Фотографија је секунд у који стане цела прича

Фотографија ратног ветерана инвалида који је у хладовини летње запаре, обасјан очајем, скинуо протезе, била је фотографија године Вечерњих новости, а фотографија Велимира Илића у загрљају Милутина Мркоњића на Сабору у Гучи донела му је највеће признање, награду Лаза Костић Удружења новинара Србије. И још много прича насталих у секунди у којој настаје фотографија. Колико је секунда била права говоре бројне награде које је ужички фоторепортер Драган Карадаревић добио за своје фотографије.

 

А, овај економски техничар, почео је случајно да се бави фотографисањем.

 

Деда га је са 18 година одвео на утакмицу одбојкашица Јединства, он понео очев фотоапарат “мамиа “ и забележио шта се дешавало на терену. Када су неке од тих фотографија завршиле на насловим странама Ужичке недеље, све је кренуло у том правцу.

 

Учио је занат од искусног ужичког фоторепортера Милоша Цветковића од кога је научио и репортажну фотографију, које више – нажалост - нема, каже Кардаровић.

 

“Сматрам да доброг фоторепортера не чини само добар апарат. Потребно је имати осећај за прави моменат, добро око и мирну руку. И мора много да учиш”, прича Драган Карадаревић.

 

А он је много учио што му је отворило врата после локалних и националних медија. Радио је између осталог за Спортски журнал, Спорт, Темпо, Вечерње новости, Бету, али и стране агенције Ројтерс, ЕПА, АП.

Прву награду добио је за и данас његову омиљену фотографију са фудбалске утакмице кадета Слободе.

 

“Иако је спортска фотографија најтежа грана фотографије, мени је поред уличне, животне фотографије, омиљена. Она ми је компензација за спорт којим из здравствених разлога нисам могао да се бавим. Обожавам ауто спорт .Пратим аутомобилисту Милована Веснића на тркама, а волео бих да будем у прилици да фотографишем и трке Формуле 1. Посебно сам поносан што сам док сам радио за Спорт ишао у Београд на велике утакмице да, по позиву уредника, фотографишем за насловну страну”, истиче Карадаревић.

 

Имао је и привилегију да фотографише велике холивудске звезде које долазе на Кустендорф.

 

“Са њима имам само позитивна искуства. Џони Деп је, на пример, изузетно харизматичан, духовит, приступачан. Мада, Кустендорф је ретка прилика за нас из унутрашњости да присуствујемо таквим догађајима. Обично се велики догађаји дешавају у великим градовима и зато је мени можда и теже да се изборим квалитетом за добру фотографију. А дешавало се да имамо и по 10 насловних страна месечно у Вечерњим новостима, што је изузетно за фотографа из унутрашњости”, каже Карадаревић.

 

Фотографија је његов живот преко 20 година и без фотоапарата, каже у шали, само спава.

 

“Увек га носим са собом јер никад се не зна када можеш направити добру фотографију”.

 

Драган последњих пет година ради као фотограф у Народном музеју у Ужицу, што је такође нови изазов за њега и нова врста фотографије.

 

Жеља му је да фотографише Светско првенство и Олимпијаду. Већину других је остварио.