Царски Беч заменио је Хомољем

У близини Мајданпека, на заравни са које се у даљини види улаз у тај град, али и обриси планине Стол, ту негде где бразде заоравају границе између атара Јасикова и Лазнице, на месту које путнике намернике лепота предела оставља без даха, на породичном имању, фарму јелена лопатара „Јелен Хомоље“ подигао је Перица Симеоновић.

 

Младић којем петнаест лепих година у царском Бечу није засенило питомост, топлину и мирисе родног краја, пре три године одлучио је да покрене свој посао. Испунио је давнашњи сан, да као љубитељ природе и животиња подигне фарму јелена лопатара, заправо, за сада, више узгајалиште.

 

„За овдашње прилике то баш и није уобичајено, али је у Чешкој и Словачкој уносан посао, а фарме су бројне и у Аустрији, Немачкој и другим земљама. Подршка родитеља на коју сам могао да рачунам, нешто уштеђевине од вишегодишњег рада преко границе, хектари породичног имања и сан о фарми животиња које сам обожавао, мотивисали су ме да покренем нешто своје“, каже Перица и објашњава да је за почетак високом оградом заградио осам хектара, подигао хранилиште, крај извора проширио појило, направио осматрачницу и купио почетно стадо од 15 грла јелена лопатара које је набавио у Вршцу.

 

Реч је о реткој дивљој животињи која се лако узгаја у затвореном простору. Назив је, како објашњава, добила по рогу у облику лопате, која се из године у годину повећава. У пуној зрелости око осме године мужјак јелена лопатара нараста до 105, а женка до 60 килограма. Обично живе 13-14, а поједини познаваоци тврде да могу доживети и 20 година.

 

„У питању су мирне, припитомљене, а опет и плахе животиње које имају квалитетно месо, веома скупо на Западу, а јефтино код нас. Мој циљ је, међутим, узгој јединки ради даље репродукције, за промет живе дивљачи, за фарме, ловишта, оплемењивања простора. Планирам да ускоро набавим и одређени број муфлона, да ову сложну заједницу животиња мало проширим“, прича овај младић док се у разговор меша јато морки „задужених“ за чишћење простора и један паун за шепурење.

 

У том малом царству које ствара животињама и које са пуно љубави посматра и ослушкује, Перица верује да ће уживати и посетиоци његове фарме. Јер, каже, да нема лепшег призора од свитања или сумрака када се на појилу или хранилишту појави јелен, кошуте, младунци.

 

„Да би ово било успешно, мора да се воли. Ако нема љубави према животињама, ништа не вреди. Овако, потпуно заштићени од природних непријатеља, са обезбеђеном прехраном током зиме, тонама кукуруза и пуно сена, јелени се брзо размножавају, па сваке године, свет угледа све већи број нових јединки. А Хомоље постаје њихов прави дом“, каже власник фарме.

 

Перица, потпуно посвећен овом послу, сваки дан проводи на својој фарми. Гости пријатеље и знатижељнике и поручује да на поменутом неће стати. Разрадио је планове и за део лепог имања које само пут дели од фарме. Увелико припрема пројекте за конкурс ИПАРД програма у делу који се односи на рурални туризам. Обећава да ће наредне године отворити ресторан у брвнари, коју ће за то изградити и још припремити пар бунгалова, апартмана за смештај туриста, као део етно насеља које би ту подигао. Туристичку понуду ће базирати на здравој храни коју производи локално становништво, у његовом селу и околним, на непоновљивим специјалитетима овог краја и угоститељском умећу којим је добро овладао радећи на западу.

 

За реализацију амбициозних планова овај млади човек има добре услове. Његова фарма и имање су на око три километара од асфалтног пута који од Дебелог луга води ка Лескову и где се током лепих дана лако стиже и путничким возилом. Одатле је око четири километара удаљено Јасиково, село у којем Симеоновићи имају велику породичну кућу. Тај, пречи пут, за разлику од обилазног, није у најбољем стању и значило би да се, уз обећану помоћ локалне самоуправе, поправи. То би било добро, јер би и Лазница, село у општини Жагубица, тако било ближе. Уз бољу повезаност и фарма јелена, једина у овом делу Србије и будуће етно насеље, били би ближе туристима. Неки људи би у послу који покреће могли да дођу до запослења и остану у завичају, пределу који краси толико лепоте да многи могу само да завиде. Други би могли, да га заволе, чешће походе, уживају у тој оази ненарушене природе, изворној архитектури, народној радиности, сачуваним обичајима, благодетима, а трећи, можда да одлуче да се, попут Перице, врате из иностранства и на прадедовским огњиштима покрену нове послове који би овај део Србије учинили још привлачнијим, за туризам, али и за живот.

 

Перица Симеоновић је предузимљив млад човек, који веома добро развија свој посао, дарујући завичају још једну, међу бројним специфичностима које га чине посебним. Јер, некада се због неприступачности терена говорило “Без велике невоље се не иде у Хомоље”, а оно што Перица ради, мења изреку, па ће се све чешће чути “Од воље – у Хомоље”.