"Не очекујте да позориште задовољи навике своје публике већ да их мења"

Почеци позоришног живота у Лесковцу датирају из далеке 1896. године, када је наш познати књижевник, сатиричар Радоје Домановић, ондашњи професор Гимназије у Лесковцу формирао аматерску дружину назвавши је Грађанско позориште Југ Богдан. Исте године у кафани Орач изведена је прва представа „Бој косовски“, аутора Матије Бана. Позоришна дружина је престала да ради 1898. године одласком Домановића из Лесковца. Од тада па до данас позоришни живот у Лесковцу развија се у различитим фазамa.

 

Међутим, од 1898. до 1926. године Лесковац није остао без позоришних представа. У Лесковцу су по неколико месеци гостовале позоришне дружине из Београда, Ниша, Скопља, Зајечара, Шапца и многобројна путујућа позоришта. Према писању Сретена Динића, културног радника и књижевника, 23. августа 1926. године у Лесковцу је основано професионално позориште под називом Лесковачко градско позориште. Прва представа „Смрт мајке Југовића“, одиграна је 10. октобра 1926. године. Рад овог позоришта био је кратког века, али је већ 18. новембра 1934. године у Лесковцу основано Академско позориштe, које је окупило напредне студенте и омладину из Лесковца и околине. Прва представа Академског позоришта „Обичан човек“ Бранислава Нушића, одиграна је 19. јануара 1935. године. Академско позориште радило је све до фебруара 1941. године. После ослобођења Лесковца, 23. октобра 1944. године, основана је драмска секција при Окружном Културно-просветном одбору, који касније прераста у Народно позориште. Од 3. октобра 1970. године Народно позориште ради као једино позориште без благајне у Југославији, остварујући тако идеју редитеља Душана Михаиловића.

 

Народно позориште Лесковац, настало на месту некадашњег Соколског дома, започело је реконструкцију зграде 2011. године. Међутим, са реконструкцијом се врло брзо стало, што је у једном тренутку угрозило даљи рад и опстанак позоришта, јер се иста одужила на неодређено време без најаве њеног завршетка. Зграда Народног позоришта реновирана је 2014. године, по оригиналним нацртима из 1930. године. Исте године у Лесковцу у згради Народног позоришта, која је попримила ново рухо и засијала пуним сјајем, одржан је 50. Јубиларни фестивал професионалних позоришта ,,Јоаким Вујић“. Бројна публика, која је са уживањем пратила позориште илузија у новој згради позоришта, са одушевљењем је поздравила успехе нашег ансамбла. Глумица Сузана Грујић добила је награду за најбољу глумицу, Мина Цоцић награду за младог глумца, а представа „Галеб“ у режији Јовице Павића по одлуци жирија града домаћина проглашена је за најбољу представу. Од тада до данас нижу се многобројне премијере, како на вечерњој, тако и на дечијој сцени. Да ансамбл Народног позоришта пажљиво негује и најмлађу публику, која већ традиционално има свој термин недељом у подне и да врло озбиљно приступају раду на тим представама, потврђује и успех представе „Малиша у земљи књига“ у режији аутора Љубише Баровића, која је на фестивалу „Мали Јоаким“ одржаном у Лазаревцу 2019. године проглашена најбољом представом. Број гледалаца сваке сезоне исказује се у десетинама хиљада. Оно по чему ће се 2020. година без сумње памтити је изузетан успех остварен на 56. Фестивалу професионалних позоришта „Јоаким Вујић“ у Врању. Само учешће на овом фестивалу са две од укупно седам представа из Србије одабраних од стране селектора фестивала је успех за себе, али ако се томе дода освајање чак девет награда, јасно је да је реч о изузетном успеху. Представа „Свици“ Тене Штивичић, у режији Ксеније Крнајски је освојила седам награда. Представа „Ако се пробудиш или као да је важно“ Исидоре Милосављевић, у режији Ненада Тодоровића, настала као копродукција са Народним позориштем из Приштине са привременим седиштем у Грачаници, освојила је две награде. Ове године Народно позориште у Лесковцу прославља 125. година свог постојања уз наду да ће епидемиолошка ситуација дозволити да се публика у позоришта врати на велика врата и да поново испуни срце овог театра.

 

Овакав успех не долази случајно, иза њега лежи велика посвећеност и енергија свих упошљеника и сарадника Народног позоришта, али је он и последица вишегодишњег улагања у рад позоришта од стране оснивача Града Лесковца, који води рачуна о важности улагања и развоја културних институција. Слоган Народног Позоришта у Лесковцу је ,,Не очекујте да позориште задовољи навике своје публике већ да их мења". На даскама које живот значе лесковачки ансамбл свакодневно кроз своја дела мења наше сензације и доживљаје и исказује их гласним речима и живописним сликама, чија нас снага свакодневно задивљује и оставља без даха.