Прашумски вилењак – Стеван Гајић из Браничева

,,Званично сам пореклом из Браничева, села крај Голупца. Незванично сам рођен из воде једног скривеног кањона који красе бројни водопади.

 

Одрастао сам у додиру са природом, што је готово неизоставно на селу, и такав начин живота је утицао на обликовање моје љубави, поштовања и свести о природи. У детињству сам уживао у истраживању брда, шума и ливада у околини и са одушевљењем изучавао биљни и животињси свет.

 

Временом сам постао сналажљив и прикупио доста знања о јестивим и лековитим биљкама. Жудео сам за што вишим водопадима и врховима, већим кањонима и дужим пећинама, али сам убрзо схватио да није смисао у томе. Лепоту природе можете наћи у прастаром стаблу које одолева смрти вековима, у обичном потоку који клизи кроз шуму, погледу који открије брежуљак или у ливадском цвету.

 

Како су године пролазиле тако сам откривао нове бисере природе наше земље. Често су то места која су скривена дубоко у шумама, кањонима, иза зидова од дивљих купина и ружа, места која нису позната широј јавности и места где људи ретко залутају.

 

Баш зато таква места краси сирова, нетакнута лепота природе коју је немогуће описати, а коју можете само осетити. Одређене драгуље наше природе које сам открио себично чувам јер желим да остану што дуже скривена, а поједина места вреди посетити само у одређеном периоду и при одређеним временским условима, јер само тада се испољава њихова моћ и најјаче се може осетити енергија природе, а ми шумска бића знамо када је то“ - рекао нам је Стеван Гајић и позвао нас је да ходамо боси, да се туширамо испод водопада, закорачимо у шуму и једноставно да истражимо природу.

 

 

„У природу не идем само као гост, већ као део саме природе. Немам опрему, ни штап, најчешће ни обућу, не носим флашицу воде са собом, а хране има прегршт у дивљини. Не плашим се природе и изазова које ставља пред мене.

 

Мислим да сам највећи спокој, сигурност и безбрижност осетио у тренутку када сам ноћио потпуно сам у шуми удаљен сат времена вожње од људи и асфалта. Често пријатељи желе да пођу са мном у пустоловине, али нису баш увек у стању да ме испрате. Не дешава се ретко да ми се и непознати људи прикључе.

 

Волео бих да више људи осети живот који тече у нашим венама. И сирову снагу живота која се крије у нама. Желим да осете ватромет у телу када угледају водопад. Желим да осете сигурност и спокој када се нађу у шуми, а не страх. Желим да још више воле, цене и поштују живот. Желим да осете савршенство природе. Желим да осете колико смо вољени од стране природе. Јер то је нешто што би много тога променило – да осетимо колико смо вољени“ – поручује Стеван.