„Човек може постићи све ако постави циљ“

Он је и даље наш најуспешнијих спортиста са инвалидитетом, са освојених шест медаља на Паралимпијским играма и прегрштом најсјанијих одличја на великим европским и светским такмичењима.

 

Углавном га Нишлије познају као угледног адвоката и човека који је активно био укључен у политички живот Србије. Ретко ко зна да је освајач олимпијских медаља, али и носилац Националног спортског признања, да представља прави пример који треба следити.

 

Каријеру спортисте започео је као члан Атлетског клуба „Железничар“ и Спортског савеза инвалида града Ниша, да би 1983. године већ учествовао на Светским играма у Паризу.

 

На тим играма је освојио сребрну медаљу на 1500 метара и одмах је био на списку за параолимпијске игре у Њујорку. Оне су се одржавале паралелно са олимпијским играма. На тим параолимпијским играма у Њујорку, 1984. године, осваја три медаље - на 400, 1500 и 5000 метара у категорији оштећења горњих екстремитета.

 

Након тих параолимпијских игара, као репрезентативац учествовао је на разним европским и светским првенствима. Уследиле су параолимпијске игре у Сеулу, на којима је поново освојио три медаље. Касније, 1992. године је учествовао, како каже, са половичним успехом у Барселони, а спортску каријеру је завршио у Атланти 1996. године. Свој спортски живот памти по многим такмичењима и борбама.

 

Три светска рекорда постигао је у Асену на Светском првенству у Холандије. Неки су оборени пре, неки касније, док је рекорд на 800 метара оборен тек после 22 године.

 

Паралелно је и учио и бавио се спортом. Подједнако се посветио и једној и другој области.

 

Био је веома посвећен и можда један од најприпремљенијих спортиста на параолимпијским играма. „Имао сам још један додатни проблем, такмичио сам се у конкуренцији са људима који нису имали једну шаку, или једну руку, а ја сам имао ампутацију обе руке“, каже он.

 

Атлетика је, каже, код њега створила посебну филозофију живота, која му је доста помогла у животу.

 

„Када неко трчи и прелази своје границе, своје лимите, и када томе нема краја, онда заиста увидите да заправо не постоји лимит. Тако је и у животу. Све се може постићи ако човек постави себи циљ и одреди методе како ће тај циљ да оствари“, речи су Аџића.

 

Један је од ретких који је добио Национално признање, али и признања Града Ниша.

 

Аџић је позвао све младе људе, не само инвалиде, да се спортом баве, јер је спорт нешто најлепше. За спортисте са хедикепом је бављење спортом још за степеницу значајније, јер они морају да подигну ниво своје физичке способности на ниво човека без хендикепа, а циљајући добар резултат на међународној спортској сцени, потребно је да се подигну и изнад тога.

 

Аџић се данас успешно бави адвокатуром, али и даље игра фудбал са друштвом и понекада, како каже, лагано трчкара.