Млади научник знањем отвара сва врата

Још као основац у Ћуприји Милан је знао, или, можда пре онако дечачки маштао да његов животни позив буде наука, али не теоретска, сувопарна, већ практична од које ће свет око њега имати користи. Петнаестак година касније, са непуних 25 година живота, Милан је стигао да буде научни сарадник у иновационом центру планетарног гиганта хемијске индустрије, „Проктер енд Гембла“ у Бриселу.

 

Да ће Милан Павловић свој образовни пут другачије утабати него вршњаци показао је већ у средњој школи. У другој години гимназије конкурише, а онда још само са једним вршњаком из Србије стиче привилегију да упише престижну лондонску „Чигвел скул“.

 

Лондонску школу успешно завршава, успут освајајући медаље на британским олимпијадама из билогије и хемије. То му отвара врата још елитнијег „Импиријал колиџ“ у Лондону и многих других европских универзитета, али се Милан одлучује да студирање настави у домовини. Уписује Технолошко-металуршки факултет Универзитета у Београду на смеру Хемијско инжењерство.

 

Током студирања активно учествује у научно-истраживачком раду, а сходно дечачким жељама да његова наука буде практична, на стручним семинарима представља врло примећен научни рад о развоју облога за ране на бази аглигантног гела са примесама наночестица сребра и меда. Подразумевало се да студије заврши у року, али није имао амбиције да буде најбољи. Ипак - био је.

 

Редовне, академске студије завршио је просеком 9,96, а мастер 9,88 и разумљиво постао студент генерације. „О томе не размишљате док студирате, то некако дође само од себе, уз рад, али у сваком случају је пријатно бити први у једној сјајној генерацији студената“ - каже Милан данас, а то што је био најбољи на студијама омогућило му је да бира где ће да настави образовање. Определио се за Јапан и лабараторију при универзитету Сендаи, а после завршених мастер студија одлази у Белгију на праксу у „Проктер енд Гембл“.

 

Кад се не бави науком и стручним усавршавањем Милан Павловић највише воли да време посвети фудбалу и путовањима. Фудбал игра од малих ногу, и дан данас, кад год се окупи екипа, нађе време за „фудбалицу“. Али, уз прави фудбал обожава и онај виртуелни. Најчешћи противник му је старији брат са којим је, присећа се данас Милан, кришом од родитеља и крадући од спавања, играо „плејстејшн“. То ривалство траје и данас. Чак и кад су на различитим континетима одиграју по неку утакмицу.

 

Страст за путовањима је новијег датума и сваки слободан тренутак (али баш сваки, наглашава Милан) користи за паковање кофера. Ако се некако уклопи, као 2018 године, да се игра Светско првенство у фудбалу, ето њега у Француској. Ем уживаш у фудбалу, ем упознаш једну од најзанимљивијих земаља на свету. Или на Копаонику, неком музичком фестивалу, свеједно је, каже, битно је да на неком другом месту имаш прилику да упознаш пуно занимљивих људи.

 

Милан аматерски свира гитару, као дете је био пливач који обећава и шахиста који још више обећава, глумио је у аматерским позориштима у Београду и Лондону, тренутно учи шпански и чека да се заврши Ковид пандемија која му је помрсила неке планове. Не оне пословне, већ туристичке пре свега.

 

За Милана Павловића, младог човека из Ћуприје, широм су отворена врата великог успеха и каријере у било ком делу света. Уствари, та врата успеха он је сам, врло упорно годинама отварао кључем знања и великог рада. Ипак, себе не види у великом свету. „Некако осећам да ми је место у Србији и да ту могу да постигнем највише“- каже Милан истичући да жели да оствари оно што је започео, да у овој години у Србији заживи дигитални „Стартап“ пројекат као матица низа такође дигиталних предузећа који ће повезати ИТ сектор и хемијско инжењерство.