Благо воденица из Вучја

Зубу времена данас поносно одолевају четири воденице, с тим што постоји и жеља за рестаурацијом и стављањем у функцију већ постојећих, старих. Чувајући ове дивне грађевине чувамо и негујемо локалне вредности, чувамо од заборава звуке чекетала, камена за млевење, омогућавамо јазовима да теку. Манифестација „Дани воденица“ која се сваке године традиционално обележава у Вучју у организацији Дома културе Вучје, значајна је јер чува од заборава старе занате и традицију и омогућава да наша деца осете укус брашна самлевеног на најприроднији начин, као и специјалитете спремљене од њега.

 

Просечна старост воденица у низу на реци Вучјанки је око 150 година, мада поједини тврде да има и оних поточара које су саграђене пре 200 година. Поточара је аутентична грађевина, која и у називима њених делова чува нашу традицију: јаз – ископ за одвојен довод воде; лакомице – дрвено корито преко стеновитог тла; бадањ – који прихвата воду; ципун – на дну бадња формира млаз воде који пада на витло, које окреће тешки камени точак; ушур је део млива (свега самлевеног), који остаје воденичару, а рабош је дрвена справа, чији један део добија доносилац млива, а други остаје уз његов џак. Биле су саставни део пејзажа овог краја у аутентичном, природном амбијенту. Ови производни погони су увек на неприступачном месту, издвојени од насеља служили су и као места састанака мештана, које су све битне одлуке и договоре доносили управо у воденицама. Истраживачи народних обичаја и традиције, тајновитост места на којима су грађене доводе у везу са водом која је вековима у људима изазивала дивљење, али и страх и подозрење.

 

„Дани воденице“ представљају манифестацију која годинама уназад сваког октобра окупља бројне грађане који желе да осете дух старих времена из којих потичу ове древне воденице. Качамак, погача и кајмак су специјалитети који се тих дана служе у Вучју, привлачећи велики број људи који желе да уживају у овим традиционалним јелима. Посетиоци се упознају са начином производње у воденицама и имају прилику да се разговарају са старим воденичарима којима је овај занат део породичне традиције и преноси се са колена на колено. Ови вредни, марљиви људи пуни ентузијазма сваке године одговарају на питања својих суграђана са жаром у очима, али и са сетом, јер њихова варош није свакога дана жива, као и у време одржавања манифестације. Воденичар Бора Михајловић је на једној од манифестација указао да њихов занат постаје неправедно заборављен и засењен. „Иако, сада постоје млинови жито се и даље меље у воденицама. Људи још увек купују наше кукурузно брашно за спремање проје и качамака. То их подсећа на корене, али и чују колико је здраво“, рекао је воденичар Бора и наглашава да „Дани воденице“ служе да нам укажу да иако живимо у савременом свету, никада не смемо заборавити нашу културу и да смо захваљујући нашим прецима, који су својим рукама градили ову земљу, данас имамо идентитет и интегритет. Воденице поточаре могу имати велики значај и економску димензију у оквиру сеоског туризма и зато морамо знати да користимо наша добра.

 

Дом културе Вучје покренуо је и иницијативу за реализацију пројекта „Ђурђев данак – хајдучки састанак“, чија би се сврха огледала у оживљавању сећања на наше хајдуке, којима су воденице често биле уточиште. Ова културно-уметничка представа, одигравала би се у реалном амбијенту воденице и верно одсликавала вредности за које су се наши хајдуци уз помоћ јатака борили.

 

О важности обнављања воденица говорио је и сада поколни сликар Милутин Дедић, који је сматрао да су оне благо материјалне српске културе. У књизи „Воденица божија и ђавоља“, он је између осталог написао да је, сликајући воденице и пишући о њима желео да одговори на питање шта је то човек створио да му служи, а да није угрозио његову животну околину. То је воденица, грађена од дрвета и камена, која користи воду као енергију и могла би да егзистира вековима, само када би човек имао правилан однос према њој.