Црква Рођења Светог Јована Крститеља у Вучју

Нова црква подигнута је на темељима старе средњевековне цркве посвећене Богородици. Ова стара црква помиње се у повељи кнегиње Милице из 1395. године, а сматра се да је кнез Лазар даровао руском манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори. Стара црква, такође се сматра задужбином војводе Николе Скобаљића, управника средњовековне Дубочице. Војвода Скобаљић је своју славу стекао у неравноправним борбама са Османлијама. Познат је као последњи Србин који је поразио Османлије пре пада Деспотовине Србије.

 

Његова победа над Османлијама довела је до промене тактике османских султана, који од тог тренутка јашу на зачељу војске. Војводину цркву разрушиле су Османлије, али се народ и даље окупљао на њеним темљима чувајући своју веру и идентитет.

 

Након ослобођења од Османлија у децембру 1877. године, Вучје је започело свој постепен, али изузетно успешан индустријски развој. Најзаслужнија за овај рани развитак је породица Теокаровић. Током 1889. године у Вучју је отворена гајтанара, а готово пола века касније, између 1932. и 1936. године Лаза Теокаровић је подигао перионицу и фабрику штофа. Поред ових фабрика породица Теокаровић у наслеђе Вучјанцима оставила је и своју верску задужбину. Вана Теокаровић, удовица Мите Теокаревића, са својим синовима била је ктиторка новог храма посвећеног Рођењу Св. Јована Крститеља, који је освећен 7. јула 1938. године.

 

Нови храм дело је чувеног руског архитекте Григорија Самојлова. Самојлов је сам осмислио архитектонско решење, а сам је и осликао иконостас. За овај пројекат добио је Орден Светог Саве. Првобитни фрескопис радио је такође Рус, Петар Сухачев. Током 2013. године урађен је нови фрескопис.

 

Овај храм уздиже се попут духовног светионика над вучјанском парохијом, сведочећи бурној историји овог краја: од времена борби војводе Николе Скобаљића против османских освајача, преко борби за ослобођење од османске власти, па до индустријског успона и развоја вароши Вучја и поречког краја.