Јашуњски манастири – чувари православља на југу Србије

Ова два манастира налазе се на 13 километара североисточно од Лесковца у атару села Јашуња. Први је посвећен Богородици, док је други посвећен Св. Јовану Претечи. Данас припадају Нишкој епархији.

 

Према ктиторском натпису, манастир Св. Јована Претече је, уз помоћ своје браће, 1517. године подигао Андроник Кантакузин. Један део научне јавности сматра да је манастир изграђен на темељима старијег манастира из немањићког периода. Народ је манастир повезао са косовском традицијом, а она каже „да су се ту непосредно пред одлазак на Косово Поље причестили учесници косовске битке“.

 

Народна традиција није поуздана у доношењу историјских претпоставки, међутим можемо претпоставити да је манастир старији од петсто година имајући у виду да је за време османске власти важила забрана изградње нових хришћанских храмова, а нарочито то важи за период османске експанзије у 16. веку. Храмови су могли бити само обновљени или грађени на старим темељима.

 

Ктитор манастира Андроник Кантакузин је у време изградње манастира био богат човек који је уживао углед код османских власти. Породица Кантакузин је свој углед дуговалa вођењу османофилске политике. Кантакузини су били стара византијска (ромејска) породица чије корене налазимо у другој половини 11. века. Средином 14. века из редова породице Кантакузина био је изабран византијски цар, а осим те титуле чланови породице Кантакузин имали су титулу деспота (друга по важности у Византији) и бројна друга звања. Кантакузини су у Србију дошли после удаје Ирине Кантакузин за српског деспота Ђурђа Бранковића.

 

Један од најважнијих чланова породице Кантакузин био је Јован. У историјским изворима представљен је као господар Новог Брда. Око 1477. године османска власт се обрачунала са Кантакузинима и том приликом су страдали бројни чланови ове породице.

 

Претпоставка неких историчара је да су се члaнице ове породице по „страшној погибији породице Јање (Јована) Кантакузовића“ замонашиле и да су то заправо четири монахиње које су заслужне за подизање манастира Богородичиног Ваведења. Свакако, њихов најближи сродник био је Андроник Кантакузин који је на заједничком имању само пар година касније подигао манастир Св. Јована Претече. Као што смо рекли, недалеко од манастира Св. Јована, 1499/1500. године подигнут је манастир посвећен Богородици. Заслужне за изградњу храма биле су „ктиторка Ксенија са трима сестрама Теофом, Мартом и Маријом“. Претпоставља се да су манастири изграђени на породичном поседу Кантакузина, што сведочи о угледу ове породице.

 

Податке о манастиру по његовој изградњи налазимо у османским дефтерима (пописним књигама). По губитку самосталности српска црква је потпала под утицај Васељенске (Цариградске) патријаршије и Охридске архиепископије. И поред таквих околности, манастир је наставио да живи и да се развија.

 

После обнове Пећке патријаршије 1557. године положај српске цркве био је побољшан. Неповољне околности за манастир наступиле су за време аустријско-османског рата 1683-1699. године. У овом рату на страни Аустрије учествовали су Срби. Као директна последица учешћа српског народа у рату догодила се Велика сеоба Срба 1690. године коју је водио патријарх Арсеније Чарнојевић (Црнојевић).

 

Манастир је тих година претрпео знатну материјалну штету, али је већ 1693. године обновљен после добијања дозволе од стране алајбега (османска војничка титула). Ново страдање манастир је доживео у време Кочине крајине 1788-1791. године. Ништа бољу судбину манастир није доживео ни после избијања Првог српског устанка 1804. године.

 

 

После гушења Нишког устанка 1841. године доктор К. Пацек је дао списак спаљених и „попаљених“ села лесковачког краја. На том списку међу стотине села нашла се и Јашуња тако да можемо претпоставити да је и овом приликом манастир Св. Јована доживео извесну штету. По ослобођењу Лесковца богати Лесковчани су наставили да помажу манастир иако су имали „градску цркву“.

 

Осим културног и историјског, манастир Св. Јована Претече има и велики верски значај. Неколико векова манастир је био у првом реду у одбрани духовног и физичког опстанка српског народа на простору лесковачког краја. Колики је значај Лесковца и његове околине у историји нашег народа тешко је рећи. Оно што је историјској науци занимљиво је податак да је породица Кантакузин одабрала Лесковац као крај где је изградила манастир који и данас, после пет векова блиста оним истим сјајем као и када је изграђен.