Породица небеских сањара

Синиша Митровић, први лесковачки пилот, рођен је у Прибоју надомак Лесковца 1933. године. Од малих ногу прогонила су га плава пространства, те је често као дете сањао да лети и ужива у пределима који промичу под њим. Своје снове остварио је када је 1952. године у Руми завршио Савезну пилотску школу. Летео је у Новом Травнику, Мостару, Вршцу, а онда се са породицом настанио у Банату и радио на каналу Дунав-Тиса-Дунав. У међувремену се из велике љубави са супругом Радмилом рађа њихово двоје деце, Светлана и Саша, који ће кренути очевим стопама и наследити његову страст. Као мали проналазе очеве летачке књиге и полако уз његове приче у њима почиње да се буди љубав ка плавим висинама. ,,Имала сам само десет година када смо мој две године млађи брат и ја пронашли очева документа. Сувишно је рећи да се наш живот од тада свео на одласке у школу и на аеродром“, наводи Светлана која је наставила да приповеда и сведочи о подвизима своје породице. Од малих ногу летење постаје њихова свакодневица и животни смисао. Митровићи се 1969. године враћају у родни Лесковац и Синиша, тада заједно са Петром Стојановићем, креће у активирање Аероклуба, који је до тада имао само моделарску секцију. Синиша обнавља летачку дозволу и врло брзо постаје наставник моторног летења, такође први у Лесковцу. Уз Петрово и његово ангажовање клуб је у периоду од 1975. до 1982. године већ имао четири авиона и три једрилице, први пут у историји града.

 

Светлана је 1976. године постала једриличар са свега шеснаест година, а само годину дана касније је добила и дозволу пилота једрилице, да би са свега деветнаест година учествовала на првенству у једриличарству СФРЈ 1979. године. Тада, једина жена у доминантно мушкој категорији заузела је 24. место од 36 такмичара и доказала да стоји раме уз раме са искуснијим летачима. Поред такмичења у којима је уживала, Светлана је имала циљ коме је тежила, желела је да постане наставник летења, што је остварила 1982. године обучивши своју прву групу једриличара на лесковачком аеродрому. Поред ученика из клубова широм Југославије, обучавала је и питомце Ваздухопловне војне гимназије из Мостара. Била је одличан инструктор и у свом радном веку одшколовала је преко 100 пилота од којих су многи војни пилоти, пилоти и капетани путничких авиона и наставници летења. ,,Никада нисам маштала да летим ,,Боингом“, али зато данас управљам и путничким и војним авионима и хеликоптерима преко руку својих ученика. Волела сам свој посао и радила га са пуно љубави. Највеће задовољство ми је што данас могу да кажем да сам многима подарила крила“, наводи Светлана. Током живота постала је препознатљива и по чињеници да је постала питомац Прве класе школе резервних пилота за жене 1984. године при Војној ваздухопловној академији у Задру. Долазак прве класе девојака у војну базу дуго је припреман, а четири девојке из свих крајева тадашње Југославије приступањем војсци побиле су све стереотипе које је тадашње друштво наметало и неповерење да своје задатке не могу да обаве успешно као и њихове колеге. Након драгоцене шестомесечне обуке, иако је Светлана желела да постане официр Ратног ваздухопловства, није добила прилику да остане у војсци, јер тада није било услова за то. Ово ће остати њена неостварена жеља, али је њен животни пут ипак обележила њена искрена занесеност небеским сводом. По повратку из Задра запошљава се у Књажевцу као управник аероклуба, а 1986. године се враћа у Лесковац и почиње да ради као наставник летења до пензије 31. децембра 2014. године. Ова изузетна жена, пионир у свом послу, иза себе има преко 1.100 сати на једрилицама, 500 сати летења авионом и два падобранска скока. Као државни репрезентативац Југославије, учествовала је на Европском првенству у једриличарству за жене.

 

Саша је као млађи почео да лети 1978. године на једрилицама, а 1979. године на авионима. У току једне сезоне стекао је и једриличарску и моторну дозволу, а за врло кратко време постао наставник моторног, а мало касније и једриличарства. Своје велико знање успешно је преносио на младе ученике као најмлађи наставник у Ваздухопловном савезу Југославије. Под будним оком свога оца развио се у веома успешног такмичара. Био је веома амбициозан, талентован и упоран. У једриличарству је био првак Републике Србије. Ипак, свој максимум је дао у моторном летењу. У аерорелију Југославије годинама је био представник Србије и постизао је значајне резултате. На меморијалу у Краљеву и Куманову био је првак, а на многим другим меморијалима освајао је медаље. На аерорелију Србије 1989. године са Светланом су освојили прво место и постали прваци Србије. Многи новински чланци су по тек завршеном аерорелију осванули са насловима ,,Брат и сестра шампиони“, ,,Небеске стазе Саше и Светлане“ и забележили историјски моменат, први случај у историји нашег ваздухопловства да се брат и сестра појаве као посада авиона на једном такмичењу. Те године су због својих постигнућа награђени Октобарском наградом града Лесковца. Саша је завршио и Школу резервних официра контроле летења и кратко време након војске радио је у Загребу на контроли летења. Јуна 1990. године напушта Загреб и почиње да ради као управник аероклуба у Лесковцу. Те године постаје и првак Југославије у Прецизном летењу и постаје државни репрезентативац за Светско првенство у Аргентини. Због ових успеха и резултата град Лесковац одлучује да га децембра 1990. године прогласи за спортисту године. Саша је волео да пише о својој љубави, а иза њега остаће његове пророчанске речи: “Ја знам да нисам галеб Џонатан, али ипак постоји само једно небо, бескрајно, плаво, предивно. Постоји само једна љубав и постојим ја. А ја бескрајно волим небо, волим Сунце, тишину олује и буку самоће. Ја ходам по ивици и знам да када ме моја љубав изда, биће то последњи пут за њу, али и за мене“. Нажалост, недељу дана пре поласка за Аргентину на припремама у Београду Саша је несрећним случајем страдао авионом у двадесетдеветој години живота 4. новембра 1990. године и одлетео у легенду.

 

Ову необичну породицу обележила је животна трагедија, а њихова највећа љубав отргла им је из живота најмлађег летача. Саша је у свом матурском раду писао ,,Сањао сам ноћас да сам звезда. Сањао сам самог себе негде далеко у простору како сијам. Био сам заостао траг светлости, чији се извор угасио много раније, а ово што сада гледате су само одсјаји који због удаљености стижу са закашњењем.“ Светлана и њен отац Синиша чувају успомену на најсветлију звезду у њиховом животу која се за њих никада није престала да сија, док је град Лесковац свом трагично страдалом небеском хероју подарио улицу, а његово име понео је и лесковачки аероклуб.