Опанчићи, ситан вез

Горе, код Јасена, на Мачковом путу ка Клатичеву, већ четрдесет година опанчар Желимир Дамљановић рихта кожне калупе, провлачи и преплиће ужад и израђује опанке разних величина, са врхом, без врха, дечје, женске или оне мале, шумадијске сувенире који се каче у ауту или красе друго место у кући или радионици.

 

Тајну штављења коже, према народном предању, опанчарима је открио свети Сава, ког опанчари сматрају својим заштитиником и славе на Савиндан, 27. јануара.

 

Мајстор Желимир Дамљановић имао је само шеснаест година када је почео да учи опанчарски занат, код Ђурђа Ивановића у Гружи. Учење се претворило у велику љубав према овом занату, а усхићење после израде првог пара опанака, према речима мајстора, не може се описати. Иако је свој радни век провео у предузећу, после завршеног радног дана журио је оном што га чини срећним, изради и прављењу опанака, а и да „заради неки динар“.

 

„Ово волим да радим, јер волим опанчарски занат“, каже Желимир и додаје да ако нешто волиш, можеш да научиш, а ако не волиш, ништа од свега. Радио је после радног дана у предузећу за бројне мајсторе, примао поруџбине за фолклор, иностранство, излагао и продавао на вашарима.

 

Некада је било више опанчара у Милановцу, сећа се мајстор, помињући Војка, Миломира, опанчаре који су долазили из Чачка и излагали своју робу на вашару.

 

Поред стрпљења и искуства, за један пар опанака потребно је пуно материјала, утрошка коже, каишчића, гуме, премета, ту је шивење, што поскупљује готов производ. Пре него што почне са израдом опанака, мајстор припреми кожу која се претходно кисели у води, да би се лакше обрадила и савила.

 

„Кројим ситне кожице, кројим премет и преплићем, крупније кожице боље служе“, каже мајстор показујући алат за израду опанака. „Радим овим шилом за преплетање, ножем за рихтање, провлачим и скројим уже, провлачим и правим премет. Калуп одигне потребну величину опанка. Потребна су ми два до три дана да направим један пар опанака“, објашњава Желимир.

 

Откако је, каже мајстор, „ударила“ корона посао је стао, а нема ни вашара, на којима је излагао и продавао. Иако је Желимир пуно пута био решен да опанке окачи о клин, а шило и алат стави под кључ, невидљиви опанчарски каишчићи уплели су му се у планове, не пуштајући га да одустане. Тако то бива када се ради посао који се воли. Онда ништа није тешко.

 

Цена једног пара опанака је прилично висока, за мајстора је реална, због утрошка материјала, коже и времена током израде. Опанак је аутентични српски сувенир који даје печат целокупној народној ношњи.

„Пар опанака, број 43 кошта око 15.000 динара, треба да се уклопим и ја, претпостави, скуп је материјал, а мој рад, време? Ови опанчићи - сувенири коштају 500 динара, њих сам доста продавао на вашарима и за иностранство“, каже мајстор Желимир.

 

Из опанчарске радионице опанчићи су “одшетали” у Француску, за културно-уметничка друштва и ансамбле који негују традицију српског народног фолклора.

 

За бављење опанчарским занатом, каже мајстор Желимир, треба да буде “човек на месту”, стрпљив и сталожен. Многи су покушавали да уче овај занат, али безуспешно.

 

„Још да ти кажем, ово ко не воли, не треба да почиње“, каже мајстор и присећајући се каже да је долазио један да учи, па му никако није ишло. „Каже, Желимире, ја сам нешто направио, али ово ни на шта не личи, изнервирао се и све баталио. У изради опанака не мораш да будеш много прецизан, важно је да радиш са гуштом и стрпљењем“, прича овај занатлија.

 

Нема броја опанцима које је мајстор Желимир израдио. Ко зна колико је народних игара и кола у њима одиграно и у колико кулурно-уметничких друштава и ансабала је учествовало. Супруга Негосава је опанчару Желимиру велика подршка и најбољи сарадник.

 

Горе, на брду, на Мачковом путу, из радионице јединог опанчара у милановачкој општини играју опанчићи, ситан вез.