Душу једног места чине његови становници

Лепота једног места се огледа у богатом културном наслеђу, традицији, лепоти природе, али душу тог места чине његови становници.

 

Посебно су нам значајни најстарији чланови наше заједнице. Ово је прича о најстаријем међу нама, Бранивоју Радовановићу, стогодишњаку из Браничева.

 

Рођен је 1921. године, живи у Браничеву са својом породицом и сведок је и учесник у свим битним дешавањима у нашој општини у протеклих десет деценија. Недавно је и написан чланак о њему за сајт „Моје Браничево“. У наставку су делови из приче „Стогодишњи Бранивоје из Браничева“.

 

„Деда Бранивоје је рођен давне 1921. године у оближњем Камијеву. Није по рођењу Браничевац, али је од малих ногу маштао о животу у Браничеву. Привукле су га приче о браничевским задругама. У периоду између два светска рата преносио се глас о напредним браничевским задругарима. Често их је слушао од самих Браничеваца који су свраћали у његово родно село да продају лубенице. У Браничеву сам видео своју шансу да напредујем, јер у свом родном селу и другим селима нису задруге биле развијене”, прича Бранивоје. 

 

„Женидба је била решење, али ваљало је пронаћи девојку. Без проводаџије се некада није могло. Џаба осећања и младалачки занос. Договор породица је кројио судбине младих. Кључну улогу су имале проводаџије. Тако се задесило да је долазио у Камијево мој будући комшија да тражи девојку за сина, али је, на крају, проводаџисао и за мене. Јер, кад сам чуо да долази човек из Браничева и кад сам чуо да има девојка за удају, ја сам почео да причам около о својим намерама. Ал’ ја нисам ни видео моју Зору. Прво је видео мој отац. Зора и ја смо се тек касније срели”, објашњава деда Бранивоје.

 

Идиличан сеоски живот прекинуо је Други светски рат у коме се деда Бранивоје нашао међу партизанима. Као и већина младића из Браничева и он је био мобилисан и после кратке обуке послат на фронт. Учествовао је у ослободилачким борбама у западној Србији и Босни, где је рањен. Имао је среће, јер се петнаест Браничеваца није вратило својим породицама. У болници је дочекао завршетак рата.

 

Најупечатљивији догађај му је спасавање детета од усташких руку недалеко од Гаревца у Босни. Још увек се живо сећа вапаја мајке и момента када је зграбио дете под паљбом из усташких редова. Спашеном детету се никада није јавио, иако се редовно распитивао и слушао приче о њему. Није могао да савлада трему.

 

Послератне године деда Бранивоје је провео бавећи се пољопривредном производњом на свом имању. Радо се сећа времена када је све било другачије. Данас је готово немогуће замислити живот без струје, телефона, водовода и других тековина савременог доба.  Живети на селу у доба када свега овога није било захтевало је другачије навике и организацију времена. У свакој кући је постојало ватриште, тј. оџак око ког се спремала храна и ту се окупљала породица. Ту се и спавало, нарочито зими. Шпорети су били зидани, само је метална табла била преко, а хлеб се пекао у фурунама да траје пет-шест дана.  „Водовода није било. Зими смо се купали у кориту, а лети на Пеку”, каже деда Бранивоје.

 

Трактори и механизација су свакако унапредили рад у пољопривреди. Постало је лакше обрађивати земљу, штедело се време, повећавали су се приноси, али се и даље много радило. Ту се ништа није променило. У пољопривреди се некад све обављало уз помоћ краве. Служила је за превоз, рад у пољу и за храну. После рата су дошли трактори. Јесте, много су олакшали, али сељак увек има нешто да ради. „Колико год машина олакшала живот, сељак опет није добио много слободног времена”, изричит је деда Бранивоје.

 

Међутим, није се само радило. Слободног времена је увек било, али се сасвим другачије проводило. Деда Бранивоје га описује на следећи начин: „Недељом и празницима ишло се у коло. За сваки празник, било мањи или већи, играло се коло. Много се ишло на вашаре и заветине. На вашарима се пре подне обављала трговина, а поподне игранка. Сваке године, од Тодорове недеље па све до Ивандана, ишло се на излетишта. Неколико села се окупљало око заједничких излетишта. Ту се сретну момци и девојке па се играју кола. Једно или више”… И тако су се међусобно упознавали.   

 

„Не знам да ли је некад живот био тежи или лакши. Какав год да је био, ми смо га живели. Данас се има, не оскудева се, поготову у храни. Али, опет то је све некако лично и окренуто породици, а некада је то било узајамно. Више су се људи дружили и међусобно помагали. Иде се код другога и да се помогне и да се гости и да се нашали и исприча. Запамтио сам кад је Љубомор Милорадовић рекао да нема боље гозбе него кад се испече цигла за градњу нечије куће. Скупи се фамилија, комшилук, и старо и младо, па сви раде. Кад се заврши, онда се погосте. Тада имаш и апетит! Па, онда вршај! Окупи се народ, и женско и мушко. Прво код једнога, па код другога… И тако редом, сваком се помаже, док сви не заврше”, прича деда Бранивоје.

 

Према његовим речима, некад су сви радили за добро свих. Акције, изградње… Какви су само домови подигнути у селу! Задружни, па дом културе, а све да би народ користио. Некад је била милина да изађеш испред дома културе. Људи су се састајали, приредбе одржавале. Данас, само неко иностранство и паре. Само се гледа ко колико пара има. Ето… А друштвено се изгубило.

 

Иако му је стоти рођендан, деда Бранивоје је доброг здравља и даље ради. Мање се креће и ретко виђа у селу, али већи део дана проводи обављајући разне физичке послове у дворишту. Памћење га одлично служи. Рецепт за своју разбориту дуговечност види у умерености. Човек треба нормално да се креће, да не пуши и мање да пије алкохол. Треба да ради, ал’ да се не прави херој. Онако… како му снага дозвољава, објашњава деда Бранивоје.

 

У трци са временом и за новцем, данашње генерације су спремне да штошта занемаре. Иако их не познаје у довољној мери, ипак има поруку за њих. Она долази из његовог богатог животног искуства. Нема сигурнијег живота, него на пољопривреди. Поготово у ово несигурно време. „Нема сигурног живота док немаш своју кућу и њиву”, поручује деда Бранивоје и опет се окреће умерености. „Није да можеш богато да живиш од пољопривреде, али си сигуран. Кад радиш за другога, више можеш да зарадиш, ал’ ниси сигуран. Ни закони те не штите. Кад имаш кућу и њиву, нико ти ништа не може. Нико ти не може дати отказ“, поручује стогодишњи Бранивоје.