Хармонија дрвета, душе и музике

Отац и стричеви Јана Немчека од краја Другог светског рата чинили су Немчек квартет. Тада нису имали пара да купе виолине, па су их правили и свирали су према слуху. Дедина и очева жеља била је да са рођењем унука или унуке - дете буде музички описмењено. Према својој и жељи своје породице, и са музиком у генима, Јан Немчек завршава Музичку школу Мокрањац.  Његова жеља била је да постане музички педагог, те је неко време радио у школи као наставник музичког васпитања.  Био је уметнички руководилац у Дому културе 3. октобар у Ковачици, учествовао у раду Росичке, оркестра који и дан данас постоји и који је био један од најбољих у Војводини.

 

Имао је жељу да поседује квалитетну виолину. Краљевски инструмент за који се, посебно код Словака, верује да је божански, Јан Немчек направио је сам. Занат је „украо“ од свог деде Ђуре. У међувремену је набавио длета и литературу о изради виолина. 

 

 

"Кад добијете стручну литературу, онда вас то повуче, мотивише", каже Јан Немчек.

 

У одређеном тренутку, каже, морао је да одлучи – просвета или градња виолина. Највећу подршку да настави да гради виолине пружила му је супруга - Ева Немчек, чијим уникатним рукотворинама је посвећен први део салона Куће уметности Немчекових у Ковачици. Сем ње, није имао велику подршку и зато данас о њој говори са пуно љубави и поштовања. Између овог брачног пара, Еве и Јана, и дан данас постоји много разумевања које се темељи на заједнички проведеним годинама током којих су вредно градили свој дом посвећен виолинама, сликарству, вајарству и уметности уопште.

 

Јан Немчек не пропушта да помене још једну жену, коју назива другом мајком. Београђанка Лидија Паржик Танасијевић била је прва жена градитељка виолина, говорила је пет језика и била један од најцењенијих проценитеља на свету. Потомкиња је Карла Паржика, краљевског градитеља виолина, чија је длета наследио Јан Немчек. Од тог тренутка, од њиховог заједничког сусрета, Немчекова уметност израде виолина била је на вишем нивоу, са длетима које је користио краљевски виолинар. Знао је да му је припала велика част и одговорност.

 

Немчек је до сада је добио многа признања и награде, али издваја оно од Министарства културе за уметнички рад и захвалницу Музичког фестивала Царевчевих дана за 17 поклоњених виолина победницима тог фестивала.

 

Данас његову кућу посећују бројни туристи из читавог света, а он их остави без даха својим узбудљивим причама о настанку виолине, начину бирања дрвета од ког ће она настати, допуњујући причу различитим анегдотама о великим уметницима и виртуозима виолине са којима је познаник и пријатељ. А за дрво из наше земље каже да је најбоље је за виолину.