Газела са Ђетиње

На атлетску стазу изашла је са 13 година. Тридесет година после, власница је седам још увек актуелних државних рекорда у седам дисциплина, пет пута је трчала на Олимпијским играма, а у историји краљице спортова уписана je и као најбоља Европљанка у маратону на Олимпијским играма у Атини 2004, али и као европска рекордерка на стази од 10.000 метара за млађе сениорке. У њеној ризници је и пет бронзаних медаља са крос трка на шампионатима Европе, као и пет медаља са Медитеранских игара. 

 

Оливера Јевтић је прва спортисткиња која је освојила прву медаљу за Србију од када је постала самостална 2006. године, на атлетском првенству Европе у Гетеборгу.

 

„Од Сплита до Гетеборга нико није узео атлетску медаљу за Србију, мени је то пошло за руком после пуних 16 година. Био је то величанствен осећај поноса”, сећа се Оливера.

Европа ће је памтити и као најбољу крос тркачицу континента, а колико је пута била првак СЦГ, Србије, Балкана, колико је трчала полумаратона или победа остварила у дресу репрезентације, односно као појачање у дресу српских клубова на разним европским такмичењима, тешко да неко може избројати. 

 

Оливера је потекла из породице у којој је мајка спремачица, а отац зидар, са братом и сестром.

 

Први новац зарађен на тркама донирала је ужичкој болници у којој јој је мајка радила као спремачица.

 

„Трчала сам 1994. полумаратон у Београду, поред мене је био мој тренер Славко Кузмановић и сав новац од награде, ако се не варам 700 марака, уплатила сам на рачун болнице. Имала сам потребу да то урадим иако смо тешко живели као породица“, прича Оливера.

 

Од почетка каријере је у Атлетском клубу „Младост“ у Ужицу. Њен тренер је и данас Славко Кузмановић. Њему, каже, дугује што траје већ три деценије на атлетској стази.

 

„Ја трајем зато што је мој тренер  добро радио, није журио, није ми дозвољавао да као пионирка трчим уличне трке. На почетку смо заједно тренирали и често ми је говорио да кад њега победим на тренингу, узећу медаљу на такмичењу. Нисмо имали логистику и подршку, личили смо на неког ко је у јуриш на тенк кренуо са луком и стрелом. Никада нисам имала лекара или екипу стручњака око себе, али имала сам срце за светски рекорд“, истиче Оливера.

 

Нада се да ће догодине учествовати на својим шестим Олимпијским играма. Пре покушаја да настави низ започет још 2000. године у Сиднеју, па настављен 2004. у Атини, 2008. у Пекингу, 2012. у Лондону и 2016. у Рио де Жанеиру, вредно тренира.

 

„Трчаћу ја догодине ако буде Игара. Имала сам ја норму и за Атланту 1996, али нисам отишла, тренер ми је тад причао да има времена за мене. А да јесам, Олимпијске игре у Токију би биле седме. Вредно тренирам и надам се најбољем. Мислим, првенствено на здравље. Свих нас. У овом тренутку нема прече ствари од тога” , поручује Оливера Јевтић.

 

За изванредне спортске резултате Оливери је Скупштина општине Ужице као награду доделила стан. Више пута је била проглашавана за спортисту године града, а носилац је и националног признања.