председништва СР Србије од 20. марта до 8. мај 1989. био је Љубиша Игић.

 

Слободан Милошевић (8. мај 1989 – 11. јануар 1991; 11. јануар 1991 – 23. јул 1997). Рођен је у Пожаревцу 1941. Завршио је Правни факултет у Београду и као члан Савеза комуниста градио је успешну каријеру политичара и привредника. Председник Градског комитета Савеза комуниста постао је 1984, а две године касније председник Председништва СК Србије. После Осме седнице СК Србије 1987. постао је најутицајнији политичар у Србији. Пошто су у марту 1989. године усвојени амандмани на устав СР Србије, Милошевић је изабран за председника Председништва СР Србије. Уставом Србије из септембра 1990. проширена су председничка овлашћења. На изборима 1990. и 1992. Милошевић је биран за председника Републике. За време његове владавине десила се државна деструкција Југославије, економски слом и избили су међунационални сукоби у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини. Један је од потписника Дејтонског мира 1995. којим је заврешен рат у Босни и Херцеговини. Пошто по Уставу Србије није могао више од два пута да буде биран за предсеника Републике Србије, то је 1997. постао председник Савезне Републике Југославије. До председничких избора вршилац дужности председника Републике био је Драган Томић (23. јул – 29. дец. 1997). Приликом НАТО агресије 1999. био је врховни командант оружаних снага. Демонстрације 5. октобра 2000. после првог круга председничких и парламентарних избора означиле су слом његовог режима. На Видовдан 2001. је предат Хашаком трибуналу. У Хагу је преминуо у марту 2006.

 

Милан Милутиновић (29. децембар 1997 – 29. децембар 2002). Рођен је у Београду 1942. Завршио је Правни факултет у Београду. Као члан Савеза комуниста Југославије обављао је дужност председника општинског комитета Савеза комуниста Врачара и био је члан је Градског комитета. Потом је био републички секретар за просвету и науку, управник Народне библиотеке Србије (1983-1989). Амбасадор у Грчкој био је од 1989. до 1995. За председника Србије изабран је у децембру 1997. Оптужен је од стране Хашког трибунала за наводне злочине на Косову и Метохији, па се после престанка мандата добрвољно предао том међународном суду у јануару 2003. У фебруару 2009. Хашки трибунал га је ослободио по свим тачкама оптужнице.

 

После истека председничког мандата Милана Милутиновића и избора новог председника Републике Србије, на функцији вршиоца дужности били су: Наташа Мићић (30. децембар 2002 – 4. фебруар 2004), Драган Маршићанин (4. фебруар – 3. март 2004), Војислав Михаиловић (3 – 4. март 2004) и Предраг Марковић (4. март – 11. јул 2004).

 

Борис Тадић (11. јул 2004 – 5. април 2012). Рођен је у Сарајеву 1953. Завршио је психологију на Филозофском факулетету у Београду. Од 1990. је члан Демократске странке. Био је њен потпредседник (2000-2004) и председник (2004-2013). За председника Србије биран је два пута на председничким изборима: 2004. и 2008. Демократску странку је напустио почетком 2014.

 

Томислав Николић (31. мај 2012 – 31. мај 2017). Рођен је у Крагујевцу 1952. Дипломирао је на Факултету за економију и инжењерски менаџмент у Новом Саду. На председничким изборима 2012.године у другом кругу избора Томислав Николић побеђује дотадашњег председника Србије Бориса Тадића са 49,54% (1.552.063 гласова) наспрам 47,31% (1.481.952 гласова) и тиме постаје председник Србије. Полагањем заклетве пред посланицима Народне скупштине на дужност је ступио 31. маја 2012.године.