Црква „Оџаклија“, јединствена у Србији

Хришћанство у лесковачком крају присутно је од давнина. Ширење хришћанства на овим просторима у великој мери било је повезано са ширењем и развојем Немањићке Србије. На темељима старијих богомоља грађене су нове, а многа села или засеоци постали су метоси неких од најважнијих српских средњовековних манастира. Доласком Османлија прекинута је градитељска делатност, а локално становништво имало је задатак да очува постојеће храмове и да их остави потомству у наслеђе.

 

За већину Лесковчана црква која је посвећена великом хришћанском празнику Рођења Пресвете Богородице заправо је позната под називом „Оџаклија“.

 

Историјат цркве Оџаклије нераскидиво је повезан са судбином хришћанског становништва лесковачке вароши и бурним историјским догађајима у 19. веку. Оџаклија је по свом изгледу и по својој историји јединствени верски објекат на Балкану делом због свог изгледа, укопана у земљу, са уским вратима како Османлије не би у њу могле да улазе коњима, што су иначе и чинили, али њено обележје по којој је и постала препознатљива је оџак, који је вековима стајао и пркосио времену, као што су Срби пркосили освајачима.

 

Према историографским подацима, првобитни храм потиче из прве половине 19. века, а према неким претпоставкама изграђен је на темељима старијег храма. Постоје две легенде у вези са изградњом храма које су записане, али су и остале упамћене у колективној свести свих Лесковчана.

 

Пошто је изградња нових храмова у османско време била забрањена, домишљати Лесковчани су се досетили и уместо храма османским властима су пријавили да „граде кућу попу“. Пошто хришћанске куће нису смеле да буду више од османских, храм, а за Османлије заправо кућа, био је укопан до одређеног нивоа.

 

Османлије, зачуђене величином куће, питале су људе задужене за изградњу: „А бре, рајо, шта то градите?“. Османлије су добиле следећи одговор: „Градимо кућу нашем попу; Лепи ага, ево, нас је много, у царскоме здрављу; а сви треба да имамо места, кад дођемо своме учитељу, своме попу“.

 

Према другој легенди, чувши да су Срби добили царски документ из Цариграда који им дозвољава изградњу храма у вароши, османске власти у Лесковцу су наложиле да: „црква не сме бити пространија од једне бивоље коже. Но хришћани се досете, те једну бивољу кожу исеку на каишеве и тиме уоквире простор на коме ће градити цркву“. Обе легенде, иако их не можемо сматрати историјским изворима, показују истински дух Лесковчана, њихову маштовитост, сналажљивост и мудрост.

 

Црква Оџаклија стављена је под заштиту државе 1948. године и представља споменик културе. У оквиру црквене порте налази се и раритет у православном свету, чак можемо рећи и јединствени примерак грађевинског подухвата, а то је стара црква која је посвећена Рођењу Пресвете Богородице или Малој Госпојини. Услед временских непогода стање цркве је озбиљно нарушено педесетих и шездесетих година 20. века. Обнова храма завршена је 1992. године освећењем храма од стране тадашњег епископа нишког, блаженопочившег патријарха српског господина Иринеја. Ова црква током година постала је духовно језгро Лесковчана и монументални верски објекат који подсећа на довитљивост наших предака.