Историјски успех женског малог фудбала

Украјинска престоница Кијев била је од 12. до 15. августа домаћин Светског првенства у малом фудбалу за девојке и момке у узрасту до 23 године, на ком је женска репрезентација Србије освојила треће место. То је прва медаља у историји за српски мали фудбал, бронза коју је заслужено понела и Србобранка Шаролта Фиштеш.

 

Србија је позвана на Светско првенство након што је репрезентација Мексика одустала. Нико није могао да се нада медаљи, чак ни наше репрезентативке, али су ипак показале класу и завределе да буду проглашене за трећи најбољи тим планете. Наша Шарлота је једна од 13 девојака у том тиму, једна од две играчице задужене за одбрану гола и једина чланица екипе са простора Војводине.

 

Двадесеттрогодишња Шаролта студира у Новом Саду на Факултету за спорт и физичко васпитање, у малом фудбалу је већ дуго. Још у основној школи је заволела спорт и пронашла се у њему. „Све је почело у мојој школи „Јован Јовановић Змај “, када је Ковач Бланка саставила екипу за наступ у Надаљу, где су се играле утакмице између општинских школа. Тада сам први пут стала на гол и то ми се свидело. Почела сам да тренирам у суботичком ‘Спартаку’ током средње школе, касније сам прешла у Клуб малог фудбала „Champions“, а затим у ‘Морахалому’ у Мађарској. На ДИФ-у у Новом Саду смо такође оформили екипу, а на Дифовијади у Будви смо освојили сребрну медаљу. Након дифовијаде смо имали турнир у Новом Саду.

 

Ту нас је приметио тренер Синиша Миланов, мене и моје две другарице из Шапца са којима студирам, и позвао нас је да се прикључимо репрезентацији “, почела је своју причу успела Шаролта Фиштеш.

 

Припреме за светско првенство трајале су месец дана, поред тренера Миланова у припремама је учествовао и тренер Лазар Бабић. Успех у Украјини је можда био неочекиван, али никако случајан.

 

„Пут Кијева смо кренули 10. августа, вожња је трајала 22 сата, ни мало нам није било лако, бројне здравствене провере, ПСР тестови и на граници, а већ 12. августа смо играли прву утакмицу у групи. Победиле смо Индијке убедљиво са 18: 1.

 

У другом сусрету смо изгубили од Египта са минималном предношћу, а како су нам за пролаз даље биле потребне две победе, морале смо да победимо Украјину, што смо и учинили са 4 дата гола, без и једног примљеног. У полу-финалу смо се сусрели са Американкама, најбољом селекцијом на турниру. Биле су толико јаке да смо могле само да се бранимо, али пораз није био страшан, само 2: 0. Оне су све друге тимове побеђивале са великим бројем датих голова, ваљда су нас зато и заволеле, јер смо играле чврсто и нисмо се предавале. У утакмици за треће место су навијали за нас. Америка да навија за Србију у неком спорту, мислим да ће се свако сложити са мном да је то нешто што се ретко види. То је био можда и најзанимљивији детаљ са првенства“, уз осмех нам прича Шарлота и додаје да су репрезентативне Сједињене Америчке Државе тражиле да се сликају само са српским тимом.

 

У борби за бронзу Србија се поново сусрела са Египтом, и како то обично бива на оваквим такмичењима, реванширала им се за пораз у групи. Савладане су Египћанке са 6:1. „Незаборавно искуство за мене, тек сам се вратила с пута и мислим да још нисам свесна шта смо направиле. Одмах по освајању медаље смо прославиле, нисмо могли да чекамо повратак кући. Носим из Кијева најлепше успомене, иако нисмо имали времена да истражујемо град, провеле смо се баш добро. Због броја одиграних утакмица у свега пар дана, а и због великих врућина, град смо гледали из аутобуса. Домаћини су нам организовали вожње како би смо бар мало упознали Кијев и могу рећи да је прелеп“.

 

Велики успех наших младих фудбалерки тек ће одјекнути, бар у срединама из којих долазе. Сигурно ће бити још девојчица које ће желети да крену њиховим стопама. Мали фудбал у женској конкуренцији постоји у великим градовима, а лако би могао да нађе своје место и у мањим срединама. Довољно је за почетак окупити 6 девојчица и ето екипе. Шаролта Фиштеш нада се да ће њихов успех подстаћи развој овог брзог и атрактивног спорта. Треба само мало воље и ентузијазма.