Једина жена хармоникаш у селу

Један од културних идентитета Стапара, села надомак Сомбора, свакако је и хармоника. Ово место надалеко је чувено по великом броју хармоникаша, а једина жена хармоникаш тренутно у Стапару зове се Весна Ивков, иначе професор Универзитета у Новом Саду.

 

Освојила је бројне награде, како државне, тако и међународне, у соло и у оркестарском извођењу. Остварила је значајне резултате на пољу истраживања и објављивања научних радова. Оријентација јој је проучавање хармонике на овим просторима, што је наишло на изузетан пријем код стручњака етномузикологије у иностранству. На Универзитету у Новом Саду докторирала је у домену етномузикологије, а потом опет на истом Универзуитету, са међународном комисијом, одбранила другу докторску дисертацију из домена интердисциплинарних области, етномузикологије и музичке педагогије.

 

Како сазнајемо од Весне Ивков, Стапар је познато место у Војводини, па и шире, по броју хармоникаша који су некада били и који су тренутно активни.

 

„Тренутно имамо сигурно око тридесетак хармоникаша. Могу да кажем да сам једина жена хармоникаш у селу и на то сам веома поносна“, каже Весна која је рођена у музичкој породици.

 

„Мој отац Србослав је истакнути уметник, извођач на овом инструменту и добитник свих престижних награда у бившој Југославији. Уз њега сам упознала тај инструмент, засвирала, првенствено уз његову помоћ, а касније сам имала ту част и да свирам са њим. Он је углавном свирао прву хармонику, а ја сам пратила, свирала другу хармонику и то је резултирало бројним радијским и телевизијским снимањима на националној фреквенцији, док је моје неко солистичко извођење било забележено и на државним телевизијама у иностранству“, прича Ивков.

 

Слушајући очеве припреме пред концертне турнеје које је имао са врсним извођачима народне и новокомпоноване музике на тлу бивше Југославије, Весна је од малена спознала колико је занимљив и садржајан живот уметника. То је свакако био један од разлога који је пресудио да и сама одабере хармонику и музику за свој животни позив.

 

„Иако сам једина жена хармоникаш у селу, то је у већим градовима другачије. У Новом Саду, где сам отишла у средњу музичку школу, то је било посве нормално. Чак је већи број девојака био у односу на момке који су свирали хармонику. Осим од породице, током своје каријере сам имала и велику подршку своје средине и то ми је давало мотив за даље напредовање. Тренутно сам ванредни професор Универзитета у Новом Саду, радим на Академији уметности и руководилац сам студијског програма Етномузикологија“, каже Весна и додаје како је за њу предавачка делатност велики изазов, иако у просвети ради већ 26 година, почевши од основне и средње музичке школе у Сомбору, Педагошког факултета у Сомбору, па до Академије уметности у Новом Саду.

 

„Рад са младима за мене представља посебан изазов. Тај контакт са студентима који желе да се афирмишу на пољу науке, музике, уметности, културе уопште, за мене је то заиста велика част и та сарадња са њима, моје преношење искуства и знања њима, видим да доноси добре резултате. Наравно, оно што нас сада карактерише као студијски програм етномузикологије јесте то да је код нас интензиван спој теорије и праксе. Наши студенти се баве проучавањем музичког фолклора Срба и других националних заједница, како у Војводини, тако у Србији, па и шире, на разним нивоима студија, од основних, мастер, до докторских“, објашњава Ивков.

 

Весна истиче како Академију у Новом саду карактерише то да су студенти припадници различитих националних заједница који се међусобно, кроз уметност, музику и науку боље упознају.

 

Због рођења детета, Ивков је донекле направила паузу, али сада већ има у плану да поново постане део неких наших култних емисија. Такође, наставиће неговати и извођаштво на хармоници, а што је, како сама каже, њен идентитет.

 

Осим својим студентима, љубав ка музици Весна свакодневно преноси и на свог сина.

 

„Мој син већ показује љубав ка музици, али гледам да се према њему поставим онако како су и моји родитељи према мени, да савлађујемо корак по корак и да ослушкујем његове жеље и стремљења, а наравно да то све сада иде уз игру“, прича наша саговорница.